Piše: Vilijam Engdal
Dik Čejni je zaista bio u pravu kada je rekao: ,,Dug nije bitan, Regan je to dokazao“. Ali to se sada menja
Američka ekonomija i njene finansijske strukture se nikada nisu zaista oporavile od velikog finansijskog kolapsa iz 2008, uprkos tome što je od tada prošlo deset godina. Malo je diskusije posvećeno činjenici da je republikanski Kongres prošle godine napustio proces obaveznih budžetskih rezova ili automatsku sekvestraciju koje su izglasane u sklopu slabašnog pokušaja da se obuzda dramatični rast američkog državnog duga.
Bio je to samo još jedan faktor u nečemu što je ubrzo prepoznato kao klasična dužnička zamka. Ono što se danas nadvija ne samo nad američkom ekonomijom, nego i nad globalnim finansijskim sistemom, jeste kriza koja bi mogla da označi kraj čitavog dolarskog sistema nastalog posle 1944.
[adsenseyu1]
Najpre neki osnovni podaci. Kada je predsednik Nikson, po savetu Pola Vokera, tadašnjeg ministra finansija, 15. avgusta 1971. proglasio unilateralni kraj zlatnog dolarskog sistema iz Breton-Vudsa kako bi ga zamenio plutajućim dolarom, vašingtonski ekonomisti i bankari Volstrita su uvideli da im je jedinstvena uloga američkog dolara kao vodeće rezervne valute koju poseduju sve centralne banke, kao i njegova uloga valute za svetsku razmenu robe, naročito naftu, došla kao dar iz monetarnog raja.
Dokle god su svetu potrebni američki dolari, Vašington bi mogao da beskonačno upravlja državnim deficitom. Inostrane centralne banke, naročito Banka Japana osamdesetih, a sa prelaskom u novi vek i Narodna banka Kine, imale bi malo izbora pored toga da reinvestiraju svoj dolarski trgovinski suficit u američke kamatne hartije od vrednosti AAA rejtinga.
Ovaj perverzni finansijski sistem je omogućio Vašingtonu da finansira svoje ratove u udaljenim mestima poput Avganistana ili Iraka, i to tuđim novcem. Tokom administracije Džordža V. Buša, kada je godišnji budžetski deficit Vašingtona prevazilazio bilion dolara godišnje, potpredsednik Dik Čejni se cinično našalio: ,,Dug nije bitan, Regan je to dokazao“. Do tog trenutka je zaista delovalo tako. Sada smo se opasno približili tački u kojoj dug jeste bitan.
RAST FEDERALNOG DUGA
Generalno gledano, postoje tri glavne podele duga u američkoj ekonomiji. Federalni dug Vašingtona, korporativni dug i dug privatnih domaćinstava. Do danas, dobrim delom zahvaljujući deset godina istorijski niskih kamatnih stopa uzrokovanih najvećom finansijskom krizom u istoriji – ,,subprajm“ krizom iz 2007/08 koja je postala globalna sistemska kriza nakon septembra 2008. – sva tri sektora su se zaduživala kao da sutra ne postoji zbog skoro nikakvih kamatnih stopa Federalnih rezervi i njihovih raznovrsnih kvantitativnih poravnavanja. Ništa što je tako radikalno ne može trajati večno.
Nakon što je finansijska kriza eruptirala 2008, američki federalni dug se više nego udvostručio, sa 10 biliona dolara na preko 21 bilion danas. Ipak, novonastale okolnosti su bile upravljive zahvaljujući vanrednoj politici Federalnih rezervi koje su kupovale gotovo pola biliona dolara duga godišnje. Najveći deo ostataka su kupile Kina, Japan, pa čak i Rusija i Saudijska Arabija. Veći nivoi duga su obuzdani dvopartijskom odlukom o limitima potrošnje uspostavljenom Zakonom o kontroli budžeta iz 2011, koji je deficite držao pod kontrolom, naročito skorašnje.
Nove okolnosti budućeg američkog federalnog duga i rast deficita su preprogramirani za sistemsku krizu u narednih nekoliko godina.
KATASTROFA ,,TRAMPONOMIJE“
Posmatrajući ekonomske aspekte Trampovog Zakona o smanjenju poreza iz decembra 2017, pojedini porezi biznis korporacija drastično su smanjeni sa 35 odsto na 21 odsto, ali time nisu postignuta uvećanja prihoda. Obećano je da će niži porezi podstaći ekonomski rast. To je u trenutnim ekonomskim uslovima i ukupnom teretu javnog i privatnog duga običan mit. Umesto toga, novi poreski zakon će, pretpostavljajući idealne ekonomske uslove, smanjiti očekivane prihode za bilion dolara u narednih deset godina. Ukoliko ekonomija padne u ozbiljnu recesiju, što je veoma verovatno, poreski prihodi će potonuti još dalje, a deficit će eksplodirati još jače.
Ono što će novo Trampovo smanjenje poreza postići jeste dramatično uvećanje godišnjeg budžetskog deficita SAD. Budžetska kancelarija Kongresa procenjuje da će već fiskalne 2019. godišnji deficit čije pokrivanje će zahtevati zaduživanje dostići bilion dolara. Savetodavni komitet za finansijske pozajmice očekuje da će državni dug za fiskalnu 2018. godinu iznositi 955 milijardi dolara, u poređenju sa 519 milijardi u fiskalnoj 2017. Potom će u 2019. i 2020. deficit prevazići bilion dolara. Do 2028, dakle za deset godina, po umerenim ekonomskim procenama veličina američkog federalnog duga dostići će nepodnošljiva 34 biliona dolara (od današnjeg 21 biliona), a deficit će u 2028. iznositi 1,5 biliona dolara. A u 2018, sa istorijski niskim kamatama, samo vrednost kamata će u ukupnom federalnom dugu iznositi pola biliona dolara.
ZOMBI POZAJMLjIVAČI – TEMPIRANE BOMBE
Sada, nakon gotovo decenije istorijski niskih kamatnih stopa za spas Volstrita i stvaranja novih inflacija cena u deonicama, obveznicama i nekretninama, Federalne rezerve su u ranim stadijumima nečega što pojedinci nazivaju QT, odnosno ,,kvantitativno stezanje“ (Quantitative Tightening). Kamatne stope rastu u proteklih godinu dana, ali veoma postepeno zato što su u Federalnim rezervama obazrivi. Međutim, FR podižu stope i one sada iznose 1,75 odsto nakon što su gotovo deset godina praktično bile na nuli. Ukoliko bi sada stali, to bi bio signal za tržišnu paniku jer bi značilo da FR znaju nešto mnogo gore od onoga što govore.
Pošto Federalne rezerve nikada u svojoj istoriji nisu preduzele monetarni eksperiment sa tako niskim kamatama toliko dugo, efekti vraćanja na staro takođe će biti bez presedana. Na početku finansijske krize iz 2008, kamatne stope Federalnih rezervi bile su oko pet odsto. To je ono što F.R. imaju na umu kada kažu da hoće da se vrate na ,,normalu“. Međutim, sa rastućim kamatnim stopama se najniži kreditni sektor, tzv. neinvesticioni razred ili ,,đubre-obveznice“, suočava sa domino insolvencijom.
Rejting agencija Mudi je upravo izdala upozorenje da će se, u odsustvu nekakvog čuda, usled ovakvog rasta kamatnih stopa čak 22 odsto američkih korporacija koje opstaju u životu zahvaljujući istorijski niskim kamatama (i to ne samo u naftnom sektoru, nego i u građevini i uslugama) – tzv. ,,zombi korporacije“ – suočiti sa lavinom masovne insolventnosti. Mudi piše da su ,,niske kamatne stope i apetit investitora gurnuli kompanije u prezaduživanje koje nudi srazmerno niske nivoe zaštite za investitore“.
[adsenseyu1]
Mudijev izveštaj navodi neke alarmantne brojke: od 2009, nivo globalnih nefinansijskih ,,smeće“ kompanija je skočio za 58 odsto, čineći 3,7 biliona dolara nenamirenog duga, što je najviše ikada. Nekih 40 odsto, odnosno 2 biliona dolara, je rangirano kao B1 ili niže. Od 2009, američki korporativni dug se uvećao za 49 odsto, dostižući rekordni iznos od 8,8 biliona dolara. Veliki deo tog duga je korišćen za finansiranje otkupa akcija od strane kompanija kako bi se ojačala njihova akcionarska vrednost, što je glavni razlog nastanka akcionarskog mehura Volstrita bez presedana.
Čitavih 75 odsto federalnih izdataka je ekonomski neproduktivno, uključujući vojsku, servisiranje duga, socijalnu pomoć. Za razliku od Velike depresije iz tridesetih kada su nivoi federalnog duga bili gotovo nepostojeći, danas dug iznosi 105 odsto BDP-a i raste. Trošenje na nacionalnu ekonomsku infrastrukturu kao što je Autoritet za dolinu Tenesija (Tennessee Valley Authority je američka vladina agencija formirana 1933. u sklopu Nju dila sa zadatkom razvoja doline reke Tenesi, pre svega u kontekstu irigacije i hidroenergije – prim.prev.) i mreža brana i druge infrastrukture čiju su izgradnju finansirale federalne vlasti rezultovalo je velikim ekonomskim napretkom pedesetih. Trošenje 1,5 biliona dolara na nefunkcionalni program omnipotentnog borbenog aviona F-35 neće imati isti efekat.
U ovoj opasnoj situaciji, Vašington daje sve od sebe da antagonizuje upravo one zemlje koje su mu potrebne za finansiranje navedenih deficita i kupovinu američkog duga – Kinu, Rusiju, pa čak i Japan. Dok finansijski investitori zahtevaju veće kamate kako bi investirali u američki dug, veće kamate će pokrenuti lavinu insolvencije na koju Mudi upozorava. Ovo je prava pozadina opasnih poteza američke spoljne politike iz skorašnjeg perioda. A to što izgleda da ovo ne interesuje nikoga u Vašingtonu je alarmantno.
F. Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani je politikolog Prinston univerziteta i autor bestselera o nafti i geopolitici.
Preveo Vojislav Gavrilović Wiliamengdahl.com
(Standrd.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
