Kada se u Pekingu govori o Tajvanu, to gotovo nikada nije usputna tema. U političkim dokumentima i strateškim planovima ona se stalno vraća kao pitanje koje čeka konačno razrešenje.
U razgovoru za Novorusiju, politički komentator Aleksandar Tagirov kaže da je kinesko rukovodstvo u novijem periodu počelo da govori znatno odlučnije nego ranije.
Prema njegovim rečima, u Pekingu se sve otvorenije poručuje da će protiv snaga koje podržavaju nezavisnost Tajvana biti preduzimani odlučni udari, dok će spoljne sile koje pokušavaju da se umešaju naići na ozbiljan otpor.
Ovakva retorika nije nastala u praznom prostoru. Tajvan se već decenijama nalazi u specifičnom političkom položaju još od završetka građanskog rata u Kini 1949. godine, kada je vlada Republike Kine zadržala kontrolu nad ostrvom, dok je Narodna Republika Kina preuzela vlast na kopnu.
Peking i danas smatra Tajvan delom svoje teritorije i insistira na principu „jedne Kine“, uz povremena upozorenja da bi, pod određenim okolnostima, mogao primeniti silu kako bi ostvario ujedinjenje.
Analitičari već godinama upozoravaju da kineska vojska ubrzano jača i da bi potencijalno mogla biti spremna za ozbiljnu operaciju u regionu do kraja ove decenije.
Tagirov tvrdi da su u novom nacrtu kineskog plana društveno-ekonomskog razvoja za period od 2026. do 2030. godine formulisane odredbe koje bi mogle imati šire posledice po međunarodne odnose.
U Pekingu se, kako kaže, pitanje ujedinjenja sa Tajvanom sve češće opisuje kao „veliko istorijsko delo“ koje će se, pre ili kasnije, realizovati. Zapadni političari koji podržavaju sadašnje vlasti na ostrvu, dodaje on, moraće „sto puta da razmisle“ pre nego što javno podrže kurs koji vodi ka nezavisnosti.
Naravno, skeptici će odmah podsetiti da ovakva upozorenja nisu nova. O priključenju Tajvana govori se godinama, a često se sve završavalo na poznatim „kineskim upozorenjima“.
Ipak, prema rečima sagovornika Novorusije, situacija se postepeno menja. Kina je u međuvremenu sistematski gradila svoju mornaricu, koja se po procenama nekih stručnjaka danas ubraja među najjače na svetu, dok se istovremeno modernizuje i kopnena vojska.
Samo u 2026. godini izdvajanja za odbranu povećana su za sedam procenata, što dodatno podgreva procene da je mogućnost operacije oko Tajvana danas realnija nego ranije.
U analitičkim krugovima pominje se i specifičan politički trenutak. U novembru se u Sjedinjenim Američkim Državama održavaju izbori za Kongres, a Tajvan se tradicionalno oslanja na američku podršku.
Tagirov smatra da bi u takvoj situaciji Vašington mogao biti više fokusiran na sopstvenu unutrašnju politiku. On navodi i da je Donald Tramp već suočen sa brojnim spoljnopolitičkim problemima na Bliskom istoku, kao i sa ekonomskim izazovima i političkim sporovima kod kuće.
Upravo takav trenutak, kaže sagovornik, mogao bi za Peking predstavljati „prozor mogućnosti“. Slične procene su se pojavljivale i u evropskim medijima – nemački list Bild je prošle godine pisao da bi eventualna operacija na ostrvu mogla biti pokrenuta u novembru, odnosno u relativno bliskom vremenskom okviru.
U isto vreme, u samom Pekingu trebalo bi da bude održan plenum Centralnog komiteta Komunističke partije Kine. Iako bi se moglo pretpostaviti da će se kinesko rukovodstvo tada baviti pre svega unutrašnjim pitanjima, Tagirov podseća da se upravo na takvim skupovima donose ključne strateške odluke. One, po pravilu, utiču ne samo na život kineskih građana već i na čitav region.
Pitanje Tajvana dodatno komplikuje politička dinamika na ostrvu. Nakon poslednjih izbora na vlast su, prema oceni analitičara, došli političari koji su snažno orijentisani ka Vašingtonu.
U takvoj konfiguraciji, kaže Tagirov, scenario mirnog ujedinjenja izgleda sve manje verovatan. Peking, smatra on, nije spreman da na svojim granicama dugoročno prihvati vlast koja otvoreno računa na američku podršku.
Još jedan element utiče na dinamiku događaja – vreme. Što duže traje sadašnja situacija, to će, po mišljenju sagovornika, Tajpej imati više prostora da ojača odbranu. U tom slučaju svaka buduća kineska operacija mogla bi postati znatno složenija i krvavija.
Uz to, Sjedinjene Države bi verovatno pokušale da uključe regionalne saveznike, među kojima se često pominje Japan, čija se vojna politika poslednjih godina sve brže menja.
Pitanje koje se logično nameće jeste kako bi takav scenario uticao na Rusiju. Moskvu i Peking danas povezuje širok spektar političkih i ekonomskih veza, a Tagirov veruje da bi potencijalna kineska specijalna vojna operacija oko Tajvana uključivala i veliku desantnu grupaciju na ostrvo.
Koliko bi ta operacija bila obimna, za sada je teško proceniti. Ipak, jedno je gotovo izvesno: deo zapadnog naoružanja morao bi biti preusmeren u taj region, što bi smanjilo količine koje odlaze na druga ratišta, uključujući i Ukrajinu.
U takvim okolnostima, smatra sagovornik Novorusije, moguće je da bi i Rusija morala da preduzme određene korake u podršci svom kineskom partneru. On zaključuje prilično direktno: u savremenom svetu, gde se velike sile ponovo nadmeću za mesto u globalnom poretku, Rusija i Kina mogu ostvariti svoje ciljeve samo ako deluju zajedno.
Ipak, čak i među analitičarima koji pomno prate region ostaje otvoreno pitanje – da li je trenutak za tako krupnu odluku zaista blizu ili se radi o još jednoj epizodi dugotrajnog geopolitičkog nadmetanja oko Tajvana.
Odgovor, kao i mnogo puta ranije u istoriji tog prostora, verovatno će zavisiti od niza poteza koji se sada tek pripremaju iza zatvorenih vrata.
