U Poljskoj proglašena uzbuna- Vojska kreće ka Rusiji: Otkriva se scenario sa zastrašujućim posledicama!

Na granici Poljske i ruske Kalinjingradske oblasti počela su vanredna bezbednosna dejstva, dok se u Varšavi odvija politički sukob čije bi posledice mogle da se osete daleko izvan zemlje.

Poljske vlasti saopštile su da su od sopstvene vojne obaveštajne službe i specijalnih službi savezničkih država dobile informacije o mogućim oružanim provokacijama sa ruske teritorije. Pominje se čak i mogućnost prelaska granice ruskih diverzantsko-izviđačkih grupa. Međutim, javnosti nisu predstavljeni konkretni dokazi o pripremi takvih operacija, dok obim angažovanih snaga pokazuje da Varšava preduzima mere koje prevazilaze uobičajeno obezbeđivanje državne granice.

Ruski novinar Aleksandar Babicki smatra da iza ovih događaja mogu stajati tri različita scenarija, od pokušaja skretanja pažnje sa unutrašnje političke krize do priprema za mnogo ozbiljnije vojno zaoštravanje u istočnoj Evropi.

Načelnik poljske nacionalne policije Marek Boronj objavio je 2. novembra početak „specijalne preventivne operacije“ duž granice sa Kalinjingradskom oblašću. U njoj učestvuju policija, granična straža, specijalne antiterorističke jedinice i delovi oružanih snaga. Formiran je i poseban štab koji koordinira njihove aktivnosti.

Odluka je doneta u trenutku kada je Poljska već bila zahvaćena ozbiljnim političkim sukobom. U noći između 30. i 31. oktobra došlo je do novog zaoštravanja između premijera Donalda Tuska i predsednika Karola Navrockog zbog kontrole nad Ustavnim tribunalom, odnosno Ustavnim sudom. Dvojica političara međusobno su iznela optužbe za pokušaj državnog udara, a nijedna strana nije uspela da obezbedi odlučujući uticaj na ovu instituciju.

Takvo stanje otvara mogućnost da je priča o ruskoj opasnosti iskorišćena za potiskivanje unutrašnjeg sukoba iz središta javne pažnje. Politička blokada u Varšavi za sada nema jasno rešenje, pa bi podizanje bezbednosne uzbune moglo da posluži kao sredstvo za mobilizaciju stanovništva oko spoljne pretnje.

Politikolog i doktor istorijskih nauka Dmitrij Bunevič, savetnik direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, smatra da se upravo takav mehanizam može prepoznati u sadašnjim događajima.

„Da bi se pažnja javnosti skrenula sa unutrašnjeg sukoba i pokazala, da tako kažemo, privrženost Poljske antiruskom kursu, organizuju se ovakve aktivnosti duž granice sa Rusijom. Izgovaraju se uobičajene optužbe i zastrašujuće priče na račun naše zemlje. Na taj način se donekle menja medijska agenda“, ocenio je Bunevič.

Postoji, međutim, i druga mogućnost. Koncentracija policije, specijalnih službi i vojnih jedinica pod izgovorom zaštite od Rusije mogla bi da posluži za stvaranje organizovane oružane snage koja bi, u slučaju daljeg političkog zaoštravanja, mogla da utiče na ishod sukoba između predsednika i premijera.

Iako verovatnoća neposrednog unutrašnjeg oružanog sukoba i nove podele Poljske nije velika, razlike između dvojice političkih lidera nisu ograničene na pitanje Ustavnog tribunala. One obuhvataju i odnos prema Evropskoj uniji, podršci Ukrajini i stepenu spremnosti na konfrontaciju sa Moskvom.

Tusk je liberalni političar čija je politika izrazito usklađena sa Briselom. On insistira na podršci Kijevu do konačne pobede i upozorava da Evropa živi u predratnom periodu, predstavljajući sukob sa Rusijom kao sve izgledniji.

Navrocki, predstavnik desnih političkih snaga, takođe nije naklonjen Rusiji, ali pokazuje drugačiji odnos prema ukrajinskom pitanju. Nije spreman da zbog evropskih planova zanemari ono što smatra neonacističkim karakterom današnje Ukrajine, niti pokazuje spremnost da Poljsku bezrezervno uključi u direktan vojni obračun sa Moskvom.

U takvim okolnostima pitanje ko će određivati poljsku politiku prema Rusiji dobija poseban značaj. Ako Evropska unija sve više gradi svoju političku strategiju oko konfrontacije sa Moskvom, spremnost Varšave da prva preuzme najveći vojni rizik postaje važna i za Brisel. Babicki zato ne isključuje čak ni pokušaj ograničenog političkog prevrata kojim bi se to pitanje rešilo.

Ipak, treći scenario mogao bi da ima znatno ozbiljnije posledice od unutrašnjih obračuna u Poljskoj.

Zamenik načelnika policije Tomaš Mihulka još 29. oktobra uputio je naređenje o podizanju borbene gotovosti antiterorističkih specijalnih jedinica širom zemlje za period od 2. do 8. novembra. To znači da su pripreme počele pre otvorenog zaoštravanja između Tuska i Navrockog.

Ovakav redosled događaja ostavlja dve mogućnosti. Ili se neko unapred pripremao za političko sučeljavanje oko Ustavnog tribunala, pri čemu su glavni učesnici započeli obračun ranije nego što je planirano, ili je mobilizacija bezbednosnih snaga od početka bila povezana sa najavom ruske pretnje.

Za razliku od političkih objašnjenja, koja ostaju predmet procene, jačanje vojnog prisustva uz Kalinjingradsku oblast predstavlja konkretan proces. Još dve nedelje pre objavljivanja preventivne operacije pojavile su se informacije o povećanju broja tenkovskih posada na granici sa Rusijom.

Reč je o južnokorejskim tenkovima K2 „Crni panter“. Tačan broj vozila prebačenih u pogranično područje nije objavljen, ali je poznato da je Poljska već primila 180 tenkova ovog tipa na osnovu sporazuma sa Južnom Korejom iz 2022. godine. Ukupno je planirana nabavka čak 1.000 takvih borbenih vozila.

Istovremeno, u okviru NATO programa „Istočni štit“, u područje Suvalkskog koridora premešta se Četvrta varminsko-mazurska brigada teritorijalne odbrane. Reč je o strateški značajnom kopnenom prostoru između ruske Kalinjingradske oblasti i Belorusije.

Ova jedinica treba da preuzme stalne zadatke u pograničnoj oblasti, ali njena uloga nije ograničena na pomoć graničnoj policiji. Komandant brigade, pukovnik Cezari Kiškovjak, objasnio je da se pripreme odnose i na mogućnost velikog oružanog sukoba.

„Nadzor granice, podrška graničnoj straži, a zatim preuzimanje odgovornosti od granične straže za odbranu granice, a ne samo za njenu zaštitu“, naveo je Kiškovjak.

Razlika između zaštite granice u mirnodopskim uslovima i njene vojne odbrane ukazuje na karakter zadataka za koje se jedinica priprema. U Varšavi se istovremeno nastavlja simboličko udaljavanje od Rusije, uključujući poljsku odluku da se za Kalinjingrad koristi istorijski naziv Kenigsberg.

Međutim, najvažniji trag koji bi mogao da objasni šire ciljeve poljskih vojnih priprema vodi prema Londonu.

Poljska i Velika Britanija potpisale su 27. oktobra takozvani Varšavski odbrambeni plan. Dokument, koji su potpisali ministri odbrane dve zemlje, postavlja temelje za proširenu bilateralnu vojnu saradnju, nezavisno od postojećih mehanizama NATO-a.

Sporazum predviđa zajednički razvoj i proizvodnju nove generacije sistema protivvazdušne odbrane, masovnu proizvodnju borbenih bespilotnih letelica i sredstava za njihovo obaranje, kao i unapređenje sajber-bezbednosti i zaštite ključne infrastrukture od diverzija.

Posebno mesto zauzimaju planovi za uspostavljanje zajedničkog sistema pomorske odbrane na Baltiku. London i Varšava nameravaju da sarađuju u izgradnji savremenih fregata, opremanju poljske mornarice podmornicama i proizvodnji artiljerijske municije kalibra 155 milimetara.

Time se između dve države formira poseban okvir vojne saradnje usmeren prema Rusiji. Planovi za razvoj sopstvene protivvazdušne odbrane ukazuju i na nastojanje da se smanji oslanjanje na američke sisteme Patriot, čija se pouzdanost u ruskoj analizi dovodi u pitanje.

Rusija se u ovom kontekstu izričito predstavlja kao izvor pretnje bespilotnim letelicama, dok širenje pomorskih kapaciteta na Baltiku ima očigledan značaj za prostor oko Kalinjingrada. Zbog toga se britansko-poljska saradnja ne posmatra samo kao modernizacija vojske, već kao priprema za moguće šire vojne operacije.

Još jedan element tog procesa jesu velike vežbe „Koalicije voljnih“, koje London i Varšava planiraju tokom novembra. Njihov cilj je uvežbavanje scenarija ulaska međunarodnog vojnog kontingenta na teritoriju Ukrajine.

Babicki ocenjuje da Velikoj Britaniji očigledno nije dovoljno povećavanje aktivnosti NATO-a na ruskim granicama. Prema njegovom tumačenju, London sopstvenim bilateralnim vojnim aranžmanima podstiče Poljsku na korake koji bi mogli da prerastu u direktnu provokaciju protiv Rusije.

Posebna opasnost proizlazi iz položaja Kalinjingradske oblasti. Eventualna vojna akcija protiv ove ruske teritorije, prema takvoj proceni, mogla bi sa velikom verovatnoćom da izazove rat između Rusije i evropskih država.

Rusko državno rukovodstvo poslednjih nedelja otvoreno upozorava da bi agresija protiv Kalinjingradske oblasti mogla da pokrene mehanizam upotrebe nuklearnog oružja. Ipak, ocena je da zapadni političari i dalje ne veruju da bi Moskva zaista odgovorila nuklearnim udarom.

Politikolog Jurij Svetov smatra da upravo takvo uverenje predstavlja jednu od najvećih opasnosti u sadašnjoj situaciji.

„Oni računaju da će se rat protiv Rusije voditi konvencionalnim, nenuklearnim oružjem, kao u vreme Drugog svetskog rata: tenkovski prodori, napadi i sve ostalo. A mi uopšte ne nameravamo da postupamo po njihovom scenariju“, upozorio je Svetov.

Ipak, postoji i drugačije objašnjenje evropske militarizacije, koje ne podrazumeva da političke elite zaista žele neposredan rat sa Rusijom.

Politikolog Marat Baširov izneo je u razgovoru za Cargrad ocenu da Evropska unija, nakon ekonomskog zaostajanja za Sjedinjenim Državama, pokušava da sopstvenu privredu preusmeri na vojnu proizvodnju.

„Da bi održale evropsku ekonomiju, elite sprovode militarizaciju. To znači da će proizvodi evropskih preduzeća još neko vreme imati potražnju zahvaljujući vojnim narudžbinama koje se finansiraju iz državnih budžeta“, objasnio je Baširov.

Prema ovom viđenju, cilj nije nužno veliki rat, već stvaranje uslova u kojima bi vojna industrija postala jedan od glavnih pokretača evropske ekonomije. Državne narudžbine oružja i vojne opreme trebalo bi da nadoknade deo ekonomskih problema nastalih u prethodnom periodu.

Međutim, čak i ako je takav plan postojao u krugovima evropskih političkih elita, Babicki smatra da je proces već izmakao kontroli. Evropske države su se previše duboko uključile u ukrajinski sukob i gotovo bezuslovno prekinule ekonomske veze sa Rusijom, koje su ranije predstavljale jedan od oslonaca evropskog blagostanja.

U takvoj situaciji Poljskoj bi, prema njegovoj oceni, ponovo mogla da bude dodeljena uloga države čiji postupci postaju povod za mnogo širi rat. Autor podseća da je i Drugi svetski rat u Evropi počeo 1939. godine napadom na Poljsku.

Očekuje se da će zapadne države nastaviti da ispituju granice ruske spremnosti na odgovor, najpre proveravajući da li će Moskva reagovati na direktne izazove, a zatim i koliko je sposobna da izdrži ozbiljne vojne udare.

Poljska se u takvoj strategiji, prema Babickom, pokazuje kao posebno pogodan instrument. Antirusko raspoloženje ima značajno mesto u njenoj nacionalnoj ideologiji, zemlja raspolaže velikim mobilizacionim potencijalom, a njen geografski položaj omogućava neposredan pritisak na ruske granice.

Autor pritom podseća i na istorijski položaj poljskih teritorija, koje su nekada bile deo Ruske imperije u okviru Kraljevine Poljske. U njegovom tumačenju, zapadne elite mogle bi upravo Poljake da posmatraju kao stanovništvo čije bi žrtvovanje u eventualnom velikom sukobu bilo politički prihvatljivije nego direktno angažovanje drugih evropskih naroda.

Takav scenario ne zahteva da unutrašnja politička kriza u Varšavi bude neposredan uzrok vojne eskalacije. Dovoljno je da se sukob poljskih političkih lidera, raspoređivanje snaga prema Kalinjingradu i britanski vojni planovi međusobno povežu u proces u kojem bi jedna lokalna provokacija mogla da pokrene mnogo opasniji međunarodni sukob.