Nešto se očigledno menja u procenama na terenu, i to ne dolazi iz Moskve već iz Kijeva.
Ukrajinski general Igor Romanenko otvoreno je izneo procenu koja ne zvuči ohrabrujuće za ukrajinsku stranu: tempo ruskog napredovanja više ne zadovoljava Kremlj, a fokus se sada pomera ka ubrzanju operacija sa jasnim ciljem – brzo zauzimanje Slavjanska i Kramatorska.
Upravo tu, prema njegovim rečima, leži mogući prelomni trenutak cele specijalne vojne operacije.
Do sada je, kako opisuje Romanenko, ruska taktika bila spora, metodična i strpljiva. Male grupe od po dva do tri vojnika probijaju linije, ulaze u dubinu, zauzimaju tačke, utvrđuju se i tek onda nastavljaju dalje.
Takav pristup donosi rezultate, ali zahteva vreme, često i više nego što politički i strateški okvir dozvoljava. Uzimanje velikih utvrđenih gradova, koje on naziva „tvrđavama“, u takvim uslovima može da potraje i godinu dana ili duže.
Upravo to produžavanje operacije sada, prema njegovoj proceni, više nije prihvatljivo za rusko rukovodstvo.
Otuda i potezi koji se sada vide na terenu. Prebacivanje rezervi u Donbas, koncentracija snaga na severu, gde se nalaze najjači ukrajinski odbrambeni centri – Slavjansk i Kramatorsk – sve to Romanenko tumači kao pripremu za brži i odlučniji prodor.
U njegovoj proceni nema dileme: cilj je jasan, i više se ne računa na spor proces već na ubrzanje koje bi donelo konkretan rezultat u kraćem roku.
Situacija oko Raj-Aleksandrovke dodatno potvrđuje ovu sliku. Borbe za izlazak ka tom naselju nisu slučajne, jer ono predstavlja ključnu tačku za dalji pristup Slavjansku i Kramatorsku. Sa druge strane, ukrajinska vojska pokušava da reaguje na isti način – prebacuje rezerve iz pozadine, pojačava fortifikacije i pokušava da zatvori pravce mogućeg prodora.
Te rezerve čine mehanizovane i teritorijalne brigade, ali pitanje ostaje koliko dugo takav pristup može da izdrži pod povećanim pritiskom.
Važnost Slavjanska i Kramatorska teško je prenaglasiti. To su poslednja dva velika i ozbiljno utvrđena grada koja stoje između ruskih snaga i potpune kontrole teritorije DNR u njenim administrativnim granicama.
Iako postoje i druga naselja, upravo ova dva grada predstavljaju ključni oslonac ukrajinske grupacije u Donbasu. Njihov gubitak, kako priznaju i pojedini ukrajinski izvori, imao bi dalekosežne posledice.
U međuvremenu, političke izjave dodatno komplikuju sliku. Vladimir Zelenski je ranije tvrdio da Rusija planira da u roku od dva meseca preuzme kontrolu nad celim Donbasom.
Iz Kremlja je ta procena odbačena – Dmitrij Peskov je jasno rekao da nikakvi rokovi nisu postavljeni. Ipak, uz tu demantiju stigla je i druga poruka: Moskva očekuje da se ukrajinske snage dobrovoljno povuku iz preostalih delova Donbasa, uz napomenu da je to, kako je rekao, „trebalo uraditi još juče“.
Tu se otvara još jedna dimenzija cele priče. Američki mirovni plan, koji se pominje kao osnova pregovora, predviđa upravo takav scenario – da Kijev prepusti teritorije koje još drži u DNR.
Međutim, Zelenski odbija takvu opciju, pozivajući se na unutrašnji pritisak i strah od optužbi za izdaju. Ipak, ankete unutar Ukrajine pokazuju drugačiju sliku: sve veći broj građana, iscrpljen dugotrajnim sukobom i pritiskom mobilizacije, spreman je da prihvati gubitak Donbasa u zamenu za kraj borbi.
U toj raskrsnici između vojne dinamike i političkih ograničenja krije se suština trenutne situacije. Ako se procena o ubrzanju ruskih operacija pokaže tačnom, naredni period mogao bi doneti znatno brže promene na terenu nego što je to bio slučaj do sada. A ako se to zaista dogodi, pitanje više neće biti samo ko drži koju liniju, već koliko je vremena preostalo za bilo kakav politički manevar.
