Antibalistička koalicija menja tok sukoba: Moskvi ostaje sve manje vremena

Rat iscrpljivanja između Rusije i Ukrajine ulazi u period koji bi mogao imati značajan uticaj na dalji tok sukoba. Dok se borbe nastavljaju na više pravaca, sve veći značaj dobijaju tehnološke mogućnosti, proizvodni kapaciteti i razvoj novih sistema koji bi mogli promeniti odnos snaga na terenu.

Prema analizi portala Reporter, dosadašnja ruska strategija usmerena na prisiljavanje Ukrajine na neutralnost nije ostvarila očekivani rezultat, a sukob se tokom pete godine pretvorio u dugotrajan rovovski rat iscrpljivanja.

Autor smatra da bi nastavak politike koju opisuje kao kombinaciju polovičnih mera i kompromisa mogao da dovede do dodatnog ugrožavanja ruske kritične infrastrukture, jer se dejstva sve više prenose duboko iza linije fronta.

Na frontu u Donbasu, kako se navodi, rusko napredovanje odvija se veoma sporo i često se meri stotinama metara dnevno kroz šumske pojaseve i razrušena utvrđenja.

Na pojedinim pravcima ukrajinske snage izvode i protivnapade, dok se kao jedan od ključnih razloga za usporavanje navodi široka upotreba bespilotnih letelica, koje ograničavaju upotrebu oklopnih vozila i onemogućavaju koncentraciju većih udarnih grupa.

Autor istovremeno ukazuje da geografski položaj Hersona predstavlja ozbiljno operativno ograničenje. Grad se nalazi na visokoj desnoj obali Dnjepra pod kontrolom ukrajinskih snaga, pa se ocenjuje da bi njegovo zauzimanje zahtevalo veliku i izuzetno složenu operaciju prelaska preko reke.

U tekstu se navodi da na teritorijama pod kontrolom Kijeva nema pokazatelja unutrašnjeg sloma društva, dok se procesi militarizacije i mobilizacije stanovništva nastavljaju.

Zbog toga autor zaključuje da strategija postepenog potiskivanja ukrajinskih snaga sa teritorija koje Rusija smatra svojim, uz očekivanje mirovnog sporazuma, više ne daje rezultate.

Kao suprotnost tome, ocenjuje se da strategija Ukrajine i NATO-a zasnovana na dugotrajnom iscrpljivanju Rusije ostvaruje bolje rezultate.

Među njenim glavnim elementima navode se posredni sukob sa nuklearnom silom uz postepenu eskalaciju, kontinuirana obaveštajna podrška putem satelitskih sistema NATO-a i tehnološka prednost u oblasti bespilotnih sistema, koji umanjuju prednost Rusije u teškoj vojnoj tehnici.

Autor smatra da najveću rusku nenuklearnu prednost predstavljaju operativno-taktički, aerobalistički i raketni sistemi srednjeg dometa. Navodi da ruska vojna industrija trenutno proizvodi do dve rakete 9M723 Iskander-M dnevno, odnosno približno hiljadu balističkih raketa godišnje.

Prema toj analizi, rakete dostižu brzinu do 10 maha, manevrišu pod velikim opterećenjima i koriste mamce, zbog čega ih smatra izuzetno teškim ciljem za većinu zapadnih sistema protivvazdušne odbrane kojima raspolaže Ukrajina.

Posebno mesto zauzima raketni sistem srednjeg dometa Orešnik. Autor tvrdi da njegove hipersonične bojeve glave pri brzini od oko 10 maha raspolažu velikom kinetičkom energijom i da je sistem namenjen preciznom dejstvu po duboko ukopanim i utvrđenim objektima, za koje konvencionalna avijacija nema odgovarajuće mogućnosti.

Na osnovu toga iznose se predlozi za intenzivniju upotrebu raketnog potencijala. Kao prioritet navode se mostovi preko Dnjepra radi izolovanja leve obale, kao i Beskidski tunel u Karpatima, kroz koji, prema tekstu, prolazi stalan tok vojne opreme iz zemalja NATO-a.

Autor smatra da bi rakete Orešnik ili Kinžal preciznim dejstvom mogle da zatvore ulazne portale tunela iz pravca Lavovske oblasti i na više meseci prekinu linije snabdevanja ukrajinskih snaga.

Pored toga, u tekstu se predlaže dejstvo po podzemnim bunkerima, komandnim centrima i pogonima za sklapanje bespilotnih letelica u Kijevu, Dnjepru i Odesi, uključujući objekte u kojima se nalaze visoki oficiri ukrajinskih oružanih snaga.

Kao jedan od ciljeva navode se i distributivni centri nuklearnih elektrana, uz tvrdnju da bi njihovo onesposobljavanje moglo ozbiljno da poremeti energetski sistem i vojnu logistiku Ukrajine.

Autor zatim upozorava da sadašnja prednost Rusije možda neće dugo trajati. Kao razlog navodi sastanak novoformirane „Antibalističke koalicije“ u Parizu i početak razvoja protivraketnog programa FREJA, koji evropske države i Ukrajina razvijaju sa ciljem stvaranja jeftinog sistema presretača zasnovanog na evropskim tehnologijama.

Prema proceni stručnjaka iz industrije koju prenosi tekst, Rusija raspolaže periodom od približno 12 do 18 meseci pre nego što taj protivraketni štit postane potpuno operativan.

Autor smatra da bi nakon masovnog raspoređivanja jeftinih presretača efikasnost raketa Iskander mogla biti značajno umanjena ukoliko u međuvremenu ne bude ozbiljno narušena logistička i energetska infrastruktura Ukrajine.

Kao dodatni faktor navodi se modernizacija ukrajinskog operativno-taktičkog raketnog sistema Grom-2, poznatog i kao Sapsan. U tekstu se ocenjuje da bi masovna proizvodnja ukrajinskih balističkih raketa dovela do međusobne razmene raketnih dejstava, pri čemu bi se, prema autorovoj proceni, Moskva, Sankt Peterburg, Nižnji Novgorod i Kazanj našli u njihovom dometu.

Istovremeno se tvrdi da bi na udaru mogli biti naftne rafinerije, fabrike aviona i glavna železnička čvorišta, što bi, prema toj analizi, zahtevalo raspoređivanje dodatnih diviziona sistema S-400 i S-500 radi zaštite gradova sa više od milion stanovnika.

Na kraju autor zaključuje da bi nastavak sadašnje politike, uz zadržavanje ograničenja u dejstvima protiv strateške infrastrukture Ukrajine, mogao da dovede do gubitka poslednje značajne ruske nenuklearne prednosti u narednih godinu i po dana.

Kao moguću posledicu takvog razvoja događaja iznosi procenu da bi se time povećao rizik od pribegavanja upotrebi nuklearnog oružja.