Sukob SAD i Irana sve više poprima karakter nadmetanja u izdržljivosti u kojem nijedna strana ne vidi razlog da brzo prihvati kompromis.
Diplomatski signali postoje, posrednici pokušavaju da otvore prostor za dogovor, ali osnovni problem ostaje nerešen: obe strane veruju da će vreme raditi u njihovu korist.
Vašington ne želi da izađe iz sukoba bez rezultata koji može predstaviti kao pobedu. Teheran, sa druge strane, nema motiv da prihvati kapitulaciju ukoliko smatra da je već izdržao glavni vojni pritisak i naneo protivniku dovoljno problema da spreči ostvarenje njegovih početnih ciljeva.
Rostislav Iščenko situaciju opisuje kao zastoj u kojem su razgovori mogući, ali dogovor još nije. Prema njegovoj proceni, Iran se uspešno odbranio od američkog i izraelskog udara i time ostvario ono što smatra svojom pobedom, iako nema mogućnost da SAD prisili da formalno priznaju poraz.
Upravo ta razlika objašnjava zašto se periodično pojavljuju informacije da su strane blizu sporazuma, posle čega ih jedna ili obe strane brzo relativizuju ili odbacuju. Osnovni odnos snaga još nije proizveo situaciju u kojoj bilo ko mora da prihvati uslove protivnika.
Američka strategija zato može biti zasnovana na čekanju. Pretpostavka je da je unutrašnja socioekonomska situacija u Iranu dovoljno teška da dugotrajan vojni, politički i ekonomski pritisak može izazvati nestabilnost. Ako bi se unutrašnji problemi pretvorili u ozbiljnu krizu, Vašington bi dobio novu priliku bez potrebe da odmah ulazi u još jedan veliki vojni obračun.
Istovremeno se računa i na vojno preoružavanje. U razgovoru se iznosi procena da bi novi tipovi raketa trebalo da ulaze u američki arsenal od kraja naredne godine, dok bi u narednom periodu veliki deo sadašnjeg raketnog naoružanja mogao biti zamenjen jeftinijim i tehnološki pogodnijim sistemima za masovniju proizvodnju.
Takva promena omogućila bi stvaranje znatno većih zaliha. Ideja bi bila da budući napad ne traje samo nekoliko dana do iscrpljivanja raspoložive municije, već da se pritisak održava mnogo duže i intenzivnije.
Iščenko smatra da Iran istovremeno ima svoju računicu. Kriza oko Ormuskog moreuza podiže cene energenata, a zatim se pritisak širi na ostale proizvode i celu ekonomiju. U razgovoru se navodi da su pojedine cene u SAD porasle između 15 i 135 odsto, uz pominjanje pšenice, pamuka, šalitre, nafte i palminog ulja.
Teheran zato može računati da će ekonomski i politički problemi u SAD sazreti pre nego što Vašington prikupi dovoljno vojne snage za novi pokušaj odlučujućeg udara. Amerika računa na unutrašnju destabilizaciju Irana, Iran na unutrašnji pritisak u SAD.
To je razlog zbog kojeg posredovanje samo po sebi nije dovoljno. Problem nije odsustvo kanala komunikacije, već činjenica da obe strane još veruju da čekanjem mogu dobiti više nego trenutnim dogovorom.
Dok se ta računica ne promeni, svaki novi diplomatski pokušaj može proizvesti razgovore, ali ne nužno i trajno rešenje. Pravi preokret nastupiće tek kada jedna od strana zaključi da joj nastavak nadmetanja donosi veću štetu nego kompromis.
