U razgovoru iz video-snimka objavljenog na YouTubeu, Skot Riter upozorio je da američka potrošnja raketnih presretača i druge municije premašuje mogućnosti njihove proizvodnje i obnove zaliha, dok se istovremeno zaoštravaju odnosi sa Iranom, Kinom i Rusijom.
Polazeći od izveštaja da su američke zalihe presretača ozbiljno smanjene, Riter je ocenio da posledice više nisu ograničene na Bliski istok, već mogu promeniti način na koji bi SAD planirale eventualni sukob sa drugim velikim silama.
Povod za razgovor bio je spor između američkog ministra odbrane Pita Hegseta i CNN-a zbog izveštaja prema kojem su SAD potrošile gotovo 80 odsto ključnih raketnih presretača. Voditelj je naveo da su Rojters i Wall Street Journal takođe izveštavali o problemima sa zalihama, iako nisu navodili brojku od 80 odsto.
Riter je odmah ogradio svoju procenu činjenicom da nema pristup poverljivim podacima i da se zato deo javne rasprave zasniva na spekulacijama. Ipak, smatra da je osnovni problem moguće sagledati i bez tajnih podataka: stopa potrošnje municije veća je od stope kojom američka industrija može da je nadoknadi.
Objasnio je to jednostavnom računicom – ako se troši deset jedinica municije dok se u istom periodu proizvodi pet, zalihe se neminovno smanjuju. Prema njegovoj proceni, upravo se takav proces sada odvija.
Riter je Hegsetov odgovor na izveštaje medija opisao kao izbegavanje pune istine. Po njegovom tumačenju, tvrdnja da je kampanja protiv Irana neodrživa zato što ponestaje municije može biti tačna samo ako se posmatraju zalihe određene za taj region. SAD bi, tvrdi on, mogle da nastave operacije povlačenjem ratnih rezervi iz Pacifika i Evrope, ali bi time smanjile sposobnost da vode veliki konvencionalni rat protiv Kine ili Rusije.
„Municija određena za bliskoistočni sukob je potrošena“, ocenio je Riter, dodajući da bi nastavak kampanje zahtevao prebacivanje rezervi namenjenih drugim potencijalnim ratištima.
Upravo tu vidi najveću opasnost. Riter tvrdi da Pentagon radi na preispitivanju američke nuklearne politike i planova upotrebe nuklearnog oružja. Prema njegovoj proceni, smanjivanje konvencionalnih zaliha moglo bi da dovede do toga da se u planovima za eventualni rat sa Rusijom ili Kinom veća uloga dodeli taktičkom nuklearnom oružju.
Kao primer naveo je Kristofera Donahjua, visokog američkog komandanta u Evropi, podsećajući na njegove izjave o Kalinjingradu i američkim sposobnostima za operacije protiv tog područja. Riter je povezao takve planove sa sistemom Maven, zasnovanim na veštačkoj inteligenciji, za koji tvrdi da je korišćen tokom napada na Iran i da nije dao očekivane rezultate.
Čak i kada bi Maven funkcionisao onako kako je zamišljeno, Riter smatra da bi ostao drugi problem – municija potrebna za sprovođenje takvog plana više nije raspoloživa u nekadašnjem obimu jer je preusmeravana na Bliski istok.
Zbog toga, tvrdi Riter, novi američki ratni planovi razmatraju širu i raniju upotrebu taktičkog nuklearnog oružja u potencijalnom sukobu sa Rusijom i Kinom. On je kategorički odbacio mogućnost da bi takva eskalacija mogla ostati ograničena.
„Ne postoji ograničeni nuklearni rat“, rekao je Riter, ocenjujući da se taktičko nuklearno oružje ne može upotrebiti izolovano bez rizika od dalje eskalacije.
Prema njegovoj tvrdnji, problem konvencionalnih zaliha mogao bi zato da promeni samu logiku američkog ratnog planiranja: ako SAD nemaju dovoljno konvencionalnog naoružanja za dugotrajan sukob sa ravnopravnim protivnikom, nuklearno oružje dobija veću ulogu kao sredstvo kojim bi se nadoknadio taj nedostatak.
Riter smatra da rat sa Iranom upravo zbog toga povećava globalni rizik. Povezao je ovo upozorenje sa svojom knjigom „Highway to Hell“, navodeći da odsustvo kontrole naoružanja dodatno povećava mogućnost nuklearne konfrontacije.
Posebno je ukazao na Tajvan. Prema njegovoj proceni, eventualni oružani sukob Kine i Tajvana mogao bi da uvuče SAD u rat, a američki planovi bi, zbog nedostatka konvencionalnih kapaciteta, mogli da predvide ranu, pa čak i preventivnu upotrebu taktičkog nuklearnog oružja. Riter smatra da bi takav razvoj događaja predstavljao put ka nekontrolisanoj eskalaciji.
U političkom delu razgovora oštro je kritikovao Donalda Trampa i pozvao američke birače da političkim putem smene lidere koji podržavaju takvu nuklearnu strategiju. Aludirajući na Trampovu nekadašnju televizijsku emisiju „The Apprentice“ i čuvenu rečenicu „You’re fired“, Riter je rekao da bi birači trebalo isto da poruče političarima koji prihvataju planove za široku ranu upotrebu taktičkog nuklearnog oružja.
Razgovor je zatim prešao na Iran i Trampovu odluku da odustane od novog napada nakon pretnji da će biti gađani elektroenergetska mreža, infrastruktura i naftni objekti. Voditelj je naveo da je Iran odgovorio upozorenjem da bi u tom slučaju napao Izrael i zemlje Saveta za saradnju arapskih država Zaliva.
Govoreći o pregovorima Irana i Omana i mogućem ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza, Riter je ponovo upozorio da su javno dostupne informacije nepotpune i da različite strane koriste medijski prostor kako bi ostvarile političku prednost.
Njegova procena je da bi rešenje moglo da bude postignuto indirektno: Iran bi se dogovorio sa Omanom o Ormuskom moreuzu, dok bi Oman zatim postigao poseban dogovor sa SAD. Time bi Vašington, prema Riterovom tumačenju, dobio mogućnost da domaćoj javnosti predstavi otvaranje moreuza kao rezultat američkog uticaja, iako ne bi postojao neposredan sporazum SAD i Irana.
Riter nije mogao da proceni kakav bi konačan stav zauzeo Teheran. Naveo je da Iran zahteva prekid američkih pretnji i konkretne poteze Vašingtona pre nego što sam napravi ustupke.
Tokom razgovora pomenuo je tadašnje informacije prema kojima je američko Ministarstvo finansija uklonilo terorističku oznaku sa tri entiteta povezana sa Iranskom revolucionarnom gardom, ali je naglasio da te informacije tek treba pouzdano potvrditi.
Ako su tačne, ocenio je, takve mere mogle bi da predstavljaju stvaranje pravnog okvira za ublažavanje pojedinih sankcija i odgovor na deo iranskih zahteva.
Riter je sporazum o kojem se razgovara opisao kao privremenu meru koja ponovo pokreće rok od 60 dana za postizanje američko-iranskog nuklearnog dogovora. Istovremeno smatra da je upravo nuklearno pitanje najteži deo mogućeg kompromisa.
Kao jednu od mogućnosti naveo je obnavljanje sporazuma koji je, prema njegovim rečima, bio dogovoren pre američkog bombardovanja Irana u februaru i koji je iranska vlada već bila odobrila. Takav ishod bi, smatra Riter, omogućio Trampu da američkoj javnosti tvrdi da je obezbedio Ormuski moreuz i postigao bolji nuklearni sporazum od Baraka Obame, dok bi Iran mogao da prihvati političku retoriku bez suštinskih ustupaka.
Riter, međutim, smatra da Trampova nepredvidivost otežava takav scenario. Kao primer naveo je pregovore sa Saudijskom Arabijom o nuklearnom obogaćivanju koji su, prema njegovim rečima, trajali šest do osam meseci, da bi Tramp na kraju zahtevao pristupanje Abrahamovim sporazumima, iako to prethodno nije bilo deo pregovora.
Prema Riterovoj proceni, Iran zna da bi nova američka eskalacija mogla da nanese dugoročnu štetu njegovoj ekonomiji, ali i da bi odgovor Teherana mogao ozbiljno da pogodi globalnu privredu kroz napade na energetsku infrastrukturu Bliskog istoka. On ne veruje da Iran želi takav scenario ukoliko može da ga izbegne.
Riter smatra i da Rusija i Kina iza kulisa podstiču dugoročnu stabilizaciju i političko rešenje prihvatljivo za Iran. Kao paralelu naveo je ruski pristup ukrajinskom sukobu i pokušaj Vladimira Putina da postigne kompromis u Enkoridžu u avgustu 2025. godine. Po njegovoj proceni, Teheran bi mogao biti podstaknut da ne popušta oko suvereniteta i suštinskih pitanja, ali da Vašingtonu omogući politički izlaz koji bi Tramp mogao da predstavi kao uspeh pred američkom javnošću.
Drugi veliki deo razgovora odnosio se na Izrael. Riter je ocenio da je Benjamin Netanjahu politički oslabljen i da se suočava sa izborima na kojima bi njegova stranka, prema njegovoj proceni, mogla loše da prođe. Smatra da bi gubitak premijerskog položaja Netanjahua mogao da izloži krivičnom gonjenju i mogućoj zatvorskoj kazni.
Riter je istovremeno ocenio da Izrael nije vojno snažan koliko se predstavlja. Kao ključni problem izdvojio je protivraketnu odbranu i zavisnost od američkih sistema.
Prema njegovim rečima, globalna američka odbrana od balističkih raketa u velikoj meri zavisi od razarača sa sistemom Aegis i presretačima SM-3 i SM-6. Naveo je da je komandant američkih snaga u Evropi Pentagonu poručio da će, ukoliko ne dobije dodatne razarače, morati da povuče brodove angažovane na zaštiti Izraela, jer zaštita SAD mora imati prednost.
Riter smatra da takva poruka predstavlja snažan signal izraelskom rukovodstvu: američki resursi nisu neograničeni, a zaštita Izraela može biti smanjena ako ti kapaciteti postanu potrebni za odbranu SAD ili drugih prioritetnih područja.
Po njegovoj proceni, upravo to objašnjava uzdržanije ponašanje Izraela. Tvrdi da bi širenje rata moglo da izloži zemlju raketnim napadima koje njena postojeća odbrana ne bi mogla samostalno da zaustavi. Dodao je da bi SAD, ukoliko bi američki resursi postali ugroženi, mogle da povuku deo kapaciteta iz Izraela kao što su, prema njegovim rečima, ranije povlačile sredstva iz Japana i Južne Koreje radi sopstvene zaštite.
Riter je situaciju Izraela povezao i sa Libanom, ocenjujući da izraelske snage tamo ne ostvaruju očekivani napredak i da im dronovi Hezbolaha nanose gubitke. Sporazum koji je pomenuo u vezi sa Libanom, Izraelom i SAD, prema njegovoj proceni, nije oslabio Hezbolah, dok izraelsko prisustvo na libanskoj teritoriji dodatno komplikuje političku situaciju.
U završnom delu razgovora Ormuski moreuz ponovo se pojavio kao centralno sredstvo iranskog pritiska. Riter ga je nazvao krajnjim adutom Teherana i povezao sa ukupnim obavezama iz memoranduma o razumevanju. Prema njegovom tumačenju iranskog stava, SAD ne mogu da biraju koje će delove dogovora poštovati: kršenje jedne obaveze moglo bi da poništi ceo aranžman i ponovo dovede do zatvaranja moreuza.
Riter je podsetio i na Trampovu raniju izjavu da je morao da potpiše memorandum jer su SAD ostale bez nafte. Istovremeno je upozorio da bi obnavljanje američkih zaliha nafte i povećanje proizvodnje presretača moglo ponovo da podstakne Vašington da razmotri vojnu opciju, čak i ako bi novoobezbeđene količine bile dovoljne samo za jednu ili dve nedelje borbi.
U razgovoru je otvoreno i pitanje Jemena i Crvenog mora. Voditelj je naveo da memorandum ne pominje Jemen ni Palestinu i ukazao na napad projektilom na saudijski tanker u Crvenom moru, kao i na pritisak koji jemenske snage vrše na pomorski saobraćaj.
Riter smatra da kontrola prolaza Bab el Mandeb predstavlja još jedan snažan instrument pritiska. Naveo je da Saudijska Arabija preusmerava 70 odsto svoje proizvodnje nafte prema Janbuu, odakle tankeri moraju da prolaze kroz Bab el Mandeb ili da idu prema Sueckom kanalu. Druga opcija je, prema njegovoj proceni, znatno skuplja, dok pojedini veliki tankeri ne mogu ni da prođu Sueckim kanalom.
Zbog toga smatra da Ansar Allah veoma efikasno koristi geografsku poziciju Jemena. Iran, prema njegovom tumačenju, istovremeno može formalno da tvrdi da pitanje Bab el Mandeba nije obuhvaćeno memorandumom, dok posledice zatvaranja tog prolaza ipak stvaraju dodatni pritisak na globalno energetsko tržište.
Riter je ocenio da Iran raspolaže jačom pregovaračkom pozicijom nego što se na Zapadu pretpostavlja, između ostalog zato što bolje razume političke, istorijske i geografske odnose u regionu. Kao posebno osetljivo pitanje naveo je istorijske sporove oko teritorija na jugu Saudijske Arabije koje povezuje sa Jemenom i plemenima koja danas čine osnovu Ansar Allaha, tvrdeći da bi u slučaju egzistencijalnog rata moglo ponovo da bude otvoreno pitanje tih oblasti.
Na kraju je podsetio na vojnu kampanju koja je počela 2014. godine i trajala narednih 12 godina, u kojoj su Saudijska Arabija, uz podršku Ujedinjenih Arapskih Emirata, SAD i evropskih partnera, pokušavale da slome Ansar Allah.
Riter smatra da činjenica da taj pokret i dalje postoji i raspolaže značajnim sposobnostima pokazuje ograničenja strategije zasnovane na vazdušnim napadima i dovodi u pitanje pretpostavku da bi intenzivnije bombardovanje moglo da ga primora na kapitulaciju.
