Autor: Rostislav Išćenko
Stupajući početkom 2000-ih u konfrontaciju sa SAD, radi odbrane svog prava na nezavisnu politiku i pojas bezbednosti uz svoje granice, Rusija se dokačila sa sebi ravnom nuklearnom silom koja ima iskustvo globalne hegemonije.
Moskva je imala i imamo dve opcije.
Prvo. Voditi sa Amerikom rat na iscrpljivanje, po mogućstvu bez prave borbe, decenijama odgrizajući komadiće američkog uticaja, slabeći tako hegemona i, na kraju, postići kolaps američkog globalnog finansijskog i ekonomskog sistema i revidirati norme uspostavljene tokom ere američke hegemonije i pravila međunarodnih odnosa (da bi se stvorio „hrabri novi svet“).
Drugo. Vratiti se formatu nuklearne konfrontacije iz prošlog veka i biti spreman u svakom trenutku spaliti svet i sebe u vatri nuklearnog sukoba sa Amerikom.
Pretnja je efikasna samo kada postoji spremnost da bude realizovana. Ali, u slučaju nuklearnog oružja, takva spremnost se može proveriti samo jednom: ako se rakete ne lansiraju – onda se gubi, a ako se lansiraju – biće nerešeno.
Sve što je između (sankcioni ratovi, manji oružani sukobi, konvencionalni ratovi sa američkim vazalima, uključujući i njihove NATO saveznike) u interesu je Sjedinjenih Država, jer se u potpunosti uklapa u okvir njihove strategije iscrpljivanja neprijatelja, bez sopstvenog direktnog učešće u sukobu (čuvanje slobode ruku za bilo kakve odluke).
Do 2022-ge smo uspevali, iako sve lošije i lošije, da sledimo prvi scenario (mirno, ali dugoročno iscrpljivanje američkog sistema).
Amerikanci su uspeli da nas sa svojim zastupnicima 2022-ge gurnu na put vojnog sukoba, koji Vašington sada pokušava da razvuče u vremenu, da mu da dodatnu dubinu, da još više uključi Evropljane i tako nanese Rusiji maksimalnu moralnu i materijalnu štetu.
Sve što Rusija radi od carigradskih pregovora 2022. do sadašnjih promena nuklearne strategije, pokušaj je da se stvari vrate na prvi put (mirno iscrpljivanje SAD). Amerika, kao odgovor, pokušava da uvuče Rusiju što je dublje moguće u močvaru proksi-konfrontacije.
U ovoj fazi, kao što je već pomenuto, Kremlj je shvatio da samo sa raspoloživim snagama, bez pristanka Sjedinjenih Država na kompromisni mir, neće biti moguće izaći iz proksi konfrontacije, čak ni sa potpunim porazom Ukrajine, pa je zapretio prelaskom na drugi format (sa punim nuklearnim odvraćanjem po principu „ko će prvi da trepne?“
Ono po čemu se današnje nuklearno odvraćanje razlikuje od nuklearnog odvraćanja iz 1970-ih jeste nedostatak poverenja Sjedinjenih Država u našu spremnost za realni napad.
Takva spremnost se može proveriti samo jednom.
Uostalom, trenutni međunarodni odnosi se svode na svojevrsnu igru pokera: samo pokazivanjem karata može se utvrditi da li protivnik blefira ili ima fleš rojal u rukama.
Dakle: samo ubeđivanjem Sjedinjenih Država u neizbežnost naše namere da odmah pređemo u format nuklearnog rata punog razmera možemo da nateramo Vašington da preispita svoju politiku prema pregovorima o kompromisnom miru.
Obećavanje američkim evropskim bebama „zastrašujućeg udara” to samo ometa jer obmanjuje SAD u pogledu redosleda ruskih akcija, terajući ih da pretpostave da je moguće započeti ograničeni nuklearni rat u Evropi uz rusko učešće i ograničiti ga samo na to.
Bolje je držati se mira do kraja, ali ako odlučite da se borite, onda morate odmah da udarite punom snagom.
To daje barem malu nadu da neprijatelj, koji je slučajno propustio prvi udar, više neće moći da se podigne „sa poda“.
Ne smemo ponavljati grešku sa početka Specijalne vojne operacije, kada nismo hteli da pucamo na „bratski narod“, usled čega je rat – koji je mogao da potraje od nekoliko
nedelja do par meseci i da košta obe strane najviše nekoliko hiljada ubijenih – već odneo stotine hiljada života.
Čak je narastao do tačke opasnosti da preraste u nuklearni.
Rat nije kuhinjski spor, sa pljuvanjem u lice samo radiprovociranja.
U nuklearnom ratu morate odmah da raznesete glavu protivniku i da se nadate da će vaša glava nekim čudom ostati na ramenima.
(Fakti)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
