Iran je tokom sukoba sa Sjedinjenim Državama počeo da prelazi sa pretežno uzvratnih udara na aktivnije napade na američke vojne položaje u regionu, dok istovremeno unapređuje raketne sposobnosti i održava proizvodnju uprkos napadima, ocenio je bivši američki obaveštajac i analitičar Lari Džonson u razgovoru sa profesorom i analitičarem Glenom Dizenom.
Džonson tvrdi da iza tih promena stoji kombinacija iranske domaće proizvodnje, novog sistema navođenja i obaveštajne i tehnološke pomoći Rusije i Kine.
Dizen je ocenio da je Iran na početku sukoba uglavnom reagovao na poteze SAD, odgovarajući približno simetrično i pokazujući da može da prati Vašington na lestvici eskalacije.
Takav pristup je, prema njegovom mišljenju, imao odvraćajući efekat jer su SAD morale da računaju da bi napad na kritičnu iransku infrastrukturu mogao da bude praćen udarima na odgovarajuće ciljeve širom zalivskih država.
Problem je, kako je objasnio Dizen, bio u tome što je inicijativa ostajala u rukama Vašingtona: SAD su mogle da odlučuju kada će početi napadi, kada će ih zaustaviti i kada će ponovo ponuditi pregovore. On smatra da se to sada menja, navodeći kao primer iranske akcije protiv ciljeva u Jordanu, koje su u Vašingtonu opisivane kao iznenadni napad iako je sukob već trajao.
Džonson se saglasio da je došlo do promene taktike. Prema njegovim tvrdnjama, Iran je tokom prethodne dve nedelje nastavio da napada američke baze u Erbilu u Iraku, koje je opisao kao objekte povezane prvenstveno sa CIA i američkim snagama za specijalne operacije. Tvrdi da ti objekti služe za obuku i podršku Kurdima u očekivanju mogućih operacija unutar Irana.
Džonson je naveo i napade na američke vojne instalacije u Kuvajtu, ističući da Teheran više ne čeka novi američki udar da bi odgovorio. Napad na ciljeve u Jordanu opisao je kao primer takvog ponašanja, tvrdeći da je Iran uočio pretnju i odlučio da deluje preventivno.
Govoreći o Iraku, Džonson je procenio da će tamošnje oružane grupe odgovoriti Saudijskoj Arabiji i SAD zbog prethodnog napada u kojem su, prema njegovim rečima, poginuli pripadnici iranskih Čuvara revolucije i pripadnici iračke paravojne formacije povezane sa državnim strukturama. Odgovor je, kako tvrdi, odložen kako hodočasnici ne bi bili izloženi opasnosti.
Dizen smatra da bi dugoročni bezbednosni interes Irana mogao da bude uklanjanje američke vojne infrastrukture iz neposrednog okruženja zemlje. Kao moguće instrumente naveo je geoekonomski pritisak povezan sa Ormuskim moreuzom, kojim bi zalivske monarhije bile podstaknute da smanje bezbednosnu zavisnost od SAD, ali i demonstriranje ranjivosti američkih baza.
Džonson je osporio ocenu da je američka vojska najmoćnija na svetu, rekavši da je ona pre svega „najskuplja na svetu“ i da skupo i moćno nisu isto. Kao primer ograničenja američke sile naveo je operacije protiv Huta, koji su od decembra 2023. tokom približno 18 meseci ozbiljno remetili normalan pomorski saobraćaj kroz Crveno more.
Najpre je pokrenuta operacija Prosperity Guardian, a zatim je u martu 2025. administracija Donalda Trampa započela operaciju Rough Rider. Prema Džonsonovim navodima, tokom sedam nedelja SAD su gubile približno jedan dron MQ-9 Reaper nedeljno, čiju je pojedinačnu vrednost procenio na oko 65 miliona dolara.
Pomenuo je i tri aviona F-18 izgubljena u različitim incidentima, procenjujući njihovu ukupnu vrednost na približno 300 miliona dolara. Na osnovu toga zaključio je da su američki gubici bili blizu milijardu dolara, dok Huti nisu bili vojno primorani na kapitulaciju.
Posledice tih iskustava Džonson vidi i među američkim partnerima u Persijskom zalivu. Prema njegovoj oceni, Saudijska Arabija, Katar i Bahrein suočavaju se sa činjenicom da američki sistemi protivvazdušne odbrane i druga skupa vojna oprema nisu pružili očekivani nivo zaštite.
Kao posebno važan primer naveo je bazu Al Udeid, koja je služila kao istureno sedište američke Centralne komande vazduhoplovnih snaga. Džonson tvrdi da su komandne strukture pre početka rata premeštene u vazduhoplovnu bazu Šo u SAD jer je Al Udeid ocenjen kao previše izložen.
Amerikanci su, prema njegovim rečima, očekivali da će zadržati radarsko pokrivanje regiona, ali je Iran u prve dve nedelje rata uništio ključne radarske kapacitete, zbog čega su SAD postale znatno zavisnije od aviona AWACS i P-8 Poseidon za obaveštajne podatke, nadzor i izviđanje.
Obnova tih sistema neće biti brza, ocenio je Džonson, zbog potrebe za galijumom i drugim retkim mineralima, za koje tvrdi da Kina ograničava njihovu prodaju SAD. Prema njegovoj proceni, Vašington zbog kombinacije ranjivosti baza, gubitka radarskih kapaciteta i problema sa snabdevanjem više nema mogućnost da dugoročno održava isti nivo vojnih operacija iz isturenih položaja u Zalivu.
Dizen je ukazao i na iscrpljivanje američkih zaliha naoružanja i ocenio da ne postoji uverljiv put ka vojnoj pobedi koji bi doveo do iranske kapitulacije. On očekuje da će se zbog toga Vašington u određenom trenutku ponovo okrenuti pregovorima, iako je poverenje Teherana u SAD ozbiljno narušeno.
Džonson je rekao da trenutno postoji diplomatski zastoj. Prema njegovom tumačenju američke pozicije, Trampova administracija želi da Iran najpre pregovara o nuklearnom programu i da na tom pitanju ostvari politički rezultat koji bi mogao da bude predstavljen kao uspeh, praktično vraćanje na okvir nuklearnog sporazuma JCPOA.
Iran, prema Džonsonovim tvrdnjama, odbija da pregovara o obogaćivanju uranijuma ili mogućnosti izrade nuklearnog oružja dok druga strana ne ispuni ranije dogovorene obaveze.
Kao iranske zahteve naveo je povlačenje Izraela iz južnog Libana, ukidanje blokade i sankcija, odmrzavanje imovine i priznavanje iranske kontrole nad Ormuskim moreuzom. SAD trenutno nisu spremne da prihvate te uslove, rekao je Džonson.
Presudan pritisak na Trampa mogao bi, prema njegovoj proceni, da dođe iz ekonomije. Džonson tvrdi da posledice sukoba već pogađaju dizel i avionsko gorivo, međunarodna finansijska tržišta i položaj dolara.
Nasuprot tome, ocenio je da Kina jača svoju poziciju povećavajući zlatne rezerve i zajedno sa Rusijom razvijajući ekonomsku infrastrukturu BRIKS-a, uz tvrdnju da Peking ide u pravcu monetarnog sistema snažnije oslonjenog na zlato.
Džonson je ocenio da ograničavanje saobraćaja kroz Persijski zaliv ima globalne ekonomske posledice. Kina pokušava da ih ublaži jer zavisi od izvoza prema zemljama Globalnog juga, ali, prema njegovim rečima, nema znakova da će napustiti Iran ili pokušati da ga prisili na predaju SAD. On smatra da Peking polazi od procene da bi, ukoliko bi Iran, a zatim Rusija bili poraženi, Kina postala sledeća meta američkog pritiska.
Poseban problem za Zapad, prema Džonsonu, predstavljaju retki minerali i zavisnost industrijskih lanaca od Kine. Realna alternativna rešenja za zapadne zemlje procenio je na period od tri do pet godina, zbog čega očekuje da će kombinacija ekonomskih i vojnih ograničenja na kraju naterati Trampa da napravi ustupke Iranu.
„Nije da Sjedinjenim Državama nedostaje volja da koriste vojnu silu“, rekao je Džonson, ocenjujući da je problem u tome što Vašington nema vojnu moć koju može da upotrebi na željeni način bez gubitaka koje nije spreman da prihvati.
Dizen je ukazao i na spor oko Ormuskog moreuza. Kao primer naveo je slučaj katarskog LNG-a namenjenog Pakistanu, tvrdeći da je transport koristio rutu dogovorenu sa Iranom, ali da su ga Amerikanci blokirali. Iran, prema njegovim rečima, želi okončanje američke blokade, dok se paralelno nastavlja širi spor između Saudijske Arabije i Jemena.
Džonson očekuje da će Iran u tom delu krize uglavnom ostati po strani, dok bi iračke oružane formacije i jemenski Huti mogli da nastave napade na saudijske ciljeve.
Smatra da bi kombinovani pritisak iz Iraka i Jemena mogao da natera Rijad da se vrati pregovorima, posebno sa Ansar Alahom, jer saudijska naftna industrija i terminali predstavljaju ranjive ciljeve. Posebno je pomenuo naftne terminale u Janbuu.
Iran bi, prema njegovom mišljenju, mogao da odigra posredničku ulogu. Džonson je istovremeno odbacio predstavu da su Huti jednostavno iranski instrument, tvrdeći da imaju sopstvene političke i vojne ciljeve. Moguća koordinacija sa Teheranom, prema njegovoj proceni, ne znači da Iran kontroliše njihove odluke.
Najveću promenu u nastavku razgovora Dizen je povezao sa iranskim raketama. Naveo je da čak i zapadni mediji beleže rast iranskih raketnih sposobnosti tokom sukoba: projektili su, prema tim ocenama, brži, uspešnije izbegavaju protivraketnu odbranu i postaju efikasniji, iako bi se u dugotrajnom ratu očekivalo postepeno slabljenje arsenala.
Džonson je za taj razvoj ponudio tri glavna objašnjenja. Prvo je promena sistema navođenja. Prema njegovim tvrdnjama, Iran se tokom 12-dnevnog rata 2025. oslanjao na GPS za navođenje raketa, ali je otkrio da su SAD i izraelski Mosad mogli da ometaju sistem i skreću projektile sa predviđenih ciljeva, čime je smanjena efikasnost iranskih udara.
Do početka novog rata 28. februara Iran je, prema Džonsonu, prešao na kineski BeiDou sistem za navođenje. On tvrdi da se sistem pokazao znatno efikasnijim i otpornijim na američko i izraelsko elektronsko i sajber ometanje, što je povećalo preciznost udara.
Drugi faktor je proizvodnja. Džonson je rekao da su iranske fabrike raketa smeštene duboko pod zemljom i projektovane tako da izdrže čak i mogućnost nuklearnog napada.
Pogoni, prema njegovim tvrdnjama, nastavljaju da rade uz stabilne lance snabdevanja iz Rusije i Kine i domaću industrijsku proizvodnju, omogućavajući Iranu da deo potrošenih raketa nadoknadi u relativno kratkom roku.
Treći element je spoljna podrška. Džonson tvrdi da Iran dobija podatke o ciljevima i obaveštajnu pomoć od Rusije i Kine, kao i da je Peking u iranski arsenal uveo neke sopstvene raketne sisteme radi ispitivanja u stvarnim ratnim uslovima.
Prema njegovom opisu, kineski tehničari pomažu u njihovom konfigurisanju, nakon čega ih Iranci koriste protiv američkih ciljeva, a rezultati omogućavaju kineskoj strani da utvrdi šta funkcioniše i koje nedostatke treba otkloniti. Džonson je takvu praksu opisao kao istraživanje i razvoj za eventualne buduće sukobe.
Dizen je taj model uporedio sa načinom na koji su države NATO-a i zapadni proizvođači naoružanja koristili rat u Ukrajini za proveru novih sistema protiv Rusije, istovremeno razvijajući oružje i slabeći strateškog protivnika. Džonson se saglasio sa poređenjem.
Dizen je ocenio da Moskva i Peking ne mogu da ignorišu zapadne pripreme i prognoze o mogućim budućim sukobima sa Rusijom i Kinom i da prepuste NATO državama da same određuju vreme i uslove eventualne konfrontacije. U tom kontekstu kinesku pomoć Iranu vidi kao deo šire strateške računice.
Džonson je na kraju procenio da će se razmena udara nastaviti. Očekivao je mogući američki odgovor na napade u Kuvajtu, nakon čega bi, prema njegovoj prognozi, usledila nova iranska reakcija. Tvrdnje Trampove administracije o naprednim pregovorima i skorom otvaranju Ormuskog moreuza ocenio je sa velikom rezervom, navodeći da u postojećim okolnostima ne bi računao na brzo postizanje takvog dogovora.
