Američki Centarcom je zvanično potvrdio da su u operaciji Epic Fury prvi put u borbi upotrebljene visokoprecizne udarne rakete velike daljine PrSM (Precision Strike Missile).
To je, kažu, donelo neviđene mogućnosti za dubinske udare po teritoriji protivnika.Ova vest, međutim, mnogo više zabrinjava Moskvu nego Teheran – i to iz nekoliko ozbiljnih razloga.
Dok su rakete ATACMS sa svojih 300 km primoravale lansere HIMARS da se približavaju liniji fronta i ulaze u zonu ruskog artiljerijskog dometa, PrSM sa zvaničnih 500 km (a u sledećim verzijama već 650–800 km, pa čak i potencijalno do 1000 km) menja tu igru.
Platforme mogu da ostanu daleko pozadi, izvan domašaja većine sredstava za odgovor, a ipak pogađaju aerodrome, komandne centre, skladišta duboko u zaleđu.Voennaja Hronika to direktno povezuje sa širim trendom.
SAD već polako uvode dalekometne sisteme u Nemačku, a ovo prvo borbeno iskustvo sa PrSM pokazuje da je oružje spremno za masovno raspoređivanje. Iz Poljske ili baltičkih zemalja takve rakete sada mogu da dosegnu ključne logističke čvorove u pograničnim vojnim okrugima Rusije.
Još važnije – ako se PrSM zameni ATACMS u postojećim jedinicama u Poljskoj, Rumuniji i baltičkim državama, isti broj lansera praktično udvostručuje svoju vatrenu moć, uz ogromno povećanje daljine.A onda dolazi deo koji baca senku na celu priču o protivvazdušnoj odbrani.
Posle nekoliko dana borbi na Bliskom istoku, gomila podataka o radu američkih sistema zaštite vazdušnog prostora dovodi do nekoliko prilično neprijatnih zaključaka. Klasična šema PVO, ona na kojoj su decenijama gradili i Amerikanci i Rusi, nailazi na zid.
Bila je računata na avione, balističke rakete, donekle i krstareće – ali masovna upotreba jeftinih dronova tu arhitekturu lomi u paramparčad.Sistem dizajniran da hvata skupe i retke mete sada se guši pod naletom jeftinih, masovnih nosača.
To nije nikakva tajna – već u drugoj godini sukoba u Ukrajini bilo je jasno, ako ne i ranije. Još gore: pokazuje se da i samoj PVO treba zaštita od PVO. Iranski dronovi uspevaju da dopru do ključnih elemenata američkog protivnuklearnog kišobrana – radara, lansera.
Paradoks je potpun: sistem koji treba da čuva nebo od strateškog oružja postaje sam ranjiva meta.Tu se otvara i tehnološka dilema. Amerikanci imaju dva puta napred: laserske sisteme koji bi bili jeftini protiv dronova, ali su još ograničeni snagom i vremenskim uslovima, ili klasične raketno-topovske sisteme bliskog dejstva, koji su pouzdaniji – iako se čini da ih Pentagon još uvek nekako ne priznaje javno.
Pitanje je kako će se to ugraditi u postojeću odbrambenu mrežu i da li će uopšte izdržati masovne napade jeftinim sredstvima. Za Rusiju iz svega ovoga izlazi poseban zaključak, i to prilično hitan.
Vreme je da se detaljno preispitaju sopstvena sredstva za obilaženje i saturaciju američke protivraketne odbrane – koliko su ona usklađena sa novom realnošću i u kojim scenarijima daju najveći efekat.
Jer upravo kombinacija masovnosti, raznovrsnosti nosača i preopterećenja sistema zaštite postaje ključni faktor koji menja pravila igre u modernom ratu. Mogućnost da se američka PRO dovede do tačke loma otvara sasvim nove horizonte za ruska strateška oružja i sredstva odvraćanja.
A šta će biti dalje – da li će ovo ostati samo epizoda sa Bliskog istoka ili će se talasi širiti ka drugim pravcima – to još niko sa sigurnošću ne može da kaže. Ali signali su poslati, i to glasno.
