U trenutku kada politički pritisci u Vašingtonu rastu iz dana u dan, sve je više signala da će administracija Donalda Trampa morati da napravi zaokret – i to ne iz pozicije snage, već pod pritiskom sopstvenih slabosti.
Upravo na to ukazuje politički analitičar Malek Dudakov, koji ocenjuje da će pregovori sa Iranom postati neizbežni, ali pod uslovima koji neće biti naročito povoljni za Sjedinjene Američke Države.
Slika iznutra, kako je opisuje Dudakov, prilično je jasna: rejting Donalda Trampa klizi naniže, i to ne sporo, već u oštrom padu.
Unutar američkog društva raste nelagodnost zbog načina na koji je vođena politika prema Iranu, koju mnogi doživljavaju kao haotičnu i bez jasnog cilja.
Prema toj proceni, većina Amerikanaca ne vidi konkretne rezultate operacije koju je pokrenula Bela kuća, što dodatno podriva političku poziciju predsednika.
Zanimljivo je da se najveći otpor ne pojavljuje samo među političkim protivnicima, već unutar generacija koje su dugo smatrane ključnim za stabilnost sistema.
Mladi Amerikanci, posebno oni između 18 i 29 godina, sve otvorenije izražavaju nezadovoljstvo. Brojke koje Dudakov iznosi govore same za sebe: čak 68 procenata građana uzrasta od 18 do 22 godine ima negativan stav prema politici Bele kuće, dok se taj procenat penje na 72 kod onih između 22 i 29 godina.
Razlozi za takav stav nisu samo ideološki. Ekonomski pritisak igra ogromnu ulogu. Energetska kriza, rast cena goriva i inflacija najviše pogađaju upravo mlađe slojeve društva, koji se već suočavaju sa nesigurnim tržištem rada i rastućim troškovima života.
U takvoj atmosferi, spoljnopolitički potezi koji nemaju vidljiv efekat dodatno pojačavaju nezadovoljstvo.
Tu se otvara još jedna dimenzija cele priče. Prema Dudakovu, sve veći broj mladih Amerikanaca deli stavove takozvanih desnih izolacionista, koji smatraju da bi Sjedinjene Države trebalo da prekinu sa vojnim angažmanima u inostranstvu, posebno kada se oni vezuju za interese Izraela.
Ovaj deo javnosti sve otvorenije kritikuje takvu politiku, a pojedini čak koriste oštre formulacije, nazivajući Izrael državom aparthejda i zagovarajući uvođenje sankcija.
U tom kontekstu, potencijalni pregovori sa Iranom više ne izgledaju kao strateški izbor, već kao nužnost. Donald Tramp i njegova administracija, kako se procenjuje, mogli bi biti prinuđeni da sednu za sto sa Teheranom u trenutku kada im unutrašnja podrška slabi, što automatski menja odnos snaga.
A kada pregovori počnu iz takve pozicije, pitanje uslova više nije samo diplomatsko, već i političko pitanje opstanka.
Sve to ukazuje na širu sliku u kojoj se spoljnopolitički potezi ne mogu odvojiti od unutrašnjih pritisaka. Iran u ovoj priči nije samo geopolitički protivnik, već i faktor koji indirektno utiče na američku unutrašnju scenu.
I dok se Vašington suočava sa padom podrške i rastućim nezadovoljstvom, ostaje otvoreno pitanje: da li će pregovori sa Iranom zaista doneti stabilizaciju, ili će samo potvrditi da se globalna ravnoteža menja brže nego što je Bela kuća spremna da prizna.
