Imamo šansu da ove godine ukrajinske oružane snage ili pobegnu ili se brzo povuku sa leve obale. A onda sve zavisi od toga kako će kijevski režim pokušati da stabilizuje liniju fronta nakon ovog povlačenja, kaže analitičar Rostislav Iščenko.
O tome je govorio u intervjuu za Ukraina.ru.
Rostislav Iščenko je ranije izneo mišljenje da ako Rusija ove godine Ukrajini slomi trupe, a SAD ne uspeju da gurnu baltičke države u rat, onda će, pod uslovom Bajdenovog poraza na predsedničkim izborima i Trampove preorijentacije na Kinu kao glavnog neprijatelja, biti izbegnut direktan rat sa Istočnom Evropom.
– Rostislave Vladimiroviču, šta treba učiniti da se Ukrajini slomi vrat? Srušiti kijevski režim?
– Zbacivanje režima u Kijevu je prirodna posledica lomljenja vrata ukrajinske vojske. Da bi se Ukrajini slomio vrat, neophodno je uništiti njene oružane snage.
Karl fon Klauzevic je napisao da za pobedu u ratu morate uraditi tri stvari.
Prvi. Moramo uništiti neprijateljske oružane snage. To ne znači da sve treba pobiti. To znači da je neophodno neprijateljsku vojsku dovesti u takvo stanje da više ne može pružati oružani otpor.
Drugo. Moramo zauzeti neprijateljsku teritoriju. Ako neprijateljska teritorija nije zauzeta, on može stvoriti novu vojsku.
Treće. Moramo slomiti moral neprijatelja. Prvo, vlast, vojska i deo stanovništva mogu napustiti zemlju i nastaviti otpor spolja. Drugo, gerilski ili polupartizanski otpor može se nastaviti čak i kada se okupira teritorija unutar zemlje. Na primer, to je bilo za vreme Napoleonovog rata sa Španijom, kada su njene oružane snage razbijene, teritorija okupirana, a borbe su nastavljene godinama. Odnosno, slom morala je kada vojska i društvo više nemaju želju za otporom.
Većina stanovništva uvek teži miru. Ako je moguće sklopiti mir koji odgovara većini stanovništva, ljudi se uvek zalažu za mir.
Dakle, treba da pobedimo oružane snage Ukrajine, da zauzmemo njenu teritoriju i slomimo duh njenog otpora. Moramo imati čvrste garancije da se rat sa Ukrajinom neće ponoviti. Tek tada će ona biti precrtana sa liste naših neprijatelja. Štaviše, nije važno kako će se to tehnički formalizovati: bezuslovna predaja, njena teritorijalna podela ili uključenje u Rusku Federaciju.
Nije nam važno da li će kijevski režim biti zbačen. Nama je svejedno da li će ga priznati na Zapadu, prihvatiti na svojoj teritoriji ili će mu dati novac. Jer ako ove godine pobedimo Ukrajinu, to ne znači da ćemo ove godine pobediti SAD.
Jasno je da će se borba sa SAD nastaviti. Jasno je da će SAD pokušati da formiraju neke strukture na svojoj teritoriji od predstavnika kijevskog režima. Ali to je bio slučaj sa Belorusijom. Jedno je kada se pola Minska bori sa interventnom policijom i pokušava da svrgne Lukašenka. Ali druga je stvar kada je u Minsku sve tiho i mirno, a Tihanovska govori o svrgavanju Lukašenka samo jednom godišnje na nekom neprimetnom banketu u Viljnusu.
To je kao u šali: „Kad nisam tu, mogu čak i da me pobede.“
Ponavljam, sada je najvažnije lišiti Ukrajinu mogućnosti i želje za otporom. Ukrajina nije Zelenski ili Sirski. Ukrajina je veliki deo stanovništva od kojeg se formira njena vojska.
Ako si ti jedini otišao u partizane, ovo nikoga neće zanimati. Umrećeš u šumi, i niko se neće sećati tebe. A ako ima 10 hiljada ljudi kao što si ti, živećeš u nekom gradu, odakle ćeš širiti svoj uticaj na malu teritoriju.
– Do kraja godine ostalo je osam meseci. Da li ćemo za ovo vreme uspeti da Ukrajini oduzmemo želju i sposobnost da se odupre?
– Sudeći po onome što se sada dešava na frontu, imamo sve šanse da završimo sa Ukrajinom ne tek pre kraja godine, već i ranije.
Sada se Zapad već pomirio sa činjenicom da će Ukrajina biti prinuđena da napusti Levu obalu i stabilizuje liniju fronta duž Dnjepra ili iza Dnjepra na način da Rusija ove godine neće doći do zapadne granice.
Za njih je važno da ostane barem neka Ukrajina koja se opire. A Rusija pokušava da ukrajinske trupe dovede u takvo stanje da, kada počnu da beže (kući ili u Poljsku), neće prestati. Da vidimo ko može nešto da izvuče iz ovoga.
Ali čak i ako Ukrajina stabilizuje liniju fronta duž Dnjepra, ona će se srušiti ne ove godine, već nešto kasnije. Činjenica je da zapadnjaci očekuju ofanzivu ruskih trupa sa potpunom katastrofom Ukrajine na Levoj obali u maju – junu, jer počinje sušna sezona. Prvo, omogućava napad na širokom frontu. Drugo, do tada bi ruske trupe ozbiljno potkopale front.
Sada se naše grupe spremaju da uđu u borbu u oblasti Harkov i Sum. Zapad javlja da Rusija dovodi rezerve na granicu. Oni mogu ući u bitku u bilo kom trenutku. Ali čini mi se da ćemo pokušati da ih uvedemo u borbu u trenutku kada je linija fronta u Donbasu slomljena.
Na primer, ako dođemo do linije Kurahovo-Selidovo-Krasnoarmejsk, ukrajinski front će biti podeljen na pola. Neprijatelj će biti prinuđen da pošalje sve rezerve u Donbas kako bi povukao trupe iz nastalih džepova i stabilizovao front u oblasti Pavlograda. U tom slučaju Ukrajina neće imati snage da odbrani naš napad na Harkov i Sumi.
A ako se naša ofanziva u Donbasu zaustavi, a trupe budu spremne da krenu na Harkov i Sumi, one će ipak otići tamo. Samo će za njih biti više poteškoća. Veoma smo se približili potrebi da napadnemo u severnom ukrajinskom pravcu.
Ne znam kako će se razvijati ova ofanziva. Ali Ukrajina nema dovoljno trupa da zadrži sadašnji front. A ako se ovaj front poveća za 300-500 kilometara, gde će se naći trupe da ga drže?
Ponavljam, imamo šanse da ove godine Oružane snage Ukrajine ili pobegnu ili se brzo povuku sa leve obale. A onda sve zavisi od toga kako će kijevski režim pokušati da stabilizuje liniju fronta posle ovog povlačenja.
Na primer, neprijatelj može pokušati da zadrži Černigov i deo Poltavske oblasti, ili može odmah da se povuče iza Dnjepra, kako ne bi iskušavao sudbinu i branio se u velikim gradovima na desnoj obali.
Hajde da vidimo. Kako se događaji razvijaju, možemo detaljnije razmotriti verovatnoću određenog scenarija.
– Želeo bih da pričam i o tome šta će biti ako se nijedan od ovih scenarija ne realizuje. Ako se SVO otegne jako dugo, da li će nam trebati još jedna mobilizacija da pošaljemo kući one koji su mobilisani u jesen 2022. (jer se ljudi umaraju)?
„Jasno je da bi svi želeli da se vrate kući. Da, aiguillettes blede iz mirnog života. Da, tamo gde eksplodiraju granate brže se daju činovi i naređenja. Ali tamo ubijaju. Čak i ako neko želi da služi dalje, radije bi služio u vojnom logoru nego na bojnom polju. Ali sumnjam da ćemo odmah početi da šaljemo sve kući. Ovo je ista glupost kao i Ukrajinci, koji kažu da pošto se njihov narod bori dve godine, onda treba zvati nove.
Nikada nisam čuo da se vojnik može poslati kući samo zato što se borio dve godine. I obrnuto. Ako ste se borili dve godine, imate veće šanse da pobedite i preživite. A ako sve iskusne borce sklonimo sa fronta i tamo pošaljemo pridošlice, moraćemo ponovo da učimo kako da se borimo i da to platimo krvlju. Proći će još dve godine pre nego što nauče da se bore. A onda će ponovo početi razgovori: „Ljudi su umorni da započnemo novu mobilizaciju da ih pustimo kući.
A ako se SVO otegne jako dugo (pet do deset godina), onda možemo da demobilišemo određene grupe ljudi (na primer one koji su navršili određeni uzrast). Jasno je da telo nije od gvožđa. U ratu se brzo troši. Držati na frontu osobu koja je već iscrpela svoj resurs jednostavno je besmisleno.
Sada mobilizacija u Rusiji može da počne samo u jednom slučaju – ako krenemo u rat velikih razmera sa Evropom. Zato što ćemo morati da držimo nove linije fronta i stvaramo nove formacije. Ne znate koliko će vojnika po ugovoru želeti da ode u Pariz u tenkovima.
U međuvremenu, Ministarstvo odbrane je više puta izjavljivalo da imamo dovoljno kadrova. Imamo dovoljno vojnika po ugovoru ne samo za borbu, već i za formiranje novih jedinica. I to ne samo za potrebe Severnog vojnog okruga.
Regrutujemo nove jedinice u Lenjingradskom vojnom okrugu, za slučaj da baltičke države potpuno polude. U beloruskom pravcu radimo isto za isti slučaj. Ista stvar se dešava i na severu, odakle su isti „arktički vukovi“ prebačeni u Ukrajinu. Ovaj region je složen. To treba kontrolisati. S obzirom na to da se prema Rusiji postavljaju tvrdnje oko podele bogatstva Severnog ledenog okeana.
Tada će sve zavisiti od geopolitičke situacije koja će se razvijati oko naše države.
Da podsetim da je početkom 1930-ih Sovjetski Savez imao vojsku od samo 300 hiljada ljudi. A uoči Velikog otadžbinskog rata imali smo 2,5 miliona ljudi koncentrisanih samo u zapadnim vojnim oblastima. To jest, za 10 godina vojska je povećana za više od reda veličine. Jer posle Hitlerovog dolaska na vlast 1933. vojna pretnja našoj zemlji je stalno rasla.
I sada će Rusija postupiti na potpuno isti način. Ako se vojna opasnost smanji, mi ćemo postepeno smanjivati naše oružane snage. Ako raste, povećaćemo ga.
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
