Iz CIA-e je „procureo” plan o formiranju Evrope u tri dela. Srbija je smeštena u deo nazvan „Pravoslavna Evropa”, ali i Albanija i BiH
Kriza je, kako je govorio Gramši, kad stari poredak umire a novi još ne može se rodi. Rešenja se onda traže i pipanjima u tami i brutalnim lomljenjem svega što dođe pod ruku. Ovih dana ponovo je odnekud iz dubina digitalnog sveta izronila priča, naravno kao skrivana tajna i naravno „procurela“ iz CIA (a od koga bi drugog!) o još jednom imperijalnom planu za Evropu.
Pošto Evropska unija, lomove koji se iza brda valjaju, preživeti ne može, majka Amerika koja je ovog Pinokija i izrezbarila – ima rešenje. Nije Evropa „u dve brzine“, to je sad smešno i onima koji su to izmišljali, nego – podela. Na tri dela.
[adsenseyu1]
Zapadna Evropa jedan deo; drugi deo – ono što se u vreme posle Drugog svetskog rata zvalo Istočna Evropa i živelo kao Varšavski pakt, ali bez Bugrske i Rumunije; jer su one u – trećem delu kao ”Pravoslavna Evropa”. CIA je u „Pravoslavnu Evropu“, što nas ovde posebno zanima, stavila i Grčku, Severnu Makedoniju, Srbiju (a i „Kosovo“), Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Albaniju.
CIA ovako uređuje Evropu
Šta god da je razlog da CIA ovako uređuje Evropu (svejedno da li je ovo i samo glasina) ne izgleda čudno. Živimo u vreme kad se nakupilo toliko nerešenih problema, toliko i takvih lažnih obećanja, toliko arogancije i nepoštivanja ni Boga ni Čoveka da su „očekivnja globalne katastrofe koja seže duboko u svakodnevicu ljudi jedna od najvećih formi mobilizacije našeg vremena“ (Ulrih Bek, Nemačka Evropa).
A Evropi – koja je s takvim apetitom razbijala složenu Jugoslaviju, verujući da nikad neće pasti na njene grane – potpuno očigledno „nedostaje izdržljivosti za tako veliki projekat kao što je ujedinjavanje Evrope“ (Jirgen Habermas). Od Jugoslavije se mnogo toga moglo naučiti o rizicima višenacionalnih tvorevina. I o šavovima po kojima takve tvorevine pucaju.
Jedan od najumnijih nemačkih sociologa posle Drugog svetskog rata – pominjani Ulrih Bek (1944-2015), pisac kultne knjige Rizično društvo – pre sedam godina je ispisao reči koje se danas mogu uzeti kao epitaf jednoj Evropi: „’Danas nemački Bundestag odlučuje o sudbini Grčke’. Bila je to vest koju sam čuo na radiju krajem februara 2012.
Tog dana se glasalo za drugi paket pomoći, povezan s dodatnim merama štednje i uslovom da Grčka prihvati dalje rezove sopstvenog budžeta. Čujem u sebi glas koji kaže: ‘Jasno, tako se to radi’. Drugi glas pita s nevericom: ‘Kako je tako nešto moguće? Kako to da jedna demokratska država odlučuje o sudbini druge demokratske države?’ Shvatam da je Grcima potreban novac od nemačkih poreskih obveznika, ali propisane mere štednje liče na podrivanje autonomije grčke nacije.
[adsenseyu4]
Ono što je tada bilo iritantno nije bila samo objava na vestima, već činjenica da je to prihvaćeno u Nemačkoj kao najprirodnija stvar na svetu. Poslušajmo je još jednom: Nemački parlament – ne Grčki – odlučiće o sudbini Grčke. Kako takav stav može uopšte imati smisla?“ (Nemačka Evropa). Ulrih Bek (umro je u međuvremenu) uočio je suštinu – da „odavno nije reč samo o Grčkoj. Reč je ovde o Evropi. Rečenica ‘Danas Nemačka odlučuje o postojanju ili nepostojanju Evrope’ najbolje odslikava trenutnu intelektualnu i političku dilemu“.
Kao nesumnjivi pobornik ujedinjenja Evrope, Bek je svoj esej Nemačka Evropa usmerio na pokušaj da se traže tačke za „opstanak ujedinjene Evrope“, ali je podsetio da „postoje vremena male politike koja se drži pravila i postoji vreme za veliku politiku koja menja pravila“, a Brisel nije projektovan za „velike politike“. Odnosno, možda to uopšte nije ni moguće sa ovakvom konstrukcijom.
U svakom slučaju, Grčka – u kojoj je nastala demokratija – birokrtsko-demokratskim procedurama je sistemski upropaštavana, a „za njeno dobro“. I kao u grčkoj tragediji, tok te igre, raspored i profili igrača su takvi da se propast ne može obustaviti čak i kad bi oni to hteli.
Zapad je katolički i protestantski
Tako da danas, posle bregzita i svih kretanja u Uniji, „ pravoslavni projekat“ iz Lenglija uopšte ne izgleda kao nemoguća budalaština. Naprotiv. On, u nekom smislu, teče. I prošle godine je održan sastanak Vučića, Borisova, Ciprasa i Vjorike Danćilo. I nije prvi tog profila. Samo balkanske (i to ne sve) pravoslavne zemlje za jednim stolom. Skup izgleda kao da ima potencijal. Niko to više ne gleda kao anahronost.
Uostalom, pravoslavna komponenta se na Zapadu vazda uzima kao ne-zapadna. Zapad je katolički i protestantski. Odnos prema „ortodoksima“ je, bar hiljadu godina, pun nepoverenja i hladnoće. Kontakti episkopa su krajnje komplikovani. Jedan od najvažnijih takvih susreta – ruskog patrijarha Kirila i pape Franje – organizovan je februara 2016. na aerodromu u Havani. Ali je zbog nasleđa jedino tako bio moguć.
[adsenseyu1]
Te činjenice je na nivo teorijskog modela, kao osnove jednog geostrateškog pogleda, pre više od pola veka podigao Arnold Tojnbi na stavu da „civilizacija nije duhovni i tehnološki progres čovečanstva, nego je to prevashodno napredak kulture u čijoj podlozi religija igra najvažniju ulogu“. Tojnbi je to video kao Clash of Cultures, i imenovao „drugu stranu fronta“ – Rusija, pa Islam, Kina, Japan i Indija. Samjuel Hantington će to posle definisati kao „sukob civilizacija“ i nabrojati – zapadnu, latinoameričku, islamsku, kinesku, japansku, hindu, pravoslavno-slovensku i možda afričku civilizaciju.
Tojnbi i Hantington su različito videli ishod. Englez je verovao da će zapadna kultura trijumfovati u tim „kleševima“ – ona će druge usisati svojim tehnologijama, ali obavezno i reformama porodice, azbuke a na kraju i religije.
Amerikanac više nije bio siguran u takvu projekciju, jer već se videlo da se svet neće ujediniti pod američkim vođstvom, a i dramatičan je demografski pad Zapada – te je teško naći ljudstva da obuje vojničke čizme i umaršira gde god bude trebalo, a ne samo da se stvara slika moći praksom ratovanja sa slabijim protivnicima. Hantington bi uspehom smatrao i da Zapad sačuva ono što je postigao.
Dakle, šta god da o ovom misle individue iz „liberalne“ elite rasute po pravoslavnim vilajetima – one su u drugoj civilizaciji. I koliko god je Džin Šarp uspevao da koristi naše ratnike u „obojenim revolucijama“, on i ostali operativni aparat zapadnih „nevidljivih komandi“ njih ne smatraju svojim, nego više prebezima, ili u najboljem slučaju janičarima u specijalnim odredima na posebnim zadacima.
Kad neko kod njih na Zapadu radi po tom modelu on je prosto – izdajnik. Još uvek nije završena potera za čovekom koji je izabran za američkog predsednika a koji se uporno optužuje da mu je u tome pomagala neka ruska ekipa koja je čitala Šarpa kao priručnik. To što nema konkretnih dokaza, upravo se uzima kao dokaz. Tako je to u realnosti. Osim ako neko Tojnbija ne smatra prevaziđenom starkeljom, a Hantingtona „belim provokatorom“ iz desničarskih populističkih pokreta. Ni to nije teško zamislivo u dobu kad je iz zapadne mutne vode izronila „duboka država“.
[adsenseyu4]
Zanimljivo je da se Bošnjaci i Albanci, koji se na evropskom kontinentu pojavljuju kao autohtoni muslimani, tehnički prisajedinjuju pravoslavnoj Evropi. Ništa logičnije kad CIA pravi projekte, jer s njima SAD imaju plan. Koji je već neskriven. Da budu instrument (političkog) pritiska u protivničkoj civilizaciji. Jedina nova ideologija koja je u poslednjih sto godina postala činjenica na koju se planetarno mora računati je ono što se u zapadnim rečnicima označava neologizmom „islamski fundamentalizam“. Ona je direktno podignuta na islamskoj religiji i društvenim činjenicama koje odlikuju muslimanski svet.
Samo jedan od sto Amerikanca su muslimanske vere
„Istraživanje (Istraživački centar „Pju) je pokazalo da muslimani u proseku imaju više dece od pripadnika bilo koje druge veroispovesti – u proseku 3,1, u odnosu na 2,3 dece, koliko ih imaju pripadnici svih ostalih verskih grupa zajedno“. Sada u svetu ima 23 odsto muslimana prema 31 odsto hrišćana.
Njihov broj će se izjednačiti za 53 godine na – 32 prema 32 odsto. A za sedam decenija muslimani će biti najmnogoljudnija religija na svetu. Kad sedite u Lengliju i „planirate“ nevolje svojim konkurentima to je – operativna činjenica.
A za američke službe, projektovanje svetskih tokova je kao dron koji će leteti nad tuđom teritorijom, jer se Amerika (bez obzira na propagandni učinak Muhameda Alija) ne može osećati ugroženom – samo jedan od sto Amerikanca su muslimanske vere. Do 2050. biće ih dva odsto.
Pošto ovakve projekcije nisu daleko od najmogućijih tokova, balkanske pravoslavne i islamske zajednice su pred velikim testom sposobnosti da same usaglašavaju i formiraju međusobne odnose. I da se, kao minimum za početak, sete čuvenog Brozovog zakona suvereniteta: ne sme se postati „moneta za potkusurivanje“. I kad ste najveći brozofob, ako zaiste niste implementirani u institucije kolonijalne demokratije, možete da to možda drugačije formulišete ali u činjenju nema nekih varijacija.
Sadašnja pomeranja na liniji Moskva-Istanbul bi dobrom usmerenju mogla biti od velike pomoći, ali je jednačina koju bi trebalo rešiti mnogo složenija od tog osnovnog odnosa. Sadašnje političke elite na Balkanu su se podigle pod jakom kontrolom američkih službi i kalupljene su u američko-liberalne projekte. Teško je to opisivati bez upotrebe prideva „kolonijalan“.
Predvidivo je, recimo, da će bošnjačke mase navijati za Tursku u košarci ili fudbalu bez razmišljanja, ali će do juče neprikosnoveni Erdogan već imati problema sa većim delom administracija ako insistira da se isporuče „Gulenovi đaci“, jer Fetulah Gulen, iako radi turskom predsedniku o glavi, uživa zaštitu SAD. A svakom političkom posleniku koji stvarno računa na dobru volju američkog ambasadora, „američki nacionalni interes“ je važniji od kuranskih sura ili, ako je iz drugog tabora, od kosovskog zaveta. Zavisno od toga u kojoj ekipi je elitnik.
U tom vektorskom prostoru valja gledati i na sada toliko aktuelnu Deklaraciju SDA o unitarnoj BiH.
Izvor sveosrpskoj.com
