Šta tačno govore ljudi pred smrt? I zašto? Šta na to pitanje kažu biologija, antropologija i lingvistika? Da li su famozne „poslednje“ reči nešto što se može nagovestiti?
Time se u svojoj knjizi bavi i Liza Smart, koja je o tome iz perspektive lingvistike napisala knjigu „Words on the Threshold“ („Reči na pragu“). U toj knjizi, između ostalog, piše i kako je njen otac Mort Feliks (uvek se šalio kako to na latinskom znači „srećna smrt“) podnosio poslednje tri sedmice života, kada je omamljen od boli i lekova protiv raka lebdeo između ovog i onog sveta.
[adsenseyu1]
Transkribovanje njegovih „brbljanja“, kaže, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre njegovog odlaska, piše portal „Ekspres.hr“ pozivajući se na „Atlantik“.
„Dosta. Hvala, i volim te i dosta“, rekao je supruzi Suzan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog. Taj klinički psiholog je puno govorio pre smrti, ali malo toga do kraja shvatljivo. „Ima toliko toga u tuzi“, rekao bi. „Spustite me odavde“, rekao bi drugi put, a halucinirao je tvrdeći da vidi anđele, pa je tvrdio da je soba koja je bila potpuno prazna prepuna ljudi. On je jedan od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Liza Smart zapisala u pokušaju da pronađe neku matricu, nešto zajedničko.
Reč je o ozbiljnoj antropološkoj studiji, a ne o romansiranim sabranim „poslednjim rečima“ od Cezara nadalje. Studija, čija je ideja bila da prouči „psihičko stanje tačno pre smrti“, govori o tome šta nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu. Time se bavio i antropolog Artur Mekdonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija u zavisnosti od njihovih afiniteta (političari, filozofi, pesnici…) i zaključio kako „ljudi bliski vojnim zanimanjima“ imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori imaju najviše pitanja i izjava, dok su umetnici i naučnici škrti na rečima.
Nemački naučnik Karl Gutke u svojoj knjizi „Poslednje reči“ kaže kako je Mekdonald pokušao da kvantifikuje rezultate. O komunikaciji pre smrti knjige su napisale i medicinske sestre Megi Kalahan i Patricija Keli i to 1992. godine.
„Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kada je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu čuti. Sluh je poslednje čulo koje se gasi“, stoji u njihovoj knjizi. Poslednje reči Džordža Buša Starijeg bile su „volim i ja tebe“, kao odgovor na rečenicu „volim te“, koju mu je rekao sin.
U članku u nemačkom magazinu „Špigl“ lekari otkrivaju koliko ljudi u trenucima smrti mahnito psuju, ili izgovaraju imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku zove majku. Delirijum, izazvan dejstvom lekova ili visoke temperature, priča je sama za sebe. Najčešće se spominje nejasnoća ili osećaj kao da lebdimo.
Mnogo znamo, piše „Atlantik“, o počecima govora, počev od utrobe, ali sam kraj je i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Liza Smart započela saradnju sa psihijatrom Rejmondom Mudijem Mlađim, koji se bavi „iskustvima bliske smrti“, zbog čega je 1975. napisao hit knjigu „Život posle života“. Zajedno su napravili i „Final Words Project“ (Projekat o poslednjim rečima), veb-sajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom.
[adsenseyu4]
Smartova kao primer uvek navodi svoga oca, koji je koristio fraze koje nemaju smisla (ali njemu su imale): „Moram ići dole, moram se odvojiti“, kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!), koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je svoje prezime, brojeve, pokret, dok su neki drugi umirući, piše Smartova, pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto sasvim treće.
Metafore o odlasku primetile su Kalahanova i Kelijeva, pa su u svojoj knjizi zapisale: „Oni znaju da imaju vremena da umru.“
Jedan pacijent je ponavljao: „Ako bih mogao samo da pronađem mapu… Samo kad bih mogao da pronađem mapu… Bio bih kod kuće.“
Razumevanje lingvističkih matrica i razloga zašto se komunicira i kako se komunicira pre umiranja moglo bi uveliko olakšati razumevanje smrti, ali i šta oni koji umiru žele da kažu. Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom medicine, danas se živi dugo i umire polako, u institucijama. Utoliko je komunikacija jako važna. Iako je knjiga Smartove „obojena“ željom da se pogleda u život posle života, ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na jednu vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu.
