Kada je 50- tih godina prošlog veka doktor Sam Sejbin izumeo polio vakcinu istraživanja su pokazala da u jednom od 3 miliona slučajeva može da dodje do neželjene reakcije, da se pojavi paraliza kao posledica.
Tokom primene vakcine, taj procenat je rastao u korist neželjenih posledica. A onda, kada je u Americi istraživanje pokazalo da se paraliza može javiti u jednom od 520 000 slučajeva, SAD su ukinule upotrebu ove vakcine. O dva slučaja iz Srbije govorilo se u novoj epizodi emisije „Život priča“ na TV Prva.
Sin Aleksandre Babić, Draško, vakcinisan je tom vakcinom u Srbiji kada je imao 8,5 meseci, a sud je ustanovio da je njegova paraliza direktna posledica polio vakcine. Iako je rođen zdrav i bio živahna beba, odmah po primanju vakcine stvari su se drastično promenile. Dobio je visoku temperaturu, telo mu je bilo slabo, jedva je disao. Paraliza koja je pocela od leve ruke i desne noge, naglo se širila na celo telo. Lekari su se borili za njegov život.
Samo nadljudskim naporima majke Aleksandre, Drašku je osposobljena leva ruka. Njena misija je da sinu omogući život približno onom koji je po rođenju zaslužio.
[adsenseyu1]
Draško je vakcinisan Torlakovom vakcinom. Tadašnji Zavod za kontrolu lekova, nije sam kontrolisao vakcine, jer nije imao uslova za to, već je koristio Torlakove testove, zato što je jedino Torlak imao eksperimentalne životinje za testiranje.
Prvi put je hospitalizovan 21 dan posle primanja vakcine, jer nije dete moglo da sedi. Lekari su govorili da ne znaju o čemu se radi, ali da je najverovatnje reč o nekom jakom virusu. Na Institutu za majku i dete su Aleksandri rekli – ako paraliza zahvati srčani mišić, da su oni nemoćni. Tada su joj i saopštili da je uzrok njegove paralize – vakcina.
POGLEDAJTE VIDEO:
Primarijus dr Radmilo Petrović, dugogodišnji epidemiolog na Torlaku bi je zadužen za praćenje neželjenih posledica posle vakcinisanja.
Za emisiju „Život priča“ rekao je da su SAD, a kasnije i Evropa, kada je ustanovljen veći broj paraliza izazvanih živom vakcinom, odmah prešli na takozvanu mrtvu vakcinu, koja ne može da izazove paralizu, a efikasna je 100 posto. Institu za majku i dete je otkrio 15 slučajeva paralize u periodu od 1988. do 1992. izazvanih živom polio vakcinom, među kojima je i Draško. On je uzorke vakcine poslao u Zagreb, koji je tada imao najsavremeniju opremu, gde je potvrđeno da se radi o vakcinalnom virusu, a ne o tzv prirodnom ili „divljem virusu.“
U Srbiji je odnos paraliza uzrokovanih živom polio vakcinom, onom koju je tada Torlak naparavio, 1:63000, a ona se i dalje primenjuje.
Kada je dobila dijagnozu, Aleksandra je tada rešila da će njeno dete ipak prohodati. Iako su joj tada govorili da ne priča da je njeno dete ostalo paralizovano zbog vakcine, Aleksandra je rešila da će nastaviti borbu.
Draško ima danas 29 godina, kvalitet života mu je loš, ali on jako dobro zna šta mu se i od čega dogodilo. Pita se ceo život da li je on nešto skrivio, pa mu se to dogodilo. Kaže i da je u najtežim trenucima optuživao majku da je ona kriva jer mu je dala vakcinu. Ona živi sa tim, ali se bori da vakcina bude neprisilna i neobavezujuća. Aleksandra je inače, pedijatrijska sestra, koja daje deci vakcine i koja je vakcinisala i svoje drugo dete, zahvaljujući dr Petroviću. Ali, slušala je njegove savete i vakcinisala drugo dete onda kada je, uz doktorovu preporuku, to bilo najbezbednije.
Bilo je teško kroz Draškovo odrastanje, trebala joj je pomoć i oko škole, jer je Draško pohađao redovnu osnovnu školu i gimnaziju. Imala je sreće što joj je otac bio prosvetni radnik i on je Drašku bio razredni starešina, pa mu je pomagao oko tekućih stvari u školi. Brigu o Drašku dobrim delom preuzela je i Aleksandrina mama, pa je ona mogla da se posveti i mlađem sinu, za koga kaže da je, kao zdravo dete, često bio zapostavljen zbog brata.
[adsenseyu1]
Svoj svet u odnosu na fizički nedostatak, nadoknađivao je pričama sa mamom da je važno njegovo dobro srce i ono što on nosi u sebi, ljubav koju ima, a što ljudi koji nisu fizički hendikepirani, ni ne znaju da cene.
U jednom momentu, pre deset godina, Aleksandra se odlučuje da tuži Torlak i državu Srbiju. Na osnovu presude Vrhovnog suda u jednom drugom slučaju oboljevanja od poliomijelitisa udruženog sa vakcinacijom, u kojem je Institut Torlak odgovoran po principu objektivne odgovornosti jer se bavi ozbiljnom delatnošću pravljenja vakcina, Draško i Aleksandra Babić pokreću tužbu protiv Torlaka kao proizvođača vakcine i Republike Srbije koja je propisala obaveznu vakcinaciju.
Prvi osnovni sud je 2010. godine naložio veštačenje koje je potvrdilo da je Draško oboleo od poliomijelitisa udruženog sa vakcinom, odnosno da je ostao paralizovan zbog žive vakcine koju je primio. Ubrzo je međutim dobila odgovor od suda da ne može da tuži Republiku Srbiju, jer ona ne proizvodi vakcine, već proizvođač. Država samo piše zakone, a zakonska je obaveza svakoga da se vakciniše. A vi možete trenutno u Srbiji tužiti samo proizvođača.
Aleksandra nije zadovoljna presudom i njen slučaj je trenutno u Višem kasacionom sudu.
Kazna za nevakcinisanje deteta, po zakonu, je od 30 – 150 000 dinara. Kod nas ne postoji mogućnost da birate, želite li da vakcinišete dete ili ne, a ne postoji ni fond za neželjene reakcije, niti se tačno zna ko snosi odgovornost za kvalitet vakcine.
Aleksandra ističe da se ona ne bori protiv vakcinacije, već samo za slobodnu vakcinaciju. Ona se nada da će država i sud, prihvatanjem njene revizije, spasiti svoju čast i dokazati da živimo u državi koja ima sudstvo i u koju možete imati poverenje.
Institut Torlak se žalio na to da država nema odgovornost, a državno Javno pravobranilaštvo je 2011. napisalo da je Torlak, kao proizvođač vakcine, jedini koji može biti odgovoran. U odgovoru na žalbu, Sud je zaključio da između radnji drugotužene, odnosno države Srbije, i štete koju tužioci trpe – nema uzročno posledične veze. Tačnije, između obavezne vakcinacije i štete koju tužioci trpe, nema adekvatne uzročnosti.
Drugi osnovni sud 2015. godine donosi presudu kojom se Torlak obavezuje Torlak da Drašku isplati odštetu, što potvrđuje i Apelacioni sud. Do sada je isplaćena jedna petina ukupne sume, koja je znatno manja od one za koju ih je Draško sudio. U to nisu uključeni troškovi budućeg lečenja, već samo troškovi do dana presude.
Sara Popčetović je još jedna majka čije je dete obolelo od posledica polio vakcine. Njen desetogodišnji sin Đorđe rođen je kao zdravo dete, prohodao i progovorio na vreme. Ona nikada nije dovodila u pitanje vakcinaciju, ali je njeno dete reagovalo na svaku vakcinu visokom temperaturom i febrilnom konvulzijom, koja se javljala na 38,2. Ona je odlagala da dete primi MMR, ali su doktori govorili da on može da primi vakcinu bez problema. Primio je MMR sa dve godine. Dobio je temperaturu, koja nije spadala dva dana. Od tada, to više nije bilo njeno dete, postao je slab, a od celih rečenica koje je do tada sklapao, počeo je da koristi samo poneku reč. Doktori su posle mesec dana konstatovali autizam, na šta su oni bili šokirani. Đorđe već osam godina nije izustio ni reč, a Sara svom detetu isto toliko nije čula glas, nije je ni jednom poljubio.
Njegova dijagnoza prvo je bila autizam, pa disfazija, a kako su se menjali lekovi koje su mu davali, došli su do dijagnoze teška mentalna retardacija. Đorđe je prestao da hoda, vratio se u pelenu, vratio se na nivo deteta od 6 meseci.
Lekari su joj govorili da postoje divne ustanove za takvu decu, a da je ona mlada pa će sebi roditi drugo dete.
Ona je odlučila da dete skine sa lekova, na svoju odgovornost, i da se bori za njega. Okolina nema razumevanja za njega, inkluzija ne funkcioniše, a niko u društvu ne prihvata decu koja su malo drugačija.
Đorđe je u školi zlostavljan, zvali su ga mutavi, slomili su mu skočni zglob na dva mesta. Niko u školi nije na to reagovao, pa ga je Sara ispisala iz škole. Upisala ga je u specijalnu školu, koja ima više sluha za drugačiju decu.
Sara je ostala samohrana majka, i jako teško se sa tim bori. Teško dobija posao zato što ima dete sa posebnim potrebama. Podstanar je i čak i stan teško iznajmljuje zbog deteta. Nema prijavu prebivališta. Država nema rešenje za ovakve majke i ona se oseća potpuno nevidljivom u sistemu.
Obe majke ne znaju šta će biti sutra sa njihovom decom, jer oni sami o sebi ne mogu da se staraju, a država ih ne zapošljava. Naknada za tuđu negu i pomoć je 4 500 din, a od toga svakako ne može da se živi. One nemaju pravo na depresiju, na loš dan, jer kada je njima loše, i njihovoj deci je loše. Hrabre su, jer tako moraju, nemaju izbora.
Njihova poruka državi je da mora, da je dužna, da počne da se bavi ovakvom decom, da napravi sistem koji će se boriti za ovu decu i njihovu budućnost. Da nije sramota sto je njeno dete autistično i da ljudi prestanu da joj se izvinjavaju zbog toga. Država je dužna da dozvoli da vakcina bude izborna, ne obavezna. Da mora da postoji edukacija roditelja, zdravstvenih radnika, da ih treba informisati šta su benefiti vakcine, ali i koje su nus pojave. Kojim vakcinama vakcinisati dete, to treba da bude odluka roditelja.
(prva.rs,B92)
