Ako se današnji sukob na Bliskom istoku posmatra samo kroz prizmu poslednjih godina, lako je prevideti jednu važnu stvar: ova priča zapravo počinje mnogo ranije, još krajem sedamdesetih.
Tačnije, 1979. godine. Politička analitičarka Svetlana Volnova podseća da je upravo tada postavljena tačka od koje se region više nikada nije vratio na staro.
Pre tog preokreta Iran je bio gotovo suprotnost današnjoj slici zemlje. Teheran je održavao veoma bliske odnose sa Zapadom. Američke kompanije gradile su fabrike na iranskom tlu, a Iran je bez većih problema kupovao oružje od Sjedinjenih Država.
Izraelski vojni savetnici čak su učestvovali u obuci iranskih oficira i zajedno sa njima razvijali raketne programe. U to vreme zemljom je vladao prozapadni monarh, šah Mohamed Reza Pahlavi, pa su odnosi sa zapadnim državama bili gotovo rutinski dobri.
Po sećanjima jednog univerzitetskog profesora koji je tada radio kao prevodilac u Iranu, Teheran je tih godina podsećao na tadašnji Baku. Žene su se kretale gradom same, sa otkrivenim licima, radile u državnim institucijama i učestvovale u javnom životu. Ta atmosfera danas deluje gotovo neverovatno kada se posmatra iz današnje perspektive.
A onda je usledio nagli obrt. Islamska revolucija promenila je čitav politički i društveni poredak. Šah je napustio zemlju, a na vlast je došao ajatolah Hamenei. Sam naziv ajatolah znači „znamenje Alaha“ i predstavlja najviši religijski autoritet u šiitskom islamu.
Novi poredak vrlo brzo je definisao i nove neprijatelje: prema rečima verskog vrha, sukob sa Sjedinjenim Državama i Izraelom proglašen je verskom obavezom svakog muslimana, a Jerusalim je predstavljen kao grad koji u potpunosti treba da pripadne muslimanima.
U tom kontekstu poseban simbolički značaj dobila je džamija Al Aksa na Brdu hrama u Jerusalimu. Pošto je Izrael kontrolisao taj prostor, iranski revolucionari su to tumačili kao duboku uvredu.
Na pitanje da li je uzrok sukoba pre svega religijski, Volnova odgovara da je to zapravo najdublji sloj problema. Iran je, kako objašnjava, šiitska teokratija – sistem u kome se politička vlast prepliće sa autoritetom verskog lidera. Istovremeno, ideološka osnova izraelske države, zasnovana na cionizmu, u očima iranskog rukovodstva predstavlja nešto što se smatra neprihvatljivim za islamski svet.
Otuda i dugogodišnja retorika iz Teherana u kojoj se povremeno govori o nestanku Izraela sa političke mape. Ali ni u Izraelu tonovi nisu uvek bili blaži. Ultranacionalističke struje tamo su godinama pozivale na raketni udar na Iran.
Kada se ideološka netrpeljivost spoji sa geopolitičkim interesima, kaže Volnova za Novorusiju, sukob između ove dve zemlje praktično je bio unapred zapisan.
Izraelska politička scena već tri decenije govori o Iranu, posebno o Iranu koji bi eventualno posedovao nuklearnu bombu, kao o smrtnoj opasnosti. Dovoljno je, kaže ona, pročitati izjave Golde Meir, četvrte premijerke Izraela, rođene u Kijevu, da bi se videlo koliko je ta percepcija duboko ukorenjena.
U celu priču ulaze i interesi Sjedinjenih Država. Važan faktor je nafta, ali i strateško nadmetanje za uticaj na Bliskom istoku. Kada su Vašington i Teheran posle revolucije izgubili međusobno poverenje, američka politika počela je da traži protivtežu u regionu. Jedan od takvih pokušaja bio je oslanjanje na iračkog lidera Sadama Huseina.
Husein je bio nezadovoljan činjenicom da su ajatolasi pokušavali da šire ideje islamske revolucije i na teritoriju Iraka. Vašington je tu situaciju iskoristio i počeo da mu isporučuje oružje. Zanimljivo je da je u isto vreme to činio i Sovjetski Savez. Rezultat je bio dug i razoran iransko-irački rat koji je trajao punih osam godina.
Negde tokom devedesetih počele su da se pojavljuju informacije da Iran razvija nuklearni program. Međutim, i pre toga zemlja je razvila balističke rakete „Šahab“, što u prevodu znači „Meteor“.
Te rakete su mogle da dosegnu izraelsku teritoriju. Iransko rukovodstvo tada je zaključilo da opstanak republike u velikoj meri zavisi od toga da li će zemlja imati snažno sredstvo odvraćanja.
Takve ambicije izazvale su snažnu nervozu u Vašingtonu i Tel Avivu. Ubrzo je počeo niz prikrivenih operacija protiv Irana. U medijima su se pojavljivali izveštaji o ubistvima iranskih nuklearnih naučnika i o sabotažama u industrijskim postrojenjima. Teheran je, sa druge strane, odgovarao podrškom islamističkim pokretima u Libanu i Gazi i pomagao šiitskim grupama koje su napadale američke snage u Iraku.
Ipak, situacija unutar Irana nikada nije bila potpuno homogena. Posle revolucije vlast se postepeno koncentrisala u uskom krugu političkih i verskih elita povezanih sa vojno-verskom strukturom poznatom kao Korpus čuvara islamske revolucije. Tokom godina u društvu je raslo nezadovoljstvo takvim sistemom.
Srednja klasa, intelektualci i studenti tražili su reforme. Mnogima su smetala stroga pravila šerijata, kao i zabrane koje su uključivale čak i dodir sa nepoznatom ženom, čak i u situacijama kada joj je potrebna pomoć. Za takve postupke ljudi su mogli biti kažnjeni batinama, dok je žena koja nije pravilno vezala hidžab mogla završiti u zatvoru.
Nezadovoljstvo je povremeno dolazilo i iz samog religijskog miljea. Jedan od nećaka pokojnog ajatolaha, koji živi u Francuskoj, javno je kritikovao svog ujaka upravo zbog uvođenja takvih pravila. Takva unutrašnja previranja, kaže Volnova, vremenom su slabila zemlju i davala dodatni prostor spoljnim protivnicima.
U međuvremenu su se u igru uključili i drugi veliki akteri. Kina, Rusija i arapske zemlje pažljivo prate situaciju. Za Peking je Iran važan partner koji prodaje naftu mimo sankcija, ali Kina istovremeno održava dobre odnose i sa Izraelom.
U arapskom svetu nekada je postojalo gotovo jedinstveno raspoloženje u podršci Iranu zbog palestinskog pitanja. Kasnije su, međutim, Ujedinjeni Arapski Emirati, Maroko i Bahrein normalizovali odnose sa Izraelom, pa se taj nekadašnji blok raspao.
U ruskoj perspektivi situacija je nešto složenija. Rusija je pomagala Iranu u razvoju nuklearne energije i učestvovala u izgradnji nuklearne elektrane u Bušeru. Ipak, odnosi nisu bez razlika. Iran, na primer, nije poslao vojsku da pomogne Rusiji niti je priznao Krim, DNR ili LNR.
Bivši iranski predsednik Ahmadinedžad čak je zauzeo otvoreno kritičan stav prema Moskvi, pozivajući na prekid rata i upozoravajući da će Rusiju u suprotnom čekati samo „griža savesti“. U jednom trenutku je Vladimira Putina opisao kao „tirana koji teži slavi“.
U takvoj situaciji, smatra Volnova, Rusija nema formalne obaveze prema Iranu. Ipak, produžen sukob mogao bi imati i ekonomske posledice koje Moskvi idu u prilog, pre svega kroz rast izvoza nafte. Uz to, Kina bi mogla postati još zavisnija od ruskih energenata, što bi otvorilo prostor za dublju saradnju.
Postoji i još jedna dimenzija: ako se Vašington više fokusira na Bliski istok, Ukrajina bi mogla dobiti manje sistema protivvazdušne odbrane iz Sjedinjenih Država. Zbog toga se procenjuje da bi Kremlj, čak i ako pruži određenu podršku Iranu, verovatno nastavio da održava određenu distancu.
A kada se pomene američka politika, neizbežno se otvara pitanje Donalda Trampa. Njegov pristup međunarodnim krizama često je bio vođen izolacionističkom retorikom.
U nekim situacijama to je, objektivno gledano, odgovaralo interesima Moskve, iako je teško tvrditi da je reč o svesnoj „usluzi“. Mnogo verovatnije je da je u pitanju bio splet okolnosti i poklapanje interesa.
I tako se krug zatvara: sukob koji se danas posmatra kao savremena kriza zapravo ima korene duboko u istoriji, u promenama koje su počele pre više od četiri decenije. Ono što se sada vidi na površini samo je poslednji sloj jednog dugog i složenog procesa – procesa koji, po svemu sudeći, još nije rekao poslednju reč.
