Iran je ponovo dospeo u središte nuklearne krize nakon predstavljanja novog projektila ROD-3, dok ostaje otvoreno pitanje gde se nalazi iranski uranijum obogaćen na 60 odsto.
Bivši američki obaveštajac i inspektor za naoružanje Skot Riter ocenio je da kombinacija raketnih kapaciteta, nepoznate lokacije nuklearnog materijala i prekida poverenja između Teherana i Vašingtona stvara izuzetno opasnu situaciju.
Riter tvrdi da je ROD-3 projektil interkontinentalne klase, dovoljno velik da potencijalno ponese nuklearnu bojevu glavu i dostigne ciljeve u Evropi i Sjedinjenim Državama. Iran nije saopštio da projektil nosi nuklearno oružje, ali je njegovo predstavljanje povezao sa sposobnošću zemlje da odgovori ukoliko bude napadnuta.
Prema Riterovoj proceni, Iran trenutno nema nuklearnu bombu, ali ponovo gradi položaj države koja poseduje tehnologiju i materijal potreban da se približi nuklearnom pragu. Posebno opasnom smatra mogućnost povezivanja takvog kapaciteta sa raketnim sistemom sposobnim da nosi odgovarajuću bojevu glavu.
Istovremeno nema pouzdane potvrde gde se nalazi uranijum obogaćen na 60 odsto. Jedna od lokacija o kojoj se govori jeste podzemni kompleks poznat kao Pickaxe Mountain, ali Riter kaže da nije uveren da je materijal upravo tamo. Prema njegovim rečima, lokacija bi čak mogla služiti kao mamac za odvlačenje pažnje.
Riter tvrdi da je situacija ranije bila znatno drugačija. Tokom pregovora sa američkim predstavnicima Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom, Iranci su, kako navodi, znali gde se nalazi celokupna količina uranijuma obogaćenog na 60 odsto i bili spremni da omoguće njegovo evidentiranje preko međunarodnog posrednika.
Prema njegovoj verziji događaja, 27. februara postojao je sporazum spreman za potpisivanje kojim bi Iran praktično odustao od položaja nuklearne države na pragu. Takav ishod Riter smatra ogromnom propuštenom političkom pobedom Donalda Trampa.
Umesto toga usledio je napad, posle kojeg je, kako tvrdi, izgubljena mogućnost pouzdanog evidentiranja nuklearnog materijala. Iran je zatim zauzeo stav da više ne želi pregovore pod prethodnim uslovima i da nema poverenja u međunarodni inspekcijski mehanizam. Riter zato ocenjuje da se zemlja vratila u položaj nuklearne države na pragu.
On odbacuje tvrdnju da su prethodni udari na Fordo, Natanz i Isfahan definitivno uništili ključne kapacitete. Činjenicu da je Teheran kasnije govorio o stotinama funti uranijuma obogaćenog na 60 odsto Riter tumači kao pokazatelj da nuklearni materijal nije nestao.
Predstavljanje ROD-3 vidi i kao sredstvo političkog pritiska. Teheran, prema njegovoj proceni, podiže ulog kako bi pokazao kakve posledice može imati neuspeh pregovora, ali istovremeno ostavlja prostor za novi sporazum.
Za Trampa bi politički izlaz bio dogovor koji bi rešio pitanje Ormuskog moreuza i vratio iranski nuklearni program pod kontrolu sličnu onoj o kojoj se razgovaralo 27. februara. Problem nastaje ukoliko Teheran odbije takav povratak.
Riter smatra da Sjedinjene Države nemaju dovoljno konvencionalnih vojnih mogućnosti da Iran jednostavno primoraju da prihvati njihove zahteve.
Upravo zbog toga iznosi svoju najdramatičniju procenu: u Vašingtonu bi mogla da se pojavi rasprava o nuklearnom napadu na duboko ukopani objekat ukoliko američka strana zaključi da on predstavlja nuklearnu pretnju koju konvencionalnim sredstvima ne može pouzdano ukloniti.
To nije tvrdnja da je takav napad odlučen niti da će se dogoditi, već scenario koji Riter smatra mogućim. Prema njegovom tumačenju, kombinacija sumnje da se u podzemnom objektu nalazi visoko obogaćeni uranijum i postojanja rakete sposobne za dalekometnu isporuku mogla bi promeniti način na koji Pentagon procenjuje iranski nuklearni rizik.
Riter zbog toga poziva na povratak pregovorima i smatra da bi za Iran bilo racionalnije da ponovo razmotri sporazum nalik onome koji je, prema njegovim tvrdnjama, postojao 27. februara.
Najveća nepoznanica ipak ostaje uranijum. Dok njegova celokupna količina ne bude pronađena, evidentirana i stavljena pod proverljivu kontrolu, Riter procenjuje da će Sjedinjene Države iranski program posmatrati kao potencijalnu nuklearnu sposobnost koju smatraju bezbednosnim problemom.
Time se kriza vraća na ključno pitanje koje vojni udari nisu rešili: gde se nalazi nuklearni materijal, ko nad njim ima kontrolu i da li će nova raketna sposobnost Irana postati sredstvo odvraćanja ili okidač za novu, znatno opasniju fazu sukoba.
