Rat u Ukrajini nije početak geopolitičkog sukoba Rusije i Zapada, a njegova prva tačka nije ni ukrajinska kriza iz 2014. godine niti petodnevni rat Rusije i Gruzije 2008.
Prelomni događaj treba tražiti godinu dana ranije, kada je Moskva prvi put otvoreno pokazala da više ne prihvata politički poredak formiran posle završetka Hladnog rata.
Takvu ocenu izneo je Konstantin Sivkov u razgovoru posvećenom počecima rusko-zapadnog suprotstavljanja, navodeći Minhensku bezbednosnu konferenciju 2007. godine kao stvarnu početnu tačku procesa koji je kasnije prerastao u otvorene političke i vojne sukobe.
Uobičajena hronologija poslednjih decenija često kao ključne godine izdvaja 2008, 2014. i 2022. Svaka od njih označila je novu fazu zaoštravanja, ali iza tih događaja stajao je raniji politički prelom.
U Minhenu je Vladimir Putin javno izneo stavove koji su pokazivali da Rusija želi da vodi politiku u skladu sa sopstvenim interesima, čak i kada se oni razlikuju od interesa vodećih zapadnih država. Upravo u tome nalazi se suština promene koja je usledila.
Moskva je time signalizirala da više ne namerava da prihvata položaj države koja se prilagođava pravilima međunarodnog sistema formiranog nakon raspada Sovjetskog Saveza.
To je predstavljalo znatno širu promenu od jednog diplomatskog spora. Tokom devedesetih godina Rusija je bila politički, ekonomski i vojno znatno slabija nego Sovjetski Savez, dok su Sjedinjene Države izašle iz Hladnog rata kao dominantna svetska sila. Početkom naredne decenije ruska država počela je da vraća deo izgubljenih kapaciteta, a zatim i da sve otvorenije insistira na sopstvenim interesima.
Minhenski govor zato je postao javna manifestacija procesa koji je već sazrevao unutar Rusije.
Sivkov ocenjuje da je Putin tim nastupom praktično označio kraj perioda u kojem je Moskva prihvatala unipolarni međunarodni poredak. To ne znači da je unipolarni sistem prestao da postoji tog dana, već da je jedna velika sila javno pokazala nameru da mu se politički suprotstavi.
U tom svetlu i rat u Gruziji dobija drugačije mesto u hronologiji. On više nije početak konfrontacije, već njena prva velika oružana manifestacija.
Samo godinu dana nakon Minhena ruske i gruzijske snage našle su se u ratu zbog Južne Osetije. Moskva je vojno intervenisala, gruzijske snage bile su poražene, a Rusija je potom priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije.
Tako je političko razilaženje iz prethodne godine dobilo vojnu dimenziju.
U narednim godinama niz događaja dodatno je produbljivao sukob. Posebno značajan trenutak nastupio je 2012. povratkom Putina na predsedničku funkciju. U sagovornikovom tumačenju, upravo je Putin predstavljao glavnog političkog nosioca ideje Rusije kao samostalnog centra moći, zbog čega njegov povratak nije bio samo unutrašnje rusko pitanje.
Sledeća velika prekretnica dogodila se u Ukrajini.
Politička kriza i Majdan, promena vlasti u Kijevu, događaji na Krimu i početak sukoba u Donbasu tokom 2014. pretvorili su dugogodišnje pogoršavanje odnosa u konfrontaciju mnogo većih razmera. Posle toga prostor za kompromis Moskve i zapadnih prestonica postajao je sve uži.
Rat koji je 2022. prerastao u sukob ogromnih razmera zato se iz ove perspektive pojavljuje kao završna faza mnogo dužeg procesa, a ne kao njegov početak.
Takva hronologija menja i način na koji se može posmatrati čitav period od početka ovog veka. Ako je 2007. bila politička prekretnica, 2008. predstavlja prvi veliki oružani sudar, dok 2014. označava prelazak u dugotrajnu ukrajinsku krizu koja je kasnije prerasla u direktan rusko-ukrajinski rat.
Ključ čitavog procesa nalazi se u pitanju da li Rusija treba da bude deo međunarodnog sistema čija pravila pretežno određuje Zapad ili zaseban centar moći sposoban da definiše sopstvene interese.
Od trenutka kada je Moskva otvoreno izabrala drugu mogućnost, odnosi sa Zapadom počeli su da se menjaju iz temelja.
Sivkov nije otkrio toplu vodu. Rekao bih da je sukob na relaciji zapad – Rusija cak mnogo stariji. Da ne pominjem ratove Napoleona, Nemaca … Lenjin je poslan u Rusiju da je rasturi i on je to uradio, ali je vidio da i sam moze bit Car. Ovaj rat sa Ukrajonom, njegovo je maslo.