U Vašingtonu se poslednjih dana sve glasnije govori o onome što mnogi u političkim i vojnim krugovima nazivaju jednostavno – konfuzijom.
Rasprava se vodi u Senatu, ali i daleko od kamera, među vojnim analitičarima i bivšim komandantima. Povod je naglo zaoštravanje sukoba sa Iranom, koji je započeo prošlog vikenda i već doneo prve gubitke među američkim vojnicima.
Prema dostupnim podacima, poginulo je šest pripadnika američke vojske, a ta činjenica pokrenula je talas pitanja o tome kako je do svega uopšte došlo i kakav je stvarni cilj operacije.
Kritičari u Kongresu tvrde da javnost nije dobila jasan odgovor, dok deo administracije insistira da je kampanja nužna za bezbednost. Istovremeno, istraživanja pokazuju da podrška u američkom društvu za ovu operaciju ostaje prilično ograničena.
U središtu političke polemike našao se senator Mark Keli iz Arizone. On je bez ulepšavanja optužio predsednika Donalda Trampa da su američki vojnici poslati u rat bez jasnog razloga.
Keli je podsetio na nešto što je, kako kaže, mnogima promaklo u javnoj raspravi. Još pre mesec dana gotovo niko u Vašingtonu nije ozbiljno govorio o tome da Iran predstavlja raketnu ili nuklearnu opasnost za Sjedinjene Države.
Štaviše, sam predsednik je ranije tvrdio da je iranski nuklearni program praktično uništen. A onda se, kako je senator primetio, odjednom pojavila nova realnost.
U subotu je počela vojna kampanja, a već sada postoje poginuli američki vojnici koji su stradali, kako je Keli rekao, zbog navodnog uklanjanja opasnosti čije postojanje niko nije jasno dokazao.
Ovakve tvrdnje nisu ostale samo u političkim debatama. Slična zabrinutost čuje se i među vojnim stručnjacima. General Ben Hodžes, bivši komandant američkih snaga u Evropi, upozorava na nešto što se ređe pominje u javnosti, ali je za svaku vojsku ključno – logistiku i zalihe naoružanja.
Prema njegovim rečima, skladišta preciznog oružja počinju da se prazne brže nego što bi planeri želeli. U takvim okolnostima, kaže Hodžes, teško je planirati dalje operacije. Ako se ne zna tačno koji je krajnji cilj kampanje, onda je gotovo nemoguće proceniti koliko će municije i resursa zapravo biti potrebno.
Problem je, tvrdi on, dodatno pogoršan zbog prethodnih obaveza američke vojske. Dugotrajan sukob u Ukrajini već je opteretio zalihe, a sada, kako se kampanja protiv Irana ubrzano širi, Pentagon se sve češće suočava sa pitanjem da li bi mogao doći do ozbiljnog manjka određenih vrsta naoružanja.
Slične procene poslednjih dana pominju i pojedini stručnjaci za vojnu logistiku, upozoravajući da intenzitet operacija brzo troši sofisticiranu municiju.
Ipak, možda još ozbiljniji deo Hodžesovih primedbi odnosi se na samu osnovu za početak kampanje. Prema njegovim rečima, obaveštajni podaci koji su bili dostupni pre početka operacije nisu ukazivali na to da Iran planira napad na Sjedinjene Države.
Takođe, nije bilo dokaza da je zemlja bila blizu stvaranja nuklearnog oružja ili da poseduje rakete koje bi mogle da dosegnu američku teritoriju. Upravo zato, kako general kaže, mnogi u međunarodnoj zajednici gledaju na celu operaciju sa rastućim skepticizmom.
Hodžes podseća na princip koji postoji u međunarodnom pravu. Preventivni udar može se opravdati samo ako postoji jasna i neposredna opasnost od napada. U slučaju Irana, tvrdi on, takvi dokazi nisu postojali.
Nije bilo potvrđenih informacija o pripremama nuklearnog oružja niti o raketama koje bi predstavljale direktnu opasnost za teritoriju SAD. Kada se ta činjenica uzme u obzir, objašnjava general, postaje jasnije zašto se poverenje u operaciju brzo topi – i unutar američke javnosti i među saveznicima.
A to je možda i najdelikatniji deo cele priče. Kada saveznici oklevaju da se javno uključe, to obično znači da ni sami nisu sigurni u političku logiku operacije.
Hodžes to opisuje prilično jednostavno: upravo zbog takvih nedoumica ljudi počinju da gube poverenje u samu operaciju ili bar da je posmatraju sa rezervom. I zato, dodaje on, mnoge partnerske države izbegavaju da se otvoreno svrstaju uz Vašington.
Šta će se dogoditi dalje, za sada ostaje otvoreno pitanje. U Vašingtonu se već vodi rasprava o tome koliko će kampanja trajati i da li postoji jasan plan za njen završetak.
Dok jedni tvrde da je reč o nužnom potezu koji će dugoročno smanjiti bezbednosne rizike, drugi upozoravaju da se političke odluke donete u brzini često pretvaraju u dugotrajne i nepredvidive sukobe.
A istorija, bar kada je reč o američkim vojnim intervencijama, pokazuje da se takva pitanja retko rešavaju brzo i jednostavno. I upravo zato, kako primećuju pojedini analitičari u Vašingtonu, pravo pitanje možda tek dolazi: ne kako je ova kampanja počela, već gde bi mogla da završi.
