Brojne raznovrsne činjenice pouzdano ukazuju na to da su obaveštajne službe zapadnih država, posredstvom agenata od uticaja (najviših državnih rukovodilaca) uspešno učestvovale u razbijanju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Podsećanja radi, pomenućemo uloge Josipa Broza i Ivana Steve Krajačića, koji su organizovanjem Brionskog plenuma otpočeli proces razbijanja SFRJ.
Taj proces je nastavljen izmenama saveznog ustava 1974. godine, da bi njegovo finalizovanje bilo organizovano početkom devedesetih godina prošlog veka, terorističkim napadima separatista na Jugoslovensku Narodnu Armiju na teritoriji SR Slovenije i SR Hrvatske.
Jedan od inspiratora i formalnih vođa separatista je bio tada najviši funkcioner savezne države, predsednik Predsedništva SFRJ, Hrvat Stipe Mesić. Svestan da ga niko neće pozvati na odgovornost, u osvit jednostrane i protivustavno proglašene nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, uz ogromnu podršku Vatikana, SAD i Nemačke, ponosno je izjavio: “ja sam svoj posao obavio, Jugoslavija više ne postoji“.
[adsenseyu1]
Spoljni faktor, rukovođen saznanjem da pomenutu uspešnu strategiju treba koristiti za nasilno razbijanje kako Savezne Republike Jugoslavije, sukcesora SFRJ, tako i Republike Srbije i srpskog nacionalnog bića, težišno se fokusirao na “remetilački“ srpski faktor na Balkanu, koga su procenili kao nepremostivu prepreku anglosaksonskim (NATO) svetskim porobljivačima.
Za realizaciju ovakvog podmuklog cilja zapadni hegemoni imali su solidno špijunsko jezgro u okviru srpskog nacionalnog korpusa, koje su strategijski osnaživali do nivoa da sistematski sabotira očuvanje najvitalnijih srpskih nacionalnih interesa, i opstruira donošenje bilo koje efikasne odluke koja odražava i/ili obećava odbranu interesa srpskog naroda i suvereniteta srpskih zemalja.
Reč je o kategoriji građana Srbije (najčešće Srba), koji su motivisani po raznim osnovama (ideološko-vrednosno “ubeđenje“, materijalni faktor, ucena, osveta) odlučili da služe tuđinu, rečju i delima, protiv interesa svoje Otadžbine.
Zapravo, reč je o (ne)ljudima, anacionalnim Srbima, instaliranim na funkcijama od ključnog političkog uticaja- mestima donošenja odluka o opstanku i održivom razvoju Srbije.
U pitanju je najopasnija vrsta agenture stranih obaveštajnih službi, čiji je primarni zadatak da perfidno omalovažava, modifikuje, preoblikuje, prevrednuje, razara i uništava vitalne državne i nacionalne vrednosti Republike Srbije.
To su agenti od uticaja (agenti od političkog uticaja) čiju osnovnu angažovanost karakteriše lukavo razaranje svega što ima predznak “srpsko“. Upravo iz tog razloga, oni su mnogo opasniji od klasičnih špijuna.
Oni takođe protivzakonito i ilegalno prikupljaju podatke koji su u Republici Srbiji kategorizovani kao strogo poverljiva ili državna tajna. Međutim, ono što ih od agenata – špijuna razlikuje jeste mogućnost uticaja na procese i odluke.
Navedenu angažovanost trude se da legendirano prikriju i predstave srpskoj javnosti kao patriotski čin, jer i sami izdaju otadžbine doživljavaju kao uzvišeno delo koje je optimalno korisno za stabilnost i budućnost Srbije.
S tim u vezi zaprepašćuje činjenica da ovakvo agenturno špijunsko jezgro ima raširene pipke skoro u svim oblastima društvenog života naše otadžbine – u sferi odbrane, bezbednosti, ekonomije, zdravstva, obrazovanja, nauke, industrije, medija… Javnosti su dostupne mnogobrojne realne činjenice koje indikuju navedeno.
Međutim, njihova zgusnutost i sistematično pokrivanje svih sfera društvenog života Srbije stvara utisak u javnosti da je takva neprijateljska podrivačko-subverzivna delatnost – uobičajena pojava, “ispravna i potrebna“.
Na taj način postavljena, podlo invertovana realnost je najopasnija po interese države, odnosno, nju je najteže prepoznati okom ‘običnog’ posmatrača, odnosno građanina.
Jedan od karakterističnih primera jeste takozvana reforma sistema odbrane Republike Srbije, kojom je sistem odbrane, transparentno, doveden na nivo sa kog je onemogućen da izvrši svoju osnovnu misiju – obranu suvereniteta i teritorije Srbije od svih oblika ugrožavanja.
Srpska javnost, anestezirana pomenutom invertovanom realnošću, uz impotentnu i korumpiranu intelektualnu elitu, skoro deceniju i po, nije pokazala nikakve reakcije na svakodnevne prevarne radnje i procese, kojima je Srbija sistematski vođena i dovedena u podređen, faktički okupacioni status, pre svega zaslugom agenture od uticaja.
Iz bogatog arsenala izdvojićemo najkarakterističnije primere agenata od (političkog) uticaja koji su prethodnih petanestak godina praktično razorili društveno-politički život Srbije, odnosno pretvorili ga u filijalu stranih interesa.
Zoran Đinđić, inspirator, organizator i egzekutor rušilačkih petokotobarskih protesta, čime je postavljen temelj uništenja Savezne Republike Jugoslavije i proglašenja nezavisnosti tzv. “Kosove“. Kako su ga Britanci kolokvijalno nazvali “beogradski kvisling“, period agresije na SRJ 1999. godine proveo u državama agresorima, pozivajući da se agresija na sopstvenu zemlju nastavi i produži najmanje još dve nedelje, kako bi SRJ (Srbija) kapitulirala.
Nakon puča u jesen 2000.godine, iako osoba bez dana radnog staža, biva instaliran na čelo vlade Republike Srbije. Postaje neformalni šef svih kriminalnih klanova u Srbiji nakon 2000. godine. Organizovao i sproveo otmicu i prodaju tzv. Haškom tribunalu predsednika Savezne Republike Jugoslavije i ratnog komandanta oružanih snaga SRJ Slobodana Miloševića.
Boris Tadić, projektovan i proizveden, od ministra telekomunikacija, preko ministra odbrane do predsednika Srbije, nakon atentata na njegovog šefa i rivala, Đinđića. Kao ministar odbrane, postavio temelje uništenja sistema odbrane SRJ i Srbije. Organizovao uništavanje velike količine potpuno ispravnog i operativno upotrebljivog naoružanja.
Pored ostalog, uništavan je PVO sistem STRELA 2M ruske proizvodnje, koji je pokazao izuzetne rezultate u odbrani od agresije NATO. Takođe, započeo uništavanje velikih količina tenkova T-55, medijski braneći takvu odluku njihovom navodnom zastarelošću.
Desetak godina kasnije, upravo to oklopno vozilo je nosilac kopnenih operacija protiv terorista u Siriji. Podsećamo, mnoge države, čak i neke nuklearne sile, u svom redovnom naoružanju i danas imaju tenkove T-55.
Zloupotrebom službenog položaja po nalogu zapadnih službi, protivzakonito je doneo akt o penzionisanju načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije generala Ace Tomića, čime je omogućio njegovo hapšenje i pritvaranje tokom akcije “Sablja“.
Generalu Tomiću je sudskom odlukom isplaćena odšteta za ovaj protivzakoniti akt, i formalno je vraćen na čelo vojne službe bezbednosti (nije prihvatio povratak na tu funkciju).
Za vreme Tadićevog mandata, uhapšeni i isporučeni tzv. Haškom tribunalu su mnogi Srbi, između ostalih i ratni predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić i ratni komandant, načelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske general pukovnik Ratko Mladić.
Goran Svilanović, regrutovan, pripreman i nakon petooktobarskog puča postavljen za ministra spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije. Nakon preuzimanja ministarstva, otpočeo je razgradnju diplomatsko-obaveštajnog aparata koji je imao dugogodišnju uspešnu praksu iza sebe.
Ministarstvo spoljnih (inostranih) poslova je kroz svoju istoriju razvilo dve izuzetne obaveštajno-bezbednosne službe: Službu bezbednosti (SB MSP) – kontraobaveštajnu službu MSP, i Službu za informisanje i dokumentaciju (SID MSP) – obaveštajnu službu MSP. Obe službe je tadašnji “demokratski“ ministar ukinuo i rasformirao.
Međutim, nalogodavci su tražili više. Tražili su i dobili, od ministra Svilanovića, ukidanje zaštićene prepiske između Diplomatsko-konzularnih predstavništava SRJ u inostranstvu i centrale MSP u Beogradu – odnosno, ukinuta je šifrovana komunikacija – takozvana “šifra“. Takvi potezi su tada ležerno predstavljeni javnosti kao nužna realnost jer – “Srbija (SRJ) više nema neprijatelja“….
Prvoslav Davinić, ministar odbrane SRJ (Srbije i Crne Gore). Doveden i instaliran od strane atlantista na čelo ministarstva odbrane. Odgovoran za aferu “Satelit“, usled koje je ministarstvo oštećeno za 45.000.000 evra.
Za vreme njegovog mandata, pod vrlo sumnjivim i nerazjašnjenim okolnostima su u objektu posebne namene “Karaš“, 5. oktobra 2004. godine godine ubijeni pripadnici Gardijske brigade Vojske SRJ (SCG) Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević.
Teškom zloupotrebom službenog položaja uz falsifikovanu sednicu Vrhovnog saveta odbrane SCG, Davinić februara 2005. godine u prisustvu načelnika Generalštaba (takođe instaliranog od strane atlatista) generala Dragana Paskaša, uvodi novinare u objekat posebne namene “Karaš“, koji je bio u statusu državne tajne. Davinić je pravosnažno osuđen na kaznu zatvora zbog imovinskih delikata počinjenih za vreme obavljanja funkcije ministra.
Momčilo Perišić, kao bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, nakon petooktobarskog puča biva instaliran na mesto potpredsednika vlade Zorana Đinđića. Formalno je bio zadužen za pitanja bezbednosti i odbrane, čime je pokrivao početne kontakte sa zapadnom agenturom. Organizovao je i razradio špijunsku mrežu u korist CIA, uz saradnju tada aktivnih pripadnika ministarstva odbrane. Tako organizovana mreža je obuhvatala sve nivoe, od podoficira i vojnih službenika, do pukovnika.
Nakon višemesečnog praćenja, 2002. godine je uhapšen na primopredaji dokumenata sa oznakom “državna tajna“ sekretaru ambasade SAD u Beogradu Džonu Dejvidu Nejboru. Nejbor je nakon “demokratskih“ promena u jesen 2000.godine iz Hrvatske prebačen u Beograd, pod legendom “sveštenika Pentekostalne crkve“. Zapravo, radilo se o šefu CIA-e za Balkan. Istovremeno sa hapšenjem Perišića i Nejbora, uhapšen je i pukovnik VJ Sekulović, koji je bio zadužen za digitalizaciju najpoverljivijih dokumenata, koje je preko posrednika dostavljao Perišiću, a ovaj Nejboru. Perišić je optužen za krivično delo špijunaža, sudski proces traje već petnaest godina.
Po “pravdi“ nadaleko čuveni Haški tribunal, tačnije njegovi prekookeanski mentori, nesumnjivo motivisani idejom zaštite svog agenta od kazne koja bi ga sledovala od srpskih pravosudnih organa, prebacili su ga u Hag. Nakon izvesnog vremena, iako je imao jednu od najistaknutijih funkcija u takozvanom “udruženom zločinačkom projektu“ (načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije 1992-1998.god), postao je jedan od retkih Srba koji su oslobođeni optužbe za navodne ratne zločine.
Nakon Perišićevog povratka u Srbiju, aktuelna vlast je obnovila zamrznuti proces, i ima jedinstvenu priliku da se pravedno legitimiše ukoliko mu izrekne odgovarajuću kaznu. U suprotnom, rizikuje da sebe stavi u podređen položaj i povlađuje agenturi od uticaja.
Mlađan Dinkić, pripreman i instaliran u vrh sprske izvršne vlasti nakon puča u jesen 2000. godine. Kao prvi čovek finansijskog sistema Savezne Republike Jugoslavije i kasnije Srbije, organizovao je i sproveo njegovo potpuno uništenje, i stavljanje pod neposrednu kontrolu zapadnih finansijsko-političkih centara moći. Jedan od ključnih koraka tog procesa je bilo dezintegrisanje nacionalnog bankarskog sistema, koje je rezultovalo gašenjem najvećih nacionalnih banaka sa aktuelnim potraživanjima u milijardama evra (tada nemačkih maraka).
Pomenuti uzorak primera agenata od uticaja predstavlja samo vrh piramide naše državne i nacionalne tragedije koja je generisana njihovim podlim izdajničkim delovanjem. Obzirom na činjenicu da bi spisak i opis delovanja svih registrovanih agenata od uticaja na srpskim prostorima u poslednjih dvadesetak godina zahtevao studiju obima više hiljada stranica teksta, radi boljeg razumevanja pomenućemo i dva aktuelna primera agenturno-uticajnog delovanja, koji (samo naizgled) pripadaju “nižem nivou“ u odnosu na napred navedene.
Prvi – 11. oktobra 2016. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije, šef poslaničkog kluba Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović je ispred svoje stranke, Narodnoj skupštini, predložio rezoluciju o “Srbiji i Kosovu“, kojom je podrazumevano priznavanje državnosti terorističkoj “Kosovi“, samoproglašenoj na teritoriji južne srpske autonomne pokrajine. Drugi primer – 18. oktobra tekuće 2016. godine, Radio-televizija Srbije (“Javni servis evropske Srbije“) na udarnom mestu svog internet portala objavila je ilustraciju mape Srbije bez ucrtane Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Odmah nakon toga, albanski džihadisti su taj događaj na društvenim mrežama prikazivali sa oduševljenjem uz komentare kako je u pitanju evidentan dokaz da se i zvanična Srbija odriče svoje pokrajine. Direktor centralne državne informativne kuće Dragan Bujošević do sada nije pozvan na odgovornost zbog ovog podmuklog gafa.
Nažalost, postoji bojazan da organizovana agentura od uticaja i danas nanosi veliku štetu nacionalnim interesima Srbije, i srpskom narodu u celini, u svim srpskim zemljama. Njeno ispoljavanje je evidentno u mnogim oblastima, a težišno je usmereno na stvaranje utiska u srpskoj javnosti o neizbežnoj potrebi što skorijeg priznavanja terorističke države na srpskoj teritoriji Kosmeta, ali i predaju Republike Srpske islamistima iz muslimansko-hrvatske federacije BiH.
Bez organizovane sveobuhvatne akcije, koja podrazumeva zajedničko angažovanje političkog rukovodstva, nadležnih institucija, prave intelektualne elite i građana, agentura od uticaja će imati mogućnost da nastavi svoj subverzivni rad nanoseći nemerljivu štetu Srbiji.
