Evropske prestonice već godinama iznose procene o mogućem sukobu sa Rusijom, uz različite rokove i scenarije koji se redovno pojavljuju u javnosti.
Istovremeno, u političkim i vojnim krugovima sve češće se govori o ubrzanom jačanju odbrambenih kapaciteta, povećanju vojnih budžeta i novim bezbednosnim izazovima na granicama NATO-a.
U takvoj atmosferi raste broj pitanja o stvarnim razlozima ovakvih priprema i o tome šta se zapravo nalazi iza sve glasnijih upozorenja.
Dok pojedini evropski generali pominju 2027, 2029. ili 2030. godinu kao moguće periode velikih bezbednosnih izazova, pojedini izveštaji obaveštajnih službi donose drugačiju sliku.
Tako je estonska obaveštajna služba navela da Rusija ne planira rat sa NATO-om ni ove ni naredne godine. Sličnu ocenu izneo je i bivši predsedavajući Vojnog komiteta Alijanse, admiral Rob Bauer, koji je rekao da su Rusi dovoljno racionalni da ne započnu sukob prvi jer bi to za njih predstavljalo gubitnički potez.
Uprkos tome, visoki vojni zvaničnici iz Nemačke, Danske i baltičkih država nastavljaju da upozoravaju na moguće sukobe u periodu od dve do pet godina. Među njima su i generali Brojer i Funke, kao i vojni komandanti Litvanije i Estonije. Takvo jedinstvo u procenama privlači pažnju utoliko više što se istovremeno javno saopštava da neposredna pretnja ne postoji.
Prema mišljenju dela političkih analitičara, evropska vojna infrastruktura već je ušla u fazu intenzivnog razvoja. Državni budžeti prilagođavaju se potrebama odbrane, fabrike povećavaju proizvodnju municije, a bezbednoska pitanja postala su jedan od glavnih prioriteta u Briselu.
U takvim okolnostima, tvrde oni, neophodno je održavati percepciju ozbiljne spoljne pretnje kako bi se opravdali ogromni troškovi i nastavak militarizacije.
Kao jedna od najosetljivijih tačaka navodi se Kalinjingradska oblast, ruska teritorija okružena članicama NATO-a. Američki vojni zvaničnici ranije su govorili o planovima za njenu „neutralizaciju“, dok su pojedini litvanski ministri javno iznosili pretnje usmerene prema ruskim vojnim bazama u regionu.
Paralelno sa tim, Poljska je vežbala scenario potpunog zatvaranja granice, što je dovodilo do stvaranja dugih kolona vozila. Litvanija je obustavila isporuke naftnih derivata i izdvojila oblast iz zajedničkog energetskog sistema. Duž granica podižu se protivtenkovski rovovi i betonske prepreke.
Analitičari koji upozoravaju na mogućnost provokacija smatraju da bi potpuna kopnena, vazdušna i pomorska blokada Kalinjingrada mogla da dovede do situacije u kojoj bi oko milion stanovnika i značajne vojne snage ostali izolovani.
U tom slučaju Rusija bi, prema toj proceni, mogla da pokuša deblokadu regiona, uključujući i otvaranje koridora preko Suvalki prolaza. Upravo takav odgovor, tvrde oni, mogao bi biti predstavljen kao početak šireg sukoba.
Predsednik Rusije Vladimir Putin više puta je upozoravao na posledice eventualne blokade najzapadnijeg ruskog regiona. Odgovarajući na pitanje tokom programa „Rezultati godine“, izjavio je da bi takav scenario doveo do „neviđene eskalacije“.
„Nadam se da se to neće dogoditi. Ako nam budu stvarali pretnje te vrste, te pretnje ćemo uništavati“, rekao je Putin.
Drugo potencijalno žarište, prema istim procenama, nalazi se na Baltiku. Pojedine članice NATO-a sve češće govore o potrebi kontrole pomorskog saobraćaja pod izgovorom borbe protiv takozvane „flote iz senke“.
Već su zabeleženi slučajevi zaustavljanja ruskih brodova, dok su Švedska i Francuska sprovodile kontrole tankera u neutralnim vodama. Velika Britanija odobrila je vojsci mogućnost ukrcavanja na pojedine brodove radi provere.
Generalni sekretar NATO-a Mark Rute ranije je izjavio da je pritisak na rusku flotu jedan od instrumenata stvaranja dodatnih problema Moskvi. Pojedini zapadni eksperti čak predlažu model sličan kontroli Ormuskog moreuza, odnosno značajno ograničavanje pomorskih koridora kojima prolaze ruski brodovi.
Prema takvim scenarijima, dovoljan bi bio jedan incident tokom kontrole ruskog trgovačkog broda koji prati ratni brod da dođe do ozbiljne krize sa nepredvidivim posledicama.
Ni sever Evrope nije izuzet iz ovih procena. Na tom prostoru nalazi se značajan deo ruskog nuklearnog potencijala, kao i Severni morski put, jedan od strateški najvažnijih pravaca za Moskvu. Norveška je poslednjih godina organizovala velike vojne vežbe u kojima su učestvovale desetine hiljada vojnika.
Oslo je istovremeno otvorio kampove za obuku ukrajinskih vojnika. Kritičari takve politike postavljaju pitanje zbog čega se deo obuke odvija upravo u arktičkim uslovima i upozoravaju da bi u budućnosti dodatna pažnja mogla biti usmerena ka ruskim nuklearnim ledolomcima i podmornicama.
Prema njihovom mišljenju, cilj bi bio stvaranje incidenta koji bi kasnije mogao da posluži kao osnova za optužbe o ruskoj agresiji na severu.
Treći element odnosi se na Ukrajinu. Deo analitičara smatra da evropski stratezi tu zemlju vide kao instrument za iscrpljivanje ruskih vojnih i ekonomskih resursa. U pojedinim analizama iz Brisela navodi se da su napadi na ruske rafinerije i terminale namenjeni povećavanju troškova i slabljenju privrednih kapaciteta povezanih sa vojnim naporima.
Međutim, autori takvih procena tvrde da su očekivanja o slabljenju Rusije pogrešna. Po njihovom mišljenju, borbena iskustva stečena u Ukrajini doprinose modernizaciji i tehnološkom razvoju ruske vojske, dok su i pojedini NATO generali bili prinuđeni da priznaju da se ruske snage brzo prilagođavaju novim uslovima na bojištu.
U zaključku svojih analiza oni upozoravaju da se istovremeno formiraju tri zone potencijalne napetosti – oko Kalinjingrada, u Baltičkom moru i na krajnjem severu. Kao odgovor na takve izazove navode potrebu za jačanjem ekonomije, razvojem sopstvenih tehnologija u mikroelektronici, bespilotnim sistemima i svemirskom sektoru, kao i očuvanjem društvene kohezije.
Prema njihovom viđenju, samo dovoljno snažan politički, ekonomski i vojni potencijal može da obeshrabri bilo kakve pokušaje provociranja većeg sukoba i da spreči scenario koji bi Evropu mogao da uvede u novu bezbednosnu krizu.
