U ranim satima nakon vikenda, kada su se otvorila finansijska tržišta, prvo su reagovale cene energenata. Nafta i gas naglo su skočili, dok je promet kroz Ormuski moreuz – uzak prolaz kroz koji prolazi približno petina svetskih tokova energenata i tečnog prirodnog gasa – gotovo stao.
Razlog za taj nagli potres na tržištima nije bio samo jedan incident, već niz udara usmerenih na energetsku infrastrukturu u regionu Persijskog zaliva. Dronovi su pogodili ključni gasni objekat u Kataru i jednu od najvećih rafinerija u Saudijskoj Arabiji, što je Katar, jednog od najvećih svetskih izvoznika LNG-a, primoralo da privremeno zaustavi isporuke.
Ovakav razvoj događaja, tvrde izvori bliski iranskim vlastima, nije nastao spontano. Strategija koja sada izlazi na videlo razvijena je mnogo ranije i pripisuje se vrhovnom vođi Irana Aliju Hameneiju, koji je ubijen prvog dana sukoba.
Prema navodima britanskog lista Financial Times, plan je osmišljen kao odgovor na američke i izraelske udare i podrazumevao je širi regionalni pritisak – posebno na energetske objekte i ključne tačke koje mogu poremetiti vazdušni saobraćaj na Bliskom istoku.
Kako tvrde sagovornici lista, Hamenei je počeo da razrađuje detaljan plan neposredno nakon razorne dvanaestodnevne izraelske kampanje protiv Islamske Republike u junu prošle godine. Ideja je bila jednostavna u svojoj logici, ali kompleksna u primeni: niz koordinisanih udara koji bi region doveo u stanje ozbiljne nestabilnosti.
Jedan izvor to je opisao gotovo bez uvijanja: „Nismo imali izbora – morali smo da podignemo temperaturu i zapalimo veliku vatru da bi svi primetili. Kada su naše crvene linije pređene uz kršenje međunarodnih pravila, više nije bilo prostora za dosadašnja pravila igre.“
Plan je, zanimljivo, počeo da se sprovodi uprkos tome što je sam Hamenei ubijen, zajedno sa najmanje šestoricom visokih vojnih i bezbednosnih zvaničnika Irana, uključujući ministra odbrane i komandanta elitnog Korpusa čuvara islamske revolucije, tokom masovnih udara koje su izveli SAD i Izrael. Ipak, u Teheranu tvrde da je sistem već bio pripremljen da funkcioniše i bez centralne figure.
Privremeno rukovodstvo države formirano je ubrzo nakon njegove smrti. Ajatolah Alireza Arafi, član tročlanog prelaznog saveta, u video-obraćanju u ponedeljak rekao je kratko i pomalo zagonetno: „Ovaj rat se vodi dostojanstveno – po planu.“
U međuvremenu, iranske bespilotne letelice u poslednjim danima pogađale su ciljeve širom regiona: hotele, aerodrome i luke u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu, Iraku, Omanu i Bahreinu. Istovremeno su prema američkim bazama lansirane salve raketa i dronova. Postoje i pretpostavke da je jedan udar pogodio britanski objekat na Kipru.
Izvor blizak vlastima u Teheranu nagoveštava da se operacije neće zaustaviti. „Udari će se nastaviti. Biće daljeg podizanja napetosti. Šta su očekivali? Da li su mislili da ako se napadne lider Islamske Republike, ništa neće uslediti?“
Jedan od ključnih elemenata strategije, kako navode sagovornici, jeste decentralizacija vojnog odlučivanja. Ideja je da eliminacija pojedinih komandanata više ne može paralizovati čitav sistem.
Ministar spoljnih poslova Irana Abas Aragči nagovestio je upravo takav model komandovanja. „Naše jedinice sada u velikoj meri deluju nezavisno, na osnovu opštih instrukcija koje su im ranije date“, rekao je u intervjuu za Al Jazeeru.
Ovakav pristup proizašao je iz lekcija naučenih tokom prošlogodišnjeg junskog sukoba. Tada je Iran bio zatečen dubinom izraelskog prodora u njegov administrativni aparat i sposobnošću da eliminiše vrh vojne strukture u prvim satima krize.
Ovoga puta reakcija je stigla gotovo odmah nakon što su ubijeni Hamenei i ključni lideri bezbednosnog bloka. Jedan izvor tvrdi da je prošle godine komandovanje funkcionisalo strogo „odozgo nadole“, dok sada „snage na terenu već znaju šta treba da rade, uz potpunu koordinaciju sa komandnim centrom“.
U širem kontekstu, iransko rukovodstvo situaciju vidi kao borbu za opstanak države. Tokom junskog konflikta Teheran je odgovorio ograničeno – udarima na Izrael i jednom unapred najavljenom operacijom protiv američke baze u Kataru nakon udara na njegove nuklearne objekte. Tada je šteta bila relativno ograničena.
Ovoga puta skala je znatno drugačija. Prema procenama, prema Ujedinjenim Arapskim Emiratima – ključnom regionalnom centru trgovine i turizma – lansirano je gotovo isto, ako ne i više dronova i raketa nego prema Izraelu. U tim napadima poginule su tri osobe.
U konflikt su se uključile i snage bliske Teheranu koje su ranije ostale po strani. Hezbolah je lansirao rakete prema severu Izraela, nagoveštavajući mogućnost novog talasa sukoba u Libanu.
Iračke formacije napale su američku bazu na severu Iraka i saopštile da su pokušale da gađaju američke ciljeve u blizini bagdadskog aerodroma. Istovremeno su pristalice koje podržavaju Iran pokušale da probiju obezbeđenje takozvane zelene zone u Bagdadu, gde se nalaze ambasade zapadnih država i SAD.
Analitičari podsećaju da je scenario regionalnog širenja sukoba upravo ono čega su se mnogi pribojavali još od napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine, u kojem je poginulo oko 1.200 ljudi. Taj događaj je pokrenuo talase sukoba u Gazi, Libanu i Jemenu, kao i direktne tenzije između Izraela i Irana.
Ipak, Teheran je tada nastojao da ograniči sopstveno učešće, računajući da je bolje držati glavni pritisak dalje od sopstvenih granica. Posle junskih udara Izraela i SAD, čini se da je ta računica promenjena.
Emil Hokajem iz Međunarodnog instituta za strateške studije podseća na ranije pokušaje da se region gurne u širi sukob. „Lider Hamasa Jahja Sinvar pokušao je da pokrene regionalni konflikt još 7. oktobra, ali saveznici nisu želeli da idu tim putem. Sada upravo Amerika i Izrael pokreću eskalaciju, ali pod sopstvenim uslovima.“
Iako su mnoge rakete i dronovi presretnuti protivvazdušnom odbranom, haotična priroda sukoba već pokazuje nepredvidive posledice. Američka vojska je saopštila da su kuvajtske jedinice PVO greškom oborile tri američka borbena aviona.
Sagovornici bliski vlastima u Teheranu tvrde da udari na objekte poput hotela u Dubaiju imaju i psihološku dimenziju. „To čini nesigurnim svako mesto gde se nalaze Amerikanci – i niko neće želeti da ostane tamo.“ Dodaju da će susedne države Persijskog zaliva sada biti suočene sa povećanim investicionim rizikom. „Investitori će im reći: nalazite se pored Irana i u svakom trenutku raketa može pasti u centar vaše zemlje.“
Ipak, takva strategija nosi i ozbiljan rizik. Gađanjem država Zaliva koje su pokušavale da podstaknu predsednika Donalda Trampa na diplomatiju sa Teheranom i poslednjih godina smanjivale tenzije sa Iranom, vlasti u Teheranu mogle bi da gurnu te iste susede ka podršci američko-izraelskim operacijama.
Neki analitičari smatraju da odgovor Irana pokazuje opasnu dozu nepredvidivosti. Burdžu Ozčelik iz Kraljevskog instituta za odbrambene studije ocenjuje da je reakcija Teherana scenario kog su se mnogi pribojavali. Prema njenim rečima, retorika koja je dolazila iz Irana uoči sukoba pojačala je strah da bi režim mogao reagovati kao akter koji udara nasumično, bez jasne kontrole.
Istovremeno, pojedini stručnjaci veruju da je Hamenei bio svestan mogućnosti da pogine. Imao je 86 godina i, prema navodima izvora, bio spreman da ostane u rezidenciji u Teheranu zajedno sa porodicom uprkos opasnosti. U tom smislu, čini se da su određene mere za kontinuitet vlasti i vojne reakcije bile pripremljene unapred.
Operacije trenutno vodi Korpus čuvara islamske revolucije. Na čelu snaga je general-major Ahmad Vahidi, koji je preuzeo komandu nakon pogibije prethodnog komandanta u subotu.
„Iran se, za razliku od Sjedinjenih Država, pripremio za dugotrajno sučeljavanje“, napisao je u ponedeljak na mreži X Ali Laridžani, sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost.
U međuvremenu se sukob širi i na diplomatskom planu. Velika Britanija je u nedelju saopštila da će dozvoliti SAD da koriste njene baze za operacije protiv Irana, uključujući RAF Fairford u Glosterširu i zajedničku britansko-američku bazu Dijego Garsija na arhipelagu Čagos.
Emil Hokajem upozorava da takvi potezi mogu dodatno ubrzati dinamiku koju je teško kontrolisati. „Bilo da je reč o Velikoj Britaniji ili državama Bliskog istoka, one mogu biti uvučene u proces nad kojim nemaju kontrolu. Ovaj sukob ima sopstvenu inerciju, a pritom ne postoji jedinstvena predstava o tome kakav bi ishod trebalo da bude, koliko rizika su akteri spremni da prihvate i šta će uslediti posle.“
Upravo ta neizvesnost, možda više nego same vojne operacije, ostavlja utisak da region ulazi u fazu u kojoj događaji više ne prate unapred napisane scenarije. A kada se takav proces jednom pokrene, istorija pokazuje da ga je mnogo lakše započeti nego zaustaviti.
