Politički potres u Nemačkoj pokazuje koliko se brzo može promeniti raspoloženje birača kada se ekonomsko nezadovoljstvo spoji sa migracijama, ratom i gubitkom poverenja u tradicionalne partije.
AfD je na izborima u Saksoniji-Anhaltu početkom septembra osvojio gotovo 44 odsto glasova, što je izazvalo velike političke reakcije i proteste njegovih protivnika.
Ali Nemačka možda nije izolovan slučaj. Slični pritisci postoje u više evropskih država, mada se njihov intenzitet i politički pravac razlikuju. Migracije, rast životnih troškova, energija, rat u Ukrajini i pitanje nacionalnog suvereniteta sve češće se prepliću u jednu veliku političku raspravu.
Daglas Mekgregor smatra da Zapadna Evropa ulazi u period koji bi po razmerama političkog i društvenog previranja mogao da podseti na revolucionarnu 1848. godinu. To poređenje ne znači da očekuje identično ponavljanje istorijskih događaja, već da predviđa talas promena koji bi mogao da zahvati više država gotovo istovremeno.
Njegova osnovna teza jeste da je jaz između evropskih vlada i velikog dela stanovništva postao prevelik. Građani od svojih država očekuju bezbednost, pristupačnu energiju, ekonomski rast i kontrolu granica, dok značajan deo birača smatra da političke elite daju prednost drugim ciljevima.
U takvoj situaciji izborni rezultati mogu biti samo prvi nivo promene. Ako ekonomski problemi postanu ozbiljniji, političko nezadovoljstvo može izaći sa biračkih mesta na ulice.
Mekgregor koristi sliku stolice sa tri noge kako bi objasnio šta smatra ključnim za budući razvoj događaja. Prvu nogu predstavlja država, drugu stanovništvo, a treću vojska i policija.
U revolucijama 1848. upravo je lojalnost oružanih struktura mnogim režimima omogućila da prežive. Zato smatra da bi u slučaju ozbiljnih savremenih nemira presudno pitanje bilo kako bi se ponašale policija i vojska kada bi se suočile sa masovnim nezadovoljstvom sopstvenog stanovništva.
Britanija se u razgovoru pojavljuje kao drugi važan primer. Protesti povezani sa migracijama i dolascima preko Lamanša pokazuju koliko pitanje granica može brzo da preraste iz administrativnog u politički problem.
Ratovi dodatno povećavaju pritisak. Visoke cene energije i hrane direktno pogađaju domaćinstva, dok veliki vojni izdaci otvaraju pitanje prioriteta države. Građanin koji plaća skuplje gorivo, grejanje i hranu mnogo neposrednije oseća posledice politike nego strateške argumente kojima se ta politika opravdava.
Zato se politička promena ne mora odvijati samo kroz jednu stranku ili jednu zemlju. Ona može poprimiti različite oblike u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji, Irskoj i drugim državama.
Najdalekosežnija posledica bila bi promena spoljne politike. Ako evropske vlade budu primorane da sve više energije i novca usmeravaju na unutrašnje probleme, sposobnost da finansiraju velike spoljne vojne projekte prirodno će biti ograničena.
Upravo tu se zatvara krug čitavog razgovora. Ratovi koji su zamišljeni kao instrument očuvanja međunarodnog uticaja mogli bi, ukoliko njihovi ekonomski i društveni troškovi nastave da rastu, da ubrzaju unutrašnju političku promenu i smanje spremnost država da nastave istu politiku.
