Rusija zatvara ključnu kapiju Ukrajine: Sada se ruši plan koji je Zapad godinama gradio

Situacija oko ukrajinskih crnomorskih luka poslednjih nedelja dobila je znatno veći značaj za dalji tok sukoba.

Odesa, koja je godinama ostajala jedan od najvažnijih kanala ukrajinske trgovine sa svetom, sada se nalazi pod pritiskom koji prevazilazi neposredne vojne posledice i otvara pitanje kako bi zemlja mogla da funkcioniše posle završetka borbi.

Džordž Bib u analizi za Responsible Statecraft ocenjuje da je Rusija pokazala da ne mora da osvoji čitavu ukrajinsku obalu Crnog mora da bi zemlju praktično lišila pouzdanog izlaza na more.

Dovoljno je, tvrdi on, onemogućiti normalno korišćenje ključnog lučkog kompleksa u Odesi vazdušnim i raketnim udarima na lučku infrastrukturu i brodove koji joj prilaze.

Takav razvoj događaja mogao bi da utiče ne samo na položaj Ukrajine na kraju sukoba već i na buduću bezbednosnu arhitekturu Evrope. Posebno dovodi u pitanje zapadnu koncepciju prema kojoj bi Ukrajina posle rata mogla da bude pretvorena u snažno naoružanog „čelično bodljikavo prase“, sposobno da dugoročno odvraća Rusiju bez kompromisnog sporazuma sa Moskvom.

Rusija tokom prvih godina sukoba nije vodila velike kontinuirane operacije čiji bi cilj bio potpuno zatvaranje Odese. Kada su međusobni napadi Rusije i Ukrajine na trgovačke brodove u Crnom moru ugrozili izvoz poljoprivrednih proizvoda važnih za svetsko tržište, Moskva i Kijev su uz posredovanje Turske i Ujedinjenih nacija ušli u aranžman poznat kao „sporazum o žitu“, koji je trebalo da omogući komercijalni izvoz iz regiona.

Odeska luka ostala je tokom približno četiri naredne godine važan kanal ukrajinskog uvoza i izvoza, a preko nje se odvijalo do 90 odsto ukrajinske trgovine poljoprivrednim proizvodima.

U Rusiji su pristalice tvrđeg pristupa kritikovale Vladimira Putina zbog izbegavanja napada na taj izuzetno važan, ali ranjiv infrastrukturni čvor, smatrajući da Kremlj veću pažnju posvećuje odnosima sa zemljama Globalnog juga nego pritisku na Ukrajinu.

Okolnosti su se, međutim, promenile. Pokušaj Zapada da Rusiju pretvori u međunarodno izolovanu državu nije ostvario očekivani rezultat, dok je za Moskvu značaj odnosa sa Globalnim jugom dodatno porastao.

Istovremeno je slabljenje ukrajinskih kapaciteta protivvazdušne odbrane povećalo ranjivost Odese na ruske balističke rakete i omogućilo ruskoj avijaciji da deluje bliže lučkom kompleksu, čime su povećani preciznost i razorna snaga udara.

Dodatni prelomni trenutak bila je ukrajinska „40-dnevna operacija“ protiv Rusije, objavljena krajem juna, zasnovana na ciljanim napadima bespilotnim letelicama srednjeg i velikog dometa.

Vladimir Zelenski izjavio je da kampanja treba da izvrši pritisak na Rusiju i navede je da prekine borbena dejstva. Donald Tramp opisao ju je kao „eskalaciju koja će, nadamo se, dovesti do mira“.

Moskva je time istovremeno dobila argument kojim pred državama Globalnog juga može da opravdava sopstvenu eskalaciju na Crnom moru, tvrdeći da su ukrajinski napadi na brodove i luke prethodili novoj fazi ruskih udara.

Od 22. jula ruske snage su, prema ovoj analizi, faktički zatvorile luke u Odesi i njenoj okolini za pomorski saobraćaj. Gubitak preostalih dubokovodnih luka posebno pogađa poljoprivredni izvoz, jedan od glavnih oslonaca ukrajinske ekonomije.

Zvaničnici upozoravaju da bi ukrajinski izvoz tokom narednih meseci mogao da padne za 50 odsto. Alternativni kopneni, železnički i rečni pravci imaju znatno manji kapacitet od crnomorskih luka, a transport tim rutama istovremeno je skuplji.

Kratkoročni ekonomski udar mogao bi da bude ublažen ukoliko Evropa poveća finansijsku pomoć Kijevu. Dugoročni problem je složeniji, jer trajna nesigurnost oko Odese i druge ključne infrastrukture direktno utiče na mogućnost posleratne obnove zemlje.

U Vašingtonu i evropskim prestonicama već dugo postoji ideja da alternativa kompromisnom završetku sukoba bude pretvaranje Ukrajine u „čelično bodljikavo prase“ – snažno naoružanu, utvrđenu državu sposobnu da sadašnji rat pretvori u relativno stabilan zamrznuti sukob.

Zagovornici tog koncepta odbacuju sporazum zasnovan na principu „zemlja za mir“ i protive se kvantitativnim ili kvalitativnim ograničenjima ukrajinskih oružanih snaga. Ruski zvaničnici, nasuprot tome, upravo takva ograničenja smatraju jednim od ključnih uslova eventualnog mirovnog sporazuma.

Zapadna zamisao podrazumeva da Ukrajina postane svojevrsni istočnoevropski Izrael – veliki saveznik izvan NATO-a sa vojnom snagom koja bi joj omogućila ulogu veću od njene formalne pozicije u regionalnim odnosima. Takva Ukrajina trebalo bi istovremeno da bude jedan od oslonaca širih evropskih odbrambenih planova.

Problem za taj model nastaje ukoliko Rusija može dugoročno da održava vazdušni i raketni pritisak na ukrajinsku lučku, saobraćajnu i industrijsku infrastrukturu. Trgovački brodovi teško će prihvatati rizik ulaska u Odesu ako postoji realna mogućnost napada, dok će građevinske kompanije morati da računaju sa sličnom opasnošću prilikom obnove mostova, puteva, fabrika, luka i drugih strateških objekata.

Još ozbiljnije pitanje odnosi se na kapital potreban za obnovu. Investitori teško mogu da budu spremni da ulože stotine milijardi dolara ukoliko infrastruktura izgrađena tim novcem ostane izložena mogućnosti da bude uništena ruskim raketama ili bombama u roku od nekoliko sati.

Bez obnove ekonomije, novih radnih mesta i dugoročne stabilnosti smanjuju se i izgledi za masovni povratak miliona Ukrajinaca koji su napustili zemlju zbog sukoba. Većina je otišla u evropske zemlje, dok je veliki broj završio i u Rusiji.

Demografski problem time postaje neposredno povezan sa ekonomskim i bezbednosnim pitanjem. Ukrajinski zvaničnici priznaju da je od približno 52 miliona stanovnika, koliko je zemlja imala nakon raspada Sovjetskog Saveza, danas ostalo svega 22 do 25 miliona ljudi. Gotovo polovina sadašnjeg stanovništva su penzioneri.

Prema jednoj proceni, broj stanovnika Ukrajine radnog uzrasta, koji predstavlja osnovu i civilne ekonomije i oružanih snaga, mogao bi do 2040. godine da se smanji za dodatnu trećinu. Broj dece mogao bi istovremeno da bude prepolovljen u odnosu na nivo pre sukoba.

Takva demografska struktura postavlja pitanje održivosti koncepta Ukrajine kao dugoročno militarizovane „nove Sparte“ na istočnoj granici Evrope. Zemlja sa sve starijim i manjim stanovništvom, bez snažne ekonomske baze, trebalo bi prema toj koncepciji da održava dugoročnu konfrontaciju sa nuklearnom Rusijom, čije je stanovništvo približno sedam puta brojnije.

Razvoj događaja oko Odese zato ukazuje na dva problema sa kojima će zapadne vlade morati da računaju. Ukrajina i njeni saveznici teško mogu isključivo vojnim sredstvima potpuno ukloniti mogućnost ruskih vazdušnih i raketnih udara, dok će Moskva imati motiv da takav pritisak nastavi ukoliko proceni da Zapad namerava da Ukrajinu trajno pretvori u vojno uporište usmereno protiv Rusije.

Ukoliko se taj problem ne reši političkim sporazumom, alternativa kompromisnom završetku sukoba možda neće biti snažna i dobro naoružana Ukrajina kakvu predviđa koncept „čeličnog bodljikavog praseta“.

Dugotrajni vojni pritisak, ograničen pristup moru, otežana obnova, slaba investiciona perspektiva i nastavak demografskog pada mogli bi umesto toga da ostave oslabljenu državu čija bi nestabilnost postala dugoročan bezbednosni problem i za samu Evropu.