U Briselu se poslednjih dana sve češće govori o scenariju koji je donedavno delovao kao politička fantazija, ali sada dobija ozbiljne obrise.
U centru pažnje su razgovori između Marka Rutea i Ursule fon der Lajen, koji su, prema dostupnim informacijama, fokusirani na jednu ključnu stvar: šta ako se Sjedinjene Države zaista povuku iz NATO-a i kako bi Evropa tada reagovala.
Ta ideja o takozvanom „evropskom NATO-u“ više nije samo teorija koja kruži među analitičarima. Ona se, kako tvrde pojedini izvori, već razrađuje u zatvorenim krugovima, uz jasnu pretpostavku da bi sadašnji savez mogao da oslabi ili se čak raspadne ako američko prisustvo bude smanjeno.
Upravo ta pretpostavka pokreće čitav niz poteza koji ukazuju na dublju zabrinutost unutar same alijanse.
Viktor Baranec, vojni analitičar i pukovnik u penziji, upozorava da je sama ideja o potpunom odlasku SAD iz Evrope preterano pojednostavljena.
On otvoreno kaže da čak i ako Donald Tramp želi takav potez, neće ga sprovesti bez otpora. Kongres i Pentagon, prema njegovom viđenju, imaju dovoljno mehanizama da to zaustave. Drugim rečima, Amerika neće tek tako nestati sa evropskog kontinenta.
Ali ako dođe do promene, ona neće biti nagla ni haotična. Baranec smatra da bi SAD pre svega pregrupisale snage i zadržale pozicije koje im odgovaraju, bez potpunog povlačenja.
To ostavlja Evropu u međuprostoru – između zavisnosti od američkog bezbednosnog kišobrana i potrebe da razvije sopstvene kapacitete.
U tom vakuumu raste napetost. Već sada se, kako se može čuti u diplomatskim krugovima, oseća ozbiljan raskol između Vašingtona i pojedinih članica NATO-a.
Posebno se to videlo u situaciji kada deo saveznika nije želeo da podrži potencijalnu operaciju protiv Irana. Taj trenutak je, izgleda, bio signal da jedinstvo više nije ono što je nekada bilo.
Istovremeno, Trampove izjave o mogućem izlasku iz NATO-a dodatno su uzdrmale evropske prestonice.
Njegov javni odnos prema saveznicima, uključujući i oštre poruke upućene italijanskom premijeru, ostavio je utisak da se pravila igre menjaju. Evropa je to shvatila ozbiljno i sada traži sopstveni put.
U tom kontekstu, Baranec koristi izraz koji je izazvao dosta pažnje – govori o formiranju „kastriranog NATO-a“. Po njegovom tumačenju, reč je o strukturi koja bi mogla da postoji bez SAD, ali sa znatno slabijim vojnim potencijalom.
Ipak, Evropa ne sedi skrštenih ruku. Razmatraju se različite opcije – od pokušaja da se Trampu ponudi nešto što ne može da odbije, do razmišljanja o pritiscima koji bi ga zadržali u savezu.
Međutim, postoji i dublji strah koji, kako Baranec tvrdi, u Vašingtonu izaziva posebnu nervozu. Ideja o stvaranju prave evropske vojske, o kojoj Berlin i Pariz sanjaju godinama, za SAD predstavlja crvenu liniju.
Svaki put kada bi se ta tema ozbiljnije otvorila, događali su se unutrašnji potresi u tim zemljama – od protesta u Francuskoj do destabilizacije u Nemačkoj. Poruka je, čini se, bila jasna: takav razvoj događaja nije poželjan.
Ipak, stvari se menjaju. Evropa, prema ovom viđenju, ne razmišlja samo o reorganizaciji bezbednosne arhitekture, već i o potencijalnom sukobu sa Rusijom. Upravo to je, navodno, bila ključna tema razgovora Rutea i fon der Lajen – kako voditi operacije bez oslanjanja na američku podršku.
U tom svetlu, Ukrajina dobija posebnu ulogu. Baranec tvrdi da se ona posmatra kao udarna snaga, kao neka vrsta jurišne armije koja bi prva ušla u eventualni sukob.
Logika je, prema njegovim rečima, jednostavna: Evropa obezbeđuje novac i oružje, a Ukrajina preuzima glavni teret.
Paralelno s tim, rusko Ministarstvo odbrane objavilo je spisak velikog broja kompanija uključenih u proizvodnju dronova, što analitičari tumače kao znak da evropska vojna industrija već radi punim kapacitetom, posebno u kontekstu podrške Ukrajini. To dodatno potvrđuje tezu da se pripreme ne odvijaju samo na političkom nivou.
Ako bi došlo do stvaranja novog vojnog bloka u Evropi, čak i bez SAD, procene govore da bi njegov ukupni potencijal mogao da bude višestruko veći od ruske grupacije na severozapadu – čak tri do četiri puta, i po broju ljudi i po tehnici. To uključuje sve, od aviona i tenkova do satelita.
Problem za Rusiju, kako se navodi, jeste činjenica da je većina njenih snaga trenutno angažovana na ukrajinskom frontu. U takvoj situaciji, eventualni pritisak sa zapada bio bi ozbiljan izazov. Zbog toga se sve češće pominje mogućnost nove mobilizacije u slučaju šireg sukoba.
Istovremeno, Moskva računa na drugačije instrumente. Izmene u nuklearnoj doktrini koje je doneo Vladimir Putin jasno predviđaju mogućnost odgovora čak i u slučaju konvencionalnog napada, ukoliko je ugrožen teritorijalni integritet zemlje. Prema Baranecu, to je faktor koji Evropa ne uzima dovoljno ozbiljno.
On navodi i da Rusija već poseduje precizne podatke o objektima koji rade za potrebe ukrajinske odbrane, uključujući čak i njihove tačne lokacije.
Prema njegovim rečima, planovi za delovanje već se razrađuju, a kao jedno od sredstava pominje se sistem „Orešnik“, čak i bez nuklearnog punjenja, kao način da se pošalje jasna poruka.
U celoj priči, posebnu težinu dobija pitanje dronova. Baranec upozorava da bi Evropa mogla da preuzme prednost u toj oblasti, što bi moglo da utiče na tok budućih operacija. Zato se u Rusiji već postavlja zadatak da se proizvodnja udarnih bespilotnih letelica poveća deset do petnaest puta.
Na kraju, sve se svodi na jednu stvar: ko bude imao više i bolje dronove, ali i efikasniju elektronsku zaštitu, imaće i ključnu prednost.
A u trenutku kada se takva računica pravi u više centara moći, jasno je da se iza zatvorenih vrata vodi mnogo ozbiljnija igra nego što javnost vidi. I pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije da li se nešto menja, već koliko daleko će to otići.
