Na prvi pogled, računica deluje jednostavno: skok cena, poremećaji na tržištu i ruski energetski sektor koji iz toga izvlači maksimum.
Zapadni mediji već su složni u jednoj stvari – Moskva je među najvećim dobitnicima trenutne krize.
Cena nafte se vinula do 100 dolara po barelu, Vašington je privremeno ublažio sankcije, a prihodi ruskih kompanija naglo su porasli. Ipak, slika nije tako jednostavna kada se pogleda malo dalje od trenutnog talasa.
Jer, kako god da se završi sukob na Bliskom istoku, jedno je gotovo izvesno: izvoz iz Persijskog zaliva će se pre ili kasnije vratiti na globalno tržište.
A tada se otvara pitanje koje sada lebdi iznad cele priče – hoće li ruska nafta i dalje imati isti položaj kao danas? Većina analitičara sumnja da hoće.
U međuvremenu, tržište reaguje na svaku izjavu. Dovoljno je bilo da Donald Tramp pomene konstruktivne pregovore sa Iranom, pa da cena padne ispod psihološke granice od 100 dolara.
Ali to je samo deo slike – fizičke isporuke i dalje se trguju skuplje. Ruski Urals, recimo, ide uz premiju u odnosu na Brent, što nije baš uobičajena situacija.
Podaci koje prenosi Bloomberg dodatno komplikuju priču. U poslednjim nedeljama prihodi ruskih naftnih kompanija praktično su udvostručeni, dostigavši oko 270 miliona dolara dnevno.
Istovremeno, izvoz je porastao na 4,07 miliona barela dnevno, najviše u poslednjih tri i po meseca. To je, kako se navodi, najviši nivo prihoda u poslednje četiri godine. Ipak, Igor Juškov, vodeći analitičar FNEB-a i ekspert Finansijskog univerziteta pri Vladi Rusije, spušta loptu.
Kako kaže, prerano je govoriti o trajnim efektima. Tek je prošlo nekoliko nedelja od rasta cena, a budžetski efekti će se realno videti tek po završetku aprila. Drugim rečima, ono što sada izgleda kao talas zarade, može se još uvek pokazati kao kratkoročni pik.
Sve dalje zavisi od trajanja sukoba i, možda još važnije, od stanja u Ormuskom moreuzu. Prekid brodskog saobraćaja tu menja pravila igre. Vladimir Putin je već upozorio da je to privremeno stanje, ali čak i takve privremene blokade ostavljaju dugotrajan trag na tržištu.
Na terenu, šteta već postoji. Maksim Šapošnikov iz fonda „Industrijski kod“ procenjuje da je infrastruktura na Bliskom istoku već ozbiljno oštećena i da bi to moglo da poveća ruski izvoz za dodatnih 0,5 do milion barela dnevno. To nije mala stvar.
Ali dok Rusija kratkoročno dobija, Zapad reaguje drugačije. Aleksandar Potavin iz „Finama“ primećuje da rast prihoda od nafte i gasa dodatno podstiče zapadne zemlje da preispitaju sankcije, uključujući LNG i preostale energetske tokove ka Evropi.
Istovremeno, EU ubrzava svoj plan da do 2027. godine potpuno odustane od ruskih energenata.
Ipak, prava drama se, po svemu sudeći, seli na Istok.
Kina i Indija, kao najveći kupci nafte iz Persijskog zaliva, najviše su pogođene zatvaranjem Ormuskog prolaza. U takvim okolnostima, ruska nafta počinje da izgleda kao stabilna alternativa – možda čak i nezamenjiva.
Kako primećuje Sergej Vakulenko iz berlinskog Centra Karnegi, čak i ako dođe do prekida vatre, osećaj nesigurnosti će ostati. Jednom kada se desi zatvaranje prolaza, ta mogućnost više ne deluje kao teorija.
To menja ponašanje kupaca. Indiji će biti znatno teže da se udalji od ruske nafte, dok je za Kinu to praktično već sada neprihvatljivo. A kada se jednom promeni percepcija pouzdanosti, teško se vraća na staro.
Juškov tu vidi još jedan signal – pouzdanost snabdevanja postaje ključna kategorija. I tu Rusija dobija na značaju, jer isporuke sa severa deluju stabilnije od onih koje zavise od morskih prolaza.
U tom kontekstu, energetski odnosi Moskve i Pekinga mogli bi da uđu u novu fazu. Kina već razmatra svoju zavisnost od kritičnih resursa koji prolaze kroz uska pomorska grla.
Vakulenko podseća da Rusija godinama pokušava da pogura projekat „Snaga Sibira 2“, a zanimljivo je da se u novom petogodišnjem planu Kine prvi put pominju novi ruski gasovodi. Formalno, to je slučajnost – plan je pripremljen ranije – ali tajming govori svoje.
Kopneni putevi, zaštićeni od blokada i prekida, odjednom izgledaju mnogo privlačnije nego pre samo nekoliko meseci. Isto važi i za naftovod Istočni Sibir–Tihi okean.
Ideja o njegovom širenju ili čak izgradnji dodatne trase, takozvanog ESPO-2, sve više dobija smisao – i za Moskvu i za Peking.
Takvi projekti bi, s jedne strane, zaštitili ruski izvoz od spoljnog uticaja i kontrole, za razliku od transporta tankerima koji je lakše pratiti.
S druge strane, oni bi dodatno učvrstili međuzavisnost dve zemlje. A to, kako neki analitičari tiho napominju, znači i da će Kina imati sve veći interes za stabilnost Rusije.
U celoj toj slagalici, jedno pitanje ostaje otvoreno: da li je trenutni rast ruskih prihoda samo prolazni talas ili početak dublje promene u globalnoj energetskoj ravnoteži.
Odgovor će, po svemu sudeći, zavisiti manje od današnjih cena, a više od toga kako će svet ubuduće meriti ono što se nekada podrazumevalo – sigurnost isporuka.
