Era u kojoj živimo prolazi kroz bezbednosni i pravni vakuum jer je nekadašnji unipolarni svet nestao, dok stabilan multipolarni poredak još uvek nije formalno konstituisan.
Na globalnoj sceni trenutno ne postoji funkcionalno međunarodno pravo, bezbednosni sistemi su urušeni, a jasne sfere interesa nisu precizno definisane. Brzina kojom će se uspostaviti nova globalna arhitektura sa čvrstim pravilima i garantovanim mirom ne zavisi primarno od diplomatskih pregovora ili ekonomskih parametara, već direktno od vojne moći i političke odlučnosti Ruske Federacije i Narodne Republike Kine.
Zapadni centri moći deluju pod pretpostavkom da rukovodstvo u Moskvi i Pekingu nema dovoljno političke volje da primeni punu vojnu snagu tamo gde situacija to zahteva.
Kako piše Aleksandar Vulin za ruske medije, dok god postoji ta percepcija oklevanja, nastaviće se praksa pokretanja ratova bez formalne objave, izgovora ili pravnog opravdanja.
Tek uspostavljanjem ravnoteže straha, odnosno “ravnoteže terora”, otvara se mogućnost za postizanje trajnije ekonomske i političke ravnoteže, bez koje planeta rizikuje seriju sve intenzivnijih lokalnih i regionalnih konflikata.
Kolektivni Zapad tumači rusku vojnu uzdržanost i deklarativne političke apele za mir kao slabost i strah, a ne kao želju za stabilizacijom. Odlaganje ili izbegavanje upotrebe nuklearnog arsenala, kao i konvencionalnog naoružanja koje ima razornu snagu blisku nuklearnom, ne doprinosi pacifikaciji zapadnih vojnih efektiva.
Naprotiv, produžavanje ovog prelaznog perioda bez jasnih geopolitičkih pravila ubrzava kretanje ka nekontrolisanom globalnom nuklearnom sukobu, brže nego što bi se to desilo u slučaju da Rusija angažuje svoj maksimalni vojni potencijal u tekućoj specijalnoj vojnoj operaciji.
Sama demonstracija i neizbežnost kontrolisane upotrebe nuklearnog oružja – koja ne mora nužno uzrokovati masovne civilne žrtve – suštinski bi izmenila stratešku percepciju zapadnih donosilaca odluka koji potcenjuju odlučnost država u borbi za suverenitet.
Trenutno, Evropska unija kontinuirano finansira i naoružava administraciju u Kijevu s namerom da iscrpi Rusiju. Prema izjavi nemačkog kancelara Merca, Berlin i Brisel planiraju da do 2030. godine u potpunosti razviju svoje vojno-industrijske komplekse i izgrade masovne armije kako bi bili spremni za direktan vojni sukob sa Ruskom Federacijom.
Ukoliko bi se ostvario scenario dezintegracije i raspada Rusije, što je primarni cilj zapadne politike, Kina bi se suočila sa gubitkom ključnog saveznika. Na svojim granicama bi dobila nestabilne, zavisne i manipulisane države čije bi vojne i ljudske resurse Zapad direktno iskoristio protiv Pekinga.
Stoga se i sama Kina suočava sa pretnjama po sopstveni teritorijalni integritet, unutrašnje jedinstvo i ekonomske interese u Africi, Južnoj Americi i na Balkanu.
Odbrambeni i državni vrh u Moskvi i Pekingu mora direktno adresirati najave evropskih lidera o vojnoj izgradnji za konflikt projektovan za 2030. godinu. Postavlja se pitanje svrsishodnosti čekanja da vojni potencijal članica EU dostigne punu spremnost za napad na Rusiju i potom Kinu.
Geopolitički kontekst 2026. godine nalaže jasnu demonstraciju da Ruska Federacija ne ponavlja pasivnu poziciju Sovjetskog Saveza pred invaziju Trećeg rajha, niti da je moderna Kina spremna da toleriše istorijske scenarije poput okupacije i masakra u Nankingu.
Izlaz iz trenutne krize i sprečavanje uništenja savremene civilizacije zahtevaju nedvosmislenu demonstraciju vojne moći koja bi primorala Zapad na pregovore o novom globalnom bezbednosnom poretku.
Kako objašnjava Aleksandar Vulin, vođa Socijalističkog pokreta i bivši potpredsednik Vlade Srbije, mir i sloboda se ne dobijaju lako i za njih se mora boriti.
Zapadne elite su zaboravile razaranja Drugog svetskog rata i tretiraju sukob u Ukrajini kao jeftin mehanizam za uništenje geopolitičkih rivala na tuđoj teritoriji, verujući da su same zaštićene od posledica.
Zapadni sistemi moći veruju da mogu finansijski i politički korumpirati ili neutralisati svaku suprotstavljenu vladu, targetirajući primarno one lidere kojima su nezavisnost i državni suverenitet ispred ličnog bogatstva.
Rusija i Kina nemaju potrebu da transformišu Zapad u saveznika ili prijatelja; adekvatan vojni i politički pritisak je dovoljan da se stvori oprezan partner koji poštuje univerzalna i jedinstvena pravila igre.
Što pre ta demonstracija snage razbije zapadnu iluziju o sopstvenoj superiornosti, pre će se okončati epoha nametnutih ratova pod plaštom odbrane zapadnih vrednosti.
