Piše: Petar Akopov
Solidarisanje zemalja EU sa Londonom povodom „trovanja Skripalja“ – iako je bilo sa nekim distanciranjima – otvorilo je pitanja: a jesu li Rusija i Evropa uopšte potrebne jedna drugoj i ko bi od raskida više izgubio?
Odgovor uopšte nije očevidan, kao što se može učiniti na prvi pogled.
[adsenseyu1]
Moskva je već osudila pozivanje ambasadora EU „na konsultacije“, a Marin Le Pen je ocenila da EU vodi hladni rat protiv Rusije.
Razgovori o hladnom ratu EU-Rusija vode se već četiri godine – od momenta prisajedinjenja Krima RF.
Rusija je za Evropu uvek bila tuđa, privlačni i istovremeno opasni sused. Povremeno su evropski centri moći slali kaznene ekspedicije na Istok, ali je Rusija posle njih uvek bivala jača, a njen uticaj na evropske poslove – veći..
U Evropi ima mnogo onih koji shvataju kakvu štetu ona nanosi samoj sebi pritiscima na Rusiju i sankcijama koje uvodi protiv nje.
U srednjoročnoj perspektivi, u EU će na vlast – u većini zemalja njenih članica – doći snage koje „shvataju Rusiju“.
[adsenseyu4]
Naravno, biće tu još ne malo provokacija sličnih „trovanju Skripalja“, a deo ruskog društva će svaki put biti u iskušenju da EU „pošalje kuda treba“, da se okrene od nje i prekine sve kontakte.
Međutim, to nije potrebno samoj Rusiji. Za nas je Evropa večiti protivnik-partner. Čak ni u vreme postojanja „gvozdene zavese“ nikada se nije razmišljalo o međusobnoj izolaciji.
Ali, šta će biti ako nas sada prisile da spustimo železnu zavesu? Ko će više postradati?
Rusija sigurno neće. Rusija za EU nije prosto sused, već najvažniji faktor za njeno preživljavanje.
Bude li u neprijateljstvu sa Rusijom, Evropa sebe lišava ionako ne prevelikih šansi za dostojnu budućnost.
EU ne može postati samostalna sila u svetu bez koordinacije sa Rusijom. Ukoliko bude protiv Rusije – Evropske unije neće biti.
Evropi je iz Rusije potrebno mnogo šta. To nisu samo gas, tržište za evropsku robu i investicioni projekti. Raskid sa Rusijom, automatski će dovesti do jačanja uticaja na Evropu koji su nakon 1945-te imali Anglosaksonci – SAD i Velika Britanija.
EU je po stanovništvu i ekonomskoj moći iznad SAD i mogla bi da bude samostalni centar moći, ali bi se u tom slučaju opet našla u potčinjenom položaju u okvirima atlantističkog projekta „jedinstvenog Zapada“.
[adsenseyu1]
EU koja bi bila u svađi sa Rusijom – bilo bi lakše posvađati i sa Kinom.
Samo osovina EU-Moskva-Peking može istisnuti atlantistički uticaj iz Evroazije.
Ako ostane bez odnosa sa Rusijom, EU će oslabiti svoje mogućnosti da utiče na svetske poslove, a taj uticaj se ionako smanjuje već 70 godina. U tom slučaju će 21. vek sigurno biti neevropski.
Odbijanjem pružene ruke Rusije, EU sebe osuđuje na ulogu mlađeg partnera u atlantističkom projektu.
Pri lošijem sticaju okolnosti, krah projekta Jedne Evrope dovešće i do raspada EU i do epohe smute i neprijateljstava među njenim bivšim članicama.
Za Evropu je opasna iluzija da je ona Rusiji toliko potrebna da će se Mokva pre ili kasnije poviti pod njenim diktatom.
Za poslednjih trista godina, malo šta se u Evropi događalo bez učešća Rusije. A bilo je to vreme kada je Evropa vladala svetom.
To vreme neumitno prolazi i otići će nepovratno ako se Evropa odrekne dogovaranja i saradnje sa Rusijom.
(Fakti)
[adsenseyu5][adsenseyu6]
