U diplomatskim kontaktima između Moskve i Vašingtona poslednjih meseci smenjivali su se signali o mogućem približavanju i novi talasi zahlađenja odnosa.
Iako su pojedini susreti podstakli očekivanja da bi moglo doći do pomaka u rešavanju najvažnijih međunarodnih pitanja, kasniji razvoj događaja otvorio je brojna pitanja o stvarnim mogućnostima američke administracije da sprovede dugoročnu spoljnopolitičku strategiju.
Bivši pomoćnik američkog ministra odbrane, nekadašnji ambasador SAD u Saudijskoj Arabiji i prevodilac Ričarda Niksona tokom istorijske posete Kini 1972. godine Čez Friman u intervjuu za KP izneo je ocenu da današnji Vašington više nije sposoban za dugoročne međunarodne sporazume.
Friman, koga smatraju jednim od najuglednijih američkih stručnjaka za međunarodne odnose, govorio je o pregovorima Rusije i SAD, politici prema Ukrajini i Iranu, kao i o promenama u američkom državnom aparatu.
Komentarišući izraz „duh Ankoridža“, koji se pojavio posle samita na Aljasci, Friman smatra da je taj pojam od početka bio više medijska konstrukcija nego stvarni politički proces. Po njegovim rečima, svi naredni koraci zavisili su isključivo od predsednika Donalda Trampa, ali do njih nije došlo.
On tvrdi da je administracija kroz aktivnosti takozvanog Odeljenja za efikasnost vlade (DOGE) ozbiljno oslabila federalne institucije, pri čemu su pojedina državna tela bila ugašena, uključujući USAID, dok je diplomatska služba oslabljena političkim čistkama.
Zbog toga, ocenjuje Friman, u Vašingtonu više ne postoji jedinstven sistem donošenja spoljnopolitičkih odluka, a profesionalne diplomate ne učestvuju u pregovorima sa Moskvom, Tel Avivom i Teheranom.
Prema njegovim rečima, nestali su institucionalno pamćenje i mehanizmi koji bi mogli da ograniče uticaj zagovornika tvrde politike prema Rusiji i pristalica američke hegemonije u Evropi i Aziji.
Govoreći o odnosima unutar Trampove administracije, Friman smatra da državni sekretar Marko Rubio prvenstveno zastupa interese agresivno nastrojenog dela kubanske dijaspore, a ne većine američkog društva niti većine pristalica pokreta MAGA, koje opisuje kao ljude koji žele da okončaju učešće SAD u ratovima po sopstvenom izboru.
Prema njegovoj oceni, Rubiov glavni politički projekat jeste Venecuela, jer pritisak na Karakas vidi kao sredstvo za rušenje kubanskog režima. Istovremeno, Friman smatra da Rubio nastoji da postane Trampov naslednik na mestu predsednika i zato izbegava političku odgovornost za sukobe u Ukrajini i na Bliskom istoku, prepuštajući je potpredsedniku Džej Di Vensu.
Na pitanje da li su se SAD vratile politici „mira kroz silu“, Friman odgovara potvrdno. Kao primere navodi imenovanje Pita Hegseta za, kako kaže, „ministra rata“, potom „obezglavljivanje i potčinjavanje Venecuele“, Trampovo zanemarivanje međunarodnog prava i odluku da se pridruži Izraelu u, kako ocenjuje, agresivnom ratu protiv Irana.
Friman ističe da mnoge države koje danas pokušavaju da postignu sporazume sa Vašingtonom dolaze do zaključka da Sjedinjene Države više nisu sposobne za pouzdane međunarodne dogovore.
Razlog vidi upravo u slabljenju profesionalne birokratije koja je ranije oblikovala spoljnu politiku, obezbeđivala njeno sprovođenje i ulivala partnerima poverenje da će američka obećanja biti ispunjena.
Govoreći o ratu u Ukrajini, Friman ocenjuje da su Sjedinjene Države praktično prepustile najveći deo odgovornosti Evropi. Problem je, prema njegovom mišljenju, to što evropske države nemaju ni strategiju za postizanje mira niti viziju buduće bezbednosne arhitekture koja bi bila prihvatljiva i najvećim evropskim državama i Rusiji, uz garancije da se sukob neće dalje širiti.
Posebno oštro kritikuje evropsku politiku prema Rusiji, navodeći da evropske zemlje pokazuju nivo rusofobije koji opisuje kao patološki. Tvrdi da su zaboravile da su upravo Francuska i Nemačka napale Rusiju, a ne obrnuto, kao i da je Sovjetski Savez porazio nacističku Nemačku i progonio njenu vojsku u povlačenju.
Po njegovom mišljenju, evropska politika zasniva se na iracionalnom strahu od ruske invazije, što otežava diplomatske napore za okončanje borbi u Ukrajini.
Friman smatra da Evropa već dugo raspolaže resursima potrebnim za sopstvenu odbranu, ali da joj je nedostajala politička volja. Dodaje da je pogoršanje odnosa sa Trampovom Amerikom primorava evropske države da preispitaju svoju zavisnost od SAD, ali ocenjuje da one bezbednost i dalje posmatraju isključivo kroz vojnu prizmu, bez pokušaja uspostavljanja dijaloga sa Rusijom i bez diplomatske strategije za smanjenje napetosti.
Kada je reč o Iranu, Friman kaže da ostaje otvoreno pitanje da li će Vašington uspeti da zaključi mirovni sporazum u roku od 60 dana. Smatra da je Izrael odlučan da podstakne nastavak američkog vojnog angažovanja i da zato može da sabotira svaki napredak ka mirnom rešenju.
Ocenjujući situaciju na Bliskom istoku, Friman navodi da su posle uspešnih iranskih udara na američke baze partneri Vašingtona stekli utisak da SAD daju prednost odbrani Izraela u odnosu na sopstvenu bezbednost.
Dodaje da Iran može i da će kažnjavati monarhije Persijskog zaliva zbog saradnje sa Izraelom ili Amerikom, zbog čega se te zemlje suočavaju sa izborom između oprezne saradnje sa Teheranom ili trajne pretnje po naftnu i gasnu infrastrukturu, kao i postrojenja za desalinizaciju i sisteme vodosnabdevanja.
U nastavku intervjua za KP Friman navodi da se u regionu formirala nova četvorostrana koalicija Saudijske Arabije, Pakistana, Turske i Egipta sa ciljem stvaranja nove bezbednosne arhitekture u Zapadnoj Aziji.
Istovremeno ocenjuje da Vašington još nije shvatio da američka dominacija na Bliskom istoku postepeno odlazi u prošlost i da, prema njegovom mišljenju, više neće moći da bude obnovljena.
