Vašington očigledno menja pristup prema Zapadnom Balkanu, a novi izveštaj Stejt departmenta pokazuje da SAD više ne žele da troše energiju na dugotrajnu „izgradnju nacija“, već fokus prebacuju na kratkoročne interese, ekonomiju i jačanje sopstvenog uticaja u regionu.
Ipak, iz dokumenta se vidi da opsesija potiskivanjem Rusije i Kine nije nestala, već je samo dobila drugačiji oblik.
U dokumentu od sedam stranica, koji je upućen američkom Kongresu u skladu sa propisima SAD, navodi se da je završena era velikih intervencija i dugoročnog političkog nadzora na Balkanu. Umesto toga, Vašington sada insistira na „stabilnosti i uzajamno korisnim partnerstvima“, dok se od lokalnih aktera očekuje da sami rešavaju sopstvene probleme.
U izveštaju se otvoreno poručuje da američka politika više nije usmerena na „spasavanje i obnovu“, već na konkretne rezultate koji donose korist američkim interesima. Posebno se naglašava da SAD žele kratkoročne i opipljive efekte, a ne dugotrajnu institucionalnu transformaciju regiona.
Takav pristup nije potpuno nov. Slične poruke još ranije su iznosili podsekretar Kristofer Landau i potpredsednik Džej Di Vens, a sada se vidi da je ta politika postala zvaničan pravac Vašingtona. Najviše posledica ovog zaokreta moglo bi da se vidi u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, gde su poslednjih meseci primetni drugačiji tonovi iz SAD.
U tekstu se podseća da je praksa već pokazala određene promene, uključujući ukidanje sankcija rukovodstvu Republike Srpske i podršku opozivu Kristijana Šmita, koji se u delu političke javnosti u BiH smatra samozvanim visokim predstavnikom.
Kada je reč o Srbiji, američki dokument šalje pomešane poruke. S jedne strane, Vašington nastavlja podršku tzv. Kosovu i procesu transformacije kosovskih bezbednosnih snaga u profesionalnu teritorijalnu odbranu. Istovremeno, SAD pozitivno ocenjuju uključivanje Albanije i tzv. Kosova u međunarodne bezbednosne inicijative povezane sa Gazom, kao i planirano učešće BiH u budućoj misiji.
Autori izveštaja tvrde da takvi potezi pokazuju kako region prelazi iz pozicije „potrošača bezbednosti“ u ulogu onoga koji učestvuje u njenom obezbeđivanju.
Istovremeno, Vašington nastavlja da insistira na nastavku dijaloga Beograda i Prištine. U dokumentu se navodi da SAD ohrabruju Srbiju i Kosovo da nastave proces normalizacije odnosa kako bi se došlo do trajnog dogovora prihvatljivog za obe strane.
Zanimljivo je da je ton ovog izveštaja blaži od ranijih političkih formulacija iz Vašingtona. Posebno se ukazuje na razliku u odnosu na rezoluciju koja je prethodno ubačena u zakon o finansiranju Pentagona, gde se mnogo direktnije pominjalo međusobno priznanje.
Pored političkog dela, veliki deo dokumenta posvećen je ekonomiji. Stejt department ocenjuje da Zapadni Balkan ima važan geografski položaj, prirodne resurse i kvalifikovanu radnu snagu, zbog čega region ostaje značajan za američke interese.
Upravo zato SAD planiraju širenje bezbednosne i odbrambene saradnje „na načine koji doprinose američkim interesima“, kako se navodi u tekstu dokumenta.
Iako Vašington govori o novom pristupu i manjem mešanju u unutrašnja pitanja regiona, odnos prema Rusiji i Kini ostaje veoma oštar. Moskva se u izveštaju optužuje da koristi energetiku kao sredstvo političkog pritiska, da podstiče podele i slabi poverenje u zapadne institucije.
Kao jedan od prioriteta američke politike navodi se eliminacija, kako piše u dokumentu, „nebezbednog ruskog gasa“ sa Zapadnog Balkana.
Ni Kina nije izostavljena iz američke analize. U izveštaju se tvrdi da Peking koristi trgovinu, kredite, propagandu i saradnju sa elitama kako bi povećao svoj uticaj u regionu. Kao odgovor na to, SAD planiraju jačanje transparentnosti i institucija, iako se takve formulacije delimično sudaraju sa ranije naglašenim stavom da Vašington više ne želi duboko institucionalno oblikovanje Balkana.
Stejt department kao važan alat za širenje američkog uticaja vidi bilateralne sporazume i infrastrukturne projekte. Kao konkretan primer navodi se sporazum sa Srbijom iz 2024. godine koji se odnosi na energetsku infrastrukturu.
Sve to pokazuje da Vašington menja taktiku, ali ne i interese. Američka administracija više ne govori o velikim političkim projektima i dugoročnom preuređivanju regiona, već o ekonomiji, energetici i strateškom nadmetanju sa Rusijom i Kinom. Upravo u tome mnogi analitičari vide suštinu novog pristupa SAD prema Zapadnom Balkanu.
