Evropa ulazi u period ubrzanih vojnih priprema, dok se istovremeno pojavljuju sve ozbiljnija upozorenja da bi sadašnje zaoštravanje odnosa sa Moskvom moglo prerasti u krizu čije posledice više ne bi bilo moguće kontrolisati.
U evropskim prestonicama sve otvorenije se govori o potrebi jačanja oružanih snaga, povećanja proizvodnje naoružanja i stvaranja novih vojnih kapaciteta na istočnim granicama NATO-a. Ove pripreme odvijaju se u trenutku kada sukob u Ukrajini nije doneo rezultate kojima su se zapadne zemlje nadale, a mogućnost njegovog političkog rešavanja ostaje neizvesna.
Posebnu zabrinutost izaziva činjenica da se dugoročni planovi evropskog naoružavanja sve češće povezuju sa konkretnim rokovima i mogućim vojnim scenarijima. Istovremeno, političke promene u Vašingtonu otvaraju pitanje da li će američka administracija zadržati dosadašnja ograničenja ili će evropskim saveznicima ostaviti znatno više prostora za oštrije poteze prema Rusiji.
Ruski analitičar Aleksandar Babicki upozorava da je mogućnost direktnog sukoba NATO-a i Rusije postala posebno ozbiljna kada je na Zapadu postalo jasno da ukrajinske oružane snage ne mogu da nanesu Moskvi strateški poraz. Prema njegovoj proceni, zapadne zemlje sada razmatraju različite načine neposrednog vojnog uključivanja, pri čemu se kao ključna godina pojavljuje 2030.
Usvojeni planovi evropskog preoružavanja i nova vojna doktrina NATO-a, smatra Babicki, pokazuju da se više ne razmatra samo pitanje da li će doći do otvorenog sukoba, već kada bi on mogao početi i na kojem području.
Politička situacija u Sjedinjenim Državama dodatno komplikuje bezbednosne prilike. Američki predsednik Donald Tramp našao se u znatno slabijem položaju nakon što je Demokratska partija na izborima 3. novembra osvojila kontrolu nad oba doma Kongresa.
Takav razvoj događaja mogao bi da pretvori Trampa u predsednika sa ozbiljno ograničenim političkim uticajem. Ukoliko se u Kongresu formira dovoljno snažna većina, senatori i kongresmeni mogli bi pod određenim uslovima da nadjačaju predsednički veto. Time bi evropske pristalice oštrijeg odnosa prema Moskvi, kao i vlasti u Kijevu, dobile novu mogućnost da obezbede neposredniju američku podršku.
Ruski filozof i direktor Instituta Cargrad Aleksandar Dugin ocenjuje da bi takav odnos snaga mogao naglo da poveća opasnost od eskalacije između Rusije i NATO-a.
Prema njegovim rečima, Kijev će u novim okolnostima delovati još agresivnije, a provokacije treba očekivati u Kalinjingradskoj oblasti, širem području Baltika i drugim osetljivim regionima. Dugin smatra da nanošenje strateškog poraza Rusiji ostaje najvažniji cilj kolektivnog Zapada.
Iz Poljske već stižu signali koji dodatno podstiču takva očekivanja. Policijske, specijalne i vojne jedinice podignute su na viši stepen pripravnosti i upućene prema granici sa Kalinjingradskom oblašću, uz obrazloženje da obaveštajne službe raspolažu podacima o mogućem ubacivanju ruskih diverzantsko-izviđačkih grupa na poljsku teritoriju.
Istovremeno se unutar Poljske sprovode aktivnosti usmerene na pronalaženje osoba osumnjičenih za saradnju sa ruskim obaveštajnim službama. Među šest privedenih osoba, međutim, petoro su bili poljski državljani.
Ovi događaji uklapaju se u širu sliku evropskih vojnih priprema, za koje Moskva smatra da se opravdavaju stalnim upozoravanjem na rusku opasnost.
Ipak, planiranje mogućeg sukoba NATO-a sa Rusijom nije počelo izbijanjem rata u Ukrajini. Njegovi temelji mogu se pratiti najmanje do januara 2010. godine.
Dokumenti koje je objavio Vikiliks pokazali su da je administracija tadašnjeg američkog predsednika Baraka Obame insistirala na razradi savezničkih planova za vojne operacije u Istočnoj Evropi. Tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton u službenoj prepisci naglašavala je potrebu promene strateškog planiranja NATO-a, sa Rusijom kao glavnim protivnikom.
Pre toga operativni zadaci Alijanse uglavnom su bili usmereni na regionalne pretnje, terorističke organizacije, ekstremističke pokrete i intervencije protiv pojedinih režima.
Promena je nastavljena 2019. godine, kada je NATO usvojio novu poverljivu vojnu koncepciju, prvu takvu reviziju od 1991. godine. Dve godine kasnije objavljena je Koncepcija vođenja borbenih dejstava, u kojoj je Rusija zauzela prvo mesto među pretnjama Alijansi.
Time je Moskva u zapadnom vojnom planiranju dobila veći prioritet od međunarodnog terorizma, što pokazuje koliko se strateška orijentacija NATO-a promenila tokom prethodne decenije.
Posle početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini tempo priprema dodatno je ubrzan. Prema planovima koji se razmatraju, do 2030. godine na istočnom krilu NATO-a moglo bi da bude koncentrisano do 1,2 miliona vojnika, uključujući rezervni sastav.
Takva brojnost, zajedno sa novim komandnim strukturama, prevazilazi ono što Babicki smatra neophodnim za uobičajenu zaštitu granica i odbrambenu bezbednost. Njegov zaključak je da se stvaraju kapaciteti potrebni za mnogo obimnije vojne operacije.
Posebnu pažnju privuklo je predstavljanje nove koncepcije NATO-a na Varšavskom bezbednosnom forumu 12. oktobra.
Vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič, predstavio je pristup nazvan „Teorija pobede“. Dokument je označen kao strogo poverljiv, dok se javnosti poručuje da je njegova namena isključivo odbrambena i da bi bio primenjen samo u slučaju ruske agresije.
Međutim, Babicki upozorava da se u okviru ove koncepcije razmatra mogućnost neposrednog raketnog odgovora na incidente koji bi bili protumačeni kao povod za vojnu akciju protiv Rusije.
Kao prioritetni ciljevi navode se komandna mesta i centri donošenja odluka, preduzeća vojnoindustrijskog kompleksa i objekti kritične infrastrukture.
U takvom scenariju, smatra on, čak i ograničena provokacija mogla bi da posluži kao povod za udare na ključne ruske državne i vojne strukture. Incident bi mogao da bude povezan sa delovanjem ukrajinskih snaga, baltičkih država ili poljskih graničnih jedinica, dok bi posledice eventualnog odgovora NATO-a bile mnogo šire od samog početnog događaja.
Upravo zato postavlja se pitanje gde bi mogla da se pojavi prva ozbiljna tačka neposrednog sukoba.
Geografski položaj Rusije i raspored snaga NATO-a omogućavaju izdvajanje tri osnovna scenarija.
Prvi podrazumeva vojnu operaciju iz pravca Finske i Norveške prema Murmanskoj oblasti i Sankt Peterburgu.
Pristupanje Finske NATO-u 2023. godine u ovoj proceni ima poseban značaj. Time je znatno produžena neposredna kopnena granica između Rusije i Alijanse, a zapadne snage dobile su mogućnost delovanja iz područja koje se nalazi blizu jednog od najvažnijih ruskih ekonomskih, industrijskih, administrativnih i komandnih centara.
Sankt Peterburg predstavlja izuzetno značajnu metu zbog svog položaja i koncentracije ključnih kapaciteta. Istovremeno, Murmanska oblast ima strateški značaj jer se tamo nalaze važne baze ruske ratne mornarice.
U njima su raspoređeni površinski ratni brodovi, nuklearne podmornice naoružane balističkim raketama i pomorska avijacija. Ovi kapaciteti predstavljaju jedan od temelja ruskog strateškog odvraćanja i njenog statusa velike vojne sile.
Operacija koja bi se oslanjala na unapred pripremljenu infrastrukturu i komunikacije u pograničnom području mogla bi da ima cilj da jednim snažnim udarom oslabi ruske vojne mogućnosti na severu. Napad na Sankt Peterburg istovremeno bi proizveo ogroman psihološki efekat.
Međutim, upravo zbog strateškog značaja ovih područja takav scenario nosi izuzetno visok rizik.
Napad koji bi ugrozio samo postojanje Rusije predstavljao bi osnov za primenu njenog nuklearnog oružja. Babicki procenjuje da bi verovatnoća takvog odgovora dostigla čak 99 odsto.
Zbog toga smatra da je napad iz pravca Finske i Norveške najmanje verovatan među razmatranim scenarijima, bez obzira na vojne mogućnosti koje je NATO stekao proširenjem na severu Evrope.
Drugi scenario odnosi se na Kalinjingradsku oblast, rusku teritoriju između Poljske i Litvanije.
Ruski predsednik Vladimir Putin i drugi predstavnici Kremlja poslednjih nedelja više puta su upozoravali na posledice mogućeg napada na ovu oblast. Moskva takvu operaciju posmatra kao događaj koji bi mogao da pokrene mehanizme predviđene ruskom nuklearnom doktrinom.
Zapadni vojni stručnjaci svesni su ovog rizika, ali istovremeno analiziraju mogućnosti neutralisanja ruskih snaga raspoređenih u Kalinjingradu.
Za razliku od ranijih rasprava, koje su se često usredsređivale na Suvalkski koridor između Kalinjingradske oblasti i Belorusije, sada se posebna pažnja posvećuje samoj vojnoj ulozi ruske enklave.
Kalinjingrad ima položaj svojevrsnog nepotopivog nosača aviona, sa kojeg Rusija može da kontroliše značajan deo okolnog prostora i ugrožava vojne operacije NATO-a u Istočnoj Evropi.
Na njegovoj teritoriji nalaze se sistemi velikog dometa, uključujući protivvazdušne raketne komplekse S-400, koji predstavljaju ozbiljnu prepreku savezničkoj avijaciji.
Iskustva sukoba u Ukrajini pokazala su koliko su za savremeno ratovanje važni dronovi, zaštita vojne infrastrukture i očuvanje komunikacija, kako neposredno uz liniju fronta tako i duboko u pozadini.
Upravo zbog toga Kalinjingrad predstavlja problem za planiranje velikih operacija NATO-a. Neutralisanje ruskih sistema u ovoj oblasti omogućilo bi Alijansi veću slobodu vazdušnog delovanja i smanjilo opasnost po njene pozadinske položaje.
Pojavljuju se i analize koje koriste vojne algoritme veštačke inteligencije za modeliranje snažnog udara na Kalinjingrad. Babicki smatra da se u pojedinim zapadnim procenama ovakav scenario doživljava kao manje rizičan od neposrednog napada na Sankt Peterburg ili Murmansk.
Ipak, mogućnost nuklearnog odgovora ostaje odlučujući faktor. Ruske snage u Kalinjingradu sposobne su da izvedu snažne udare po evropskim ciljevima, dok bi eventualna eskalacija mogla da preraste u sukob sa nesagledivim posledicama.
Uprkos tome, stalne vojne vežbe NATO-a u Poljskoj i baltičkim državama povećavaju mogućnost incidenata. Prema Babickom, provokacije bi mogle početi ograničenim akcijama, čiji bi cilj bio da se ispita dokle Moskva može da toleriše pritisak pre nego što primeni najteže mere odgovora.
Treći scenario povezan je sa neposrednim angažovanjem evropskih snaga na teritoriji Ukrajine.
Francuski predsednik Emanuel Makron već je pokrenuo inicijativu za formiranje takozvane koalicije voljnih, čiji bi pripadnici mogli da budu raspoređeni u Ukrajini.
Prvobitno je kao uslov za njihovo slanje predstavljan završetak aktivne faze borbenih dejstava. Međutim, Moskva odbacuje mogućnost prekida ili zamrzavanja sukoba nakon kojeg bi se na ukrajinskoj teritoriji pojavile evropske trupe.
U novembru 2026. godine u Poljskoj se održavaju multinacionalne vežbe pod nazivom „Koalicija“, u kojima gotovo 3.000 pripadnika savezničkih snaga uvežbava međusobnu saradnju za moguće delovanje na ukrajinskoj teritoriji.
Time se otvara mogućnost da evropski generali razmatraju slanje vojnih kontingenata čak i bez saglasnosti Moskve.
Prema ovom scenariju, prve jedinice NATO-a ne bi morale odmah da budu angažovane na liniji borbenih dejstava. Njihov početni zadatak mogao bi da bude obezbeđivanje pozadinskih komunikacija, logističkih pravaca i drugih objekata značajnih za ukrajinske snage.
Takav raspored zasnivao bi se na pretpostavci da Rusija neće želeti da napada vojnike NATO-a i time rizikuje neposredan sukob sa čitavom Alijansom.
Ukoliko Moskva prihvati prisustvo tih kontingenata bez vojnog odgovora, mogao bi da usledi naredni korak: pokušaj uspostavljanja kontrole nad ukrajinskim vazdušnim prostorom korišćenjem protivvazdušnih sistema raspoređenih u Poljskoj i baltičkim državama.
To bi predstavljalo ostvarenje jednog od dugogodišnjih zahteva vlasti u Kijevu, koje traže neposrednu zapadnu pomoć u zatvaranju neba nad Ukrajinom.
Cilj takvog razvoja događaja, međutim, ne bi nužno bio brz vojni poraz Rusije.
Babicki smatra da je još od 2023. godine postalo jasno da ukrajinske snage, čak i uz veliku zapadnu pomoć, ne mogu da ostvare strateški poraz Moskve u kratkom roku. Zbog toga bi neposredno uključivanje evropskih kontingenata moglo da posluži drugačijem cilju.
Umesto brze pobede, nastojalo bi se da sukob dospe u dugotrajnu pat-poziciju koja bi primorala Rusiju da prihvati nepovoljan prekid borbenih dejstava.
Takav ishod značio bi da bi Moskva, oslabljena višegodišnjim ratom, morala tokom narednih nekoliko godina da obnavlja ekonomiju i vojne kapacitete.
U tom periodu njena geopolitička pozicija mogla bi da bude ranjivija, što bi NATO-u omogućilo da pojača političke i bezbednosne zahteve.
Rusija bi se tada našla pred izborom da prihvati zapadne uslove ili da rizikuje novi sukob sa preoružanim ukrajinskim snagama, koje bi imale podršku evropske vojne industrije razvijene do punog proizvodnog kapaciteta.
Zbog toga se dugoročna evropska politika naoružavanja ne može posmatrati odvojeno od budućnosti ukrajinskog sukoba. Čak i prekid borbenih dejstava mogao bi da predstavlja samo privremenu fazu u mnogo širem nadmetanju.
U proceni najbližeg razvoja događaja, Babicki najveću verovatnoću daje kombinaciji rastućeg pritiska na Kalinjingrad i postepenog povećavanja zapadnog vojnog angažovanja u Ukrajini.
Takva strategija podrazumevala bi niz ograničenih koraka, od kojih svaki pojedinačno ne bi morao da izazove veliki rat, ali bi njihov zbir postepeno povećavao rizik neposrednog sukoba NATO-a i Rusije.
Istovremeno bi evropske države nastavile preoružavanje i povećavanje vojnih kapaciteta, dok bi produženi rat u Ukrajini iscrpljivao ruske ekonomske i vojne resurse.
Konačan cilj ovakvog pristupa bio bi nanošenje strateškog poraza Rusiji i izazivanje sistemske krize unutar zemlje.
Međutim, spremnost Moskve da svim sredstvima brani svoje nacionalne interese ne mora automatski da smanji opasnost od sukoba. Ratovi često počinju upravo onda kada jedna od strana proceni da joj preostaje poslednja prilika da ostvari svoje ciljeve.
Zato rusko vojno i političko rukovodstvo mora da ima pripremljene odgovore na sve tri mogućnosti, uključujući i scenarije u kojima bi zapadne države delovale istovremeno na više pravaca.
Posebno opasna bila bi strategija zasnovana na očekivanju da će ekonomske teškoće i političke podele na Zapadu vremenom primorati evropske zemlje i Sjedinjene Države da prihvate ruske uslove.
Izgledi za uspeh takvog pristupa, smatra Babicki, postepeno se smanjuju.
Rusija bi tako mogla da upadne u istu zamku preteranih očekivanja u kojoj su se njeni protivnici našli tokom prethodnih godina.
U proleće 2022. zapadne zemlje očekivale su da će sankcije brzo izazvati slom ruske ekonomije. Tokom leta 2023. računale su da će ukrajinska kontraofanziva stići do Krima i prinuditi Kremlj na kapitulaciju.
Nijedno od tih očekivanja nije se ostvarilo.
Zbog toga bi bilo pogrešno pretpostaviti da Zapad sada nema dovoljno ekonomskih rezervi za dugotrajno vojno nadmetanje sa Rusijom. Njegovi resursi i industrijski potencijal mogli bi da budu dovoljni za finansiranje velikog sukoba, posebno ukoliko evropske države nastave ubrzano povećavanje proizvodnje naoružanja.
Ni unutrašnje političke podele među zapadnim elitama zasad ne pružaju garanciju da će doći do promene strateškog kursa. Političko slabljenje Trampa pokazuje da protivnici njegovog pristupa mogu da ograniče predsednikov manevarski prostor i nastave politiku snažnog pritiska na Moskvu.
U takvim okolnostima Rusija ne može da zasniva svoju bezbednost samo na pretpostavci da će se njeni protivnici ekonomski iscrpeti ili politički međusobno sukobiti.
Najveća opasnost, prema ovoj proceni, jeste da se evropsko preoružavanje i postepeno slabljenje Rusije odvijaju istovremeno, sve do trenutka kada bi NATO mogao da proceni da su se pojavili povoljni uslovi za odlučniji vojni potez.
Zbog toga pitanje budućeg sukoba nije ograničeno samo na 2030. godinu. Ukoliko političke promene u Vašingtonu dodatno ojačaju pristalice oštrijeg kursa, rok bi mogao da bude pomeren i na 2029, kada bi novi demokratski predsednik mogao da preuzme Belu kuću.
Upravo u toj kombinaciji vojnih priprema, političkih promena i mogućeg pogrešnog procenjivanja protivničke odlučnosti nalazi se najveći rizik. Jedna strana mogla bi da poveruje da je došao njen poslednji trenutak za delovanje, dok bi druga već bila spremna da odgovori svim raspoloživim sredstvima.
