Vojno-tehnička ravnoteža predstavlja jedan od temelja međunarodnih odnosa, a svaka promena u načinu ratovanja utiče ne samo na vojne strategije već i na političke odluke država.
Ubrzani razvoj novih tehnologija poslednjih godina otvorio je pitanje da li se menjaju i dosadašnje predstave o odnosima snaga u svetu.
Kako ocenjuje urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“ Fjodor Lukjanov, revolucija dronova, potvrđena tokom protekle godine i u Ukrajini i u Iranu, postala je jedan od ključnih faktora koji zahtevaju novo sagledavanje vojno-političke ravnoteže.
Promene koje donose novi oblici ratovanja, smatra on, utiču na političke namere država i određuju granice onoga što je moguće u međunarodnim odnosima.
Prekretnicom se smatra avgust 2025. godine, kada su Donald Tramp i Vladimir Putin održali sastanak na Aljasci. Iako nikada nije razjašnjeno da li su tada postignuti konkretni sporazumi, politički značaj događaja sažet je u onome što je kasnije nazvano „duhom Enkoridža“.
Prema toj proceni, Tramp je tada polazio od stava da je poraz Ukrajine neizbežan i da bi Kijev prihvatanjem ustupaka mogao da smanji posledice sukoba. Navodno dogovoreni okvir odgovarao je ruskim uslovima, koji su podrazumevali povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa kao osnovu za početak ozbiljnih političkih pregovora, nakon čega je Bela kuća pažnju usmerila ka odnosima sa partnerstvom Ukrajine i Zapadne Evrope.
Koliki je pritisak američki predsednik zaista izvršio na evropske saveznike ostaje nejasno. Iako su postojali određeni pokušaji da se evropske prestonice privole njegovom pristupu, ni Tramp ni njegovi saradnici nisu bili spremni da ulože značajan politički kapital u taj cilj.
Dodatni problem predstavljalo je to što deo njegove administracije nije delio njegov negativan odnos prema Vladimiru Zelenskom.
Evropski lideri su, prema ovoj analizi, odgovorili sopstvenom strategijom. Posete Beloj kući posle sastanka na Aljasci imale su cilj da uspore proces pokrenut tokom tog susreta i da američkog predsednika ubede da Ukrajina još nije izgubila sposobnost da promeni tok sukoba. Gotovo godinu dana kasnije može se zaključiti da su Brisel, London i Kijev barem delimično ostvarili taj cilj.
U međuvremenu su se promenile i američke procene rata. Tokom letnjih samita G7 i NATO-a Tramp je pokazivao znatno neutralniji, a povremeno i blagonakloniji odnos prema Kijevu, praktično priznajući da je njegova ranija procena o neizbežnom porazu Ukrajine bila preuranjena.
Ostaje otvoreno pitanje da li je do takve promene došlo zbog stvarnih događaja na frontu ili zbog uspešne političke i medijske kampanje zapadnih saveznika. Bez obzira na uzrok, politička klima se promenila, pa je i značaj takozvanog „duha Enkoridža“ postepeno oslabio.
Važan element tih promena predstavlja rast ukrajinskih sposobnosti za izvođenje napada dronovima dugog dometa. Takav razvoj, navodi se u analizi, rezultat je tri godine kontinuirane finansijske i tehnološke podrške Zapadne Evrope.
Iako je Tramp više puta optuživao administraciju Džozefa Bajdena da je potrošila stotine milijardi dolara na pomoć Ukrajini, najveći teret podrške sada, pre svega, nose evropske države, posebno Nemačka. Zbog toga pomoć Kijevu nije prestala ni nakon njegovog povratka u Belu kuću i smanjenja američke pomoći.
Zapadna Evropa se istovremeno suočava sa ekonomskim teškoćama, rastućom zabrinutošću zbog razvoja rata i pitanjima sopstvene unutrašnje stabilnosti. Zbog toga se nastavak pomoći Ukrajini politički opravdava ne toliko solidarnošću sa Kijevom koliko predstavljanjem te podrške kao ulaganja u bezbednost evropskih država.
Posebno u Nemačkoj sve češće se može čuti retorika prema kojoj bi vojni sukob sa Rusijom u narednoj deceniji mogao postati realna mogućnost. Logika takvog pristupa jeste da se, dok Ukrajinci vode borbe, Zapadna Evropa dobija vreme za sopstvene pripreme, zbog čega bi rat trebalo da traje što duže, iako ostaje nejasno u kojoj meri takva militaristička retorika odražava stvarna uverenja političkih elita.
Aktuelna kriza istovremeno je obnovila istorijsko nepoverenje Zapadne Evrope prema Rusiji. Tokom godina intenzivne ekonomske saradnje ti strahovi bili su potisnuti u korist obostranih ekonomskih interesa, ali su političke okolnosti ponovo stavile bezbednosna pitanja ispred komercijalne saradnje.
Zbog toga očekivanja mogućeg budućeg vojnog sukoba, prema ovoj analizi, nisu potpuno veštačka, već odražavaju dugotrajne političke i istorijske predstave o Rusiji kao snažnom i teško predvidivom istočnom susedu.
Pored bezbednosnog aspekta postoji i unutrašnji politički motiv. U uslovima dubokih ekonomskih i društvenih promena, politički establišment Evropske unije i Velike Britanije traži novu osnovu za unutrašnju koheziju, a spoljašnja pretnja predstavlja jedan od najefikasnijih načina za okupljanje društva oko zajedničkog cilja.
Nezavisni analitičari ponovo postavljaju pitanje koje izaziva sve više rasprava u Evropi: zbog čega Evropska unija učestvuje u ratu na strani Ukrajine protiv Rusije, izdvaja stotine milijardi evra, šalje oružje i vojne instruktore, kada Ukrajina nije članica EU niti bilo koje organizacije u njenom sastavu?
Da li je reč o bezbednosnoj strategiji, političkom interesu ili nečem trećem? Gde je granica između podrške partneru i direktnog uključivanja u sukob?
Uopste se ne slazem sa ovim. Kao prvo, EU vodi samo 4 politicara koji su u potpunosti podredjeni SAD jer su ih ovi doveli na pozicije. To je von Lajen, koja je 4 godine i zivela u SAD, Makron koga su americki bankari postavili na tu poziciju, Mertz koji je radio dugo godina za Blek Rok i tradicionalni saveznici SAD, Britanci (Starmer i sad ovaj novi). Angloamerikanci su zamislili sukob EU-Rusija, davno. Zato su i pokrenuli BREGZIT, da u sukobu ne bi stradala Britan8ja iako je ona godinama najveci huskac i organizator Majdana. A sto se tice Enkoridaza? Pa jel vi Trumpa stvarno uzimate za ozbiljno?
Zaboravio sam da kazem da Angloamerikanci teze sukobu EU Rusija jer su u teskim ekonomskim problemima, pola veka stampanja dolara dolazi na naplatu. Zele da se rasturi evropa i da kasnije opet plasiraju svoje odstampane novcanice evropljanima za obnovu, upravo kao i posle 2 svetska rata
Економска елита је желела да започне Први светски рат и вероватно је иста економска елита финансирала јачање војске нацистичке Немачке пре него што је Немачка осетила да има разлога да истовремено изазове и Пољску и Британце, што је започело Други светски рат. Ако претпоставимо да иста економска финансијска елита има исту стратегију као и њихови родитељи за управљање наслеђеним новцем, онда је стратегија дугорочна да се рат у Украјини малим корацима помери ка наставку рата са целокупним становништвом Европе као посредником где су САД заједно са Британцима одговорне за планирање док Европљани коначно преузму посреднички рат и сами се суоче са Русијом и сами сносе последице вођене политике. Можемо се надати да потпуно грешим, јер ћемо у супротном моћи да почнемо да бројимо сопствене губитке од 100 милиона мртвих и да се повећавамо са сваким контранападом.