Gostovanje predsednika države Aleksandra Vučića i lidera Srba u RS Milorada Dodika na Saboru Srpske pravoslavne crkve otkrilo je i visok stepen neshvatanja dela javnosti uloge koju crkva ima u državi.
Frapantno je, za početak, da su se mogle čuti primedbe da je pogrešno što državne vlasti razgovaraju sa SPC o rešavanju kosovskog pitanja.
Glavni argument za tu, ne previše inteligentnu, ali često zlonamernu zamerku jeste da je Srbija sekularna država i da tu Crkva nema šta da se meša u „političke stvari“.
[adsenseyu1]
Po toj logici, o sudbini Kosova mogu da odlučuju razne mogerinijeve, belosvetski činovnici, zamenici podsekretara, ambasadori (naročito Zapadni), regionalni „lideri“, NATO pukovnici (bivši i sadašnji), javni i tajni agenti kontraobaveštajnih službi, separatisti i zločinci…
A srpski patrijarh, mitropolit, episkopi, vladike — ne mogu ni da razgovaraju.
Po toj naopakoj pameti, budućnost Kosova mogu da rešavaju nevladine organizacije, predstavnici međunarodnih instituta, foruma, politički analitičari, razni centri za desrbizaciju i debilizaciju, stranački jurišnici, anonimni tviteraši iz mraka svoje sobe…
Samo ne mogu velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve.
A tri sekunde je potrebno da se prelistaju pametne knjige ili konsultuje bar Vikipedija, pa da se utvrdi da sekularna država ne znači da Crkva ne sme da ima stav, već da Crkva ne predstavlja zakonodavnu ili izvršnu vlast. Da ne donosi državne odluke.
Prosto je neshvatljivo da je nemoguće shvatiti jednostavnu istinu:
Srpskoj crkvi rodno je mesto Kosovo i Metohija.
Srbi su na toj zemlji opstajali, kako vekovima, tako i danas zahvaljujući sveštenstvu i monaštvu SPC. Zahvaljujući zvonima koja će i ove nedelje pozivati na liturgiju i u Gračanici i u Prizrenu, Visokim Dečanima, Velikoj Hoči, Pećkoj patrijaršiji.
Crkva će se za Kosovo i Metohiju pitati dok postoje — i Crkva i Kosovo i Srbija.
Drugi fenomen je odnos srpskih medija prema susretu Vučića, Dodika i vrha SPC.
[adsenseyu4]
Neimenovani „izvori“ utrkivali su se svakodnevno da izbace bombu sa sastanka.
Nagađanja, spekulacije, podmetačine, pijačarski rečnik kojim su se navodno jedni drugima obraćali, izmišljene svađe sa pikantnim detaljima…
Kao da se izveštava sa sednice opštinskog odbora neke stranke ispod cenzusa. Kao da se prenose detalji iz nekog razgaćenog rijaliti programa. Kao da se otkrivaju zakulisne tajkunsko-mafijaške zavere.
Ne vrede ni demantiji, ni zvanična saopštenja, ni izjave, ni razjašnjenja. Čaršija zna najbolje šta se dešavalo iza zatvorenih vrata.
Taj pristup na sve liči, osim na izveštavanje sa Sabora Srpske pravoslavne crkve. Ili susreta patrijarha i vladika sa srpskim političkim vođama.
Otvorile su se i niskoumne spekulacije da će se Crkva podeliti i promeniti stav prema Kosovu i Metohiji.
To je tek vrhunac mediokritetskog trabunjanja, što je potvrdilo i zvanično saopštenje Sabora SPC koje je usvojeno jednoglasno.
Svakome, ko iole nešto zna o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, trebalo bi da je jasno da će za nju, kako god se budu odvijali politički i faktički procesi, celo Kosovo zauvek biti sastavni deo Srbije. To se ne menja ni vekovima, a kamoli tokom sedmičnog zasedanja Sabora.
Ovaj prošlonedeljni susret — Vučića, Dodika i poglavara SPC pokazao je i da mora da počne da se razgovara u Srbiji.
Čak i kad se nema istovetno mišljenje. Čak i ako se imaju suprotna polazišta.
Crkva kao jedan od institucionalnih stubova društva mogla bi da bude i pokretač tog suštinskog dijaloga u posvađanoj Srbiji.
Možda je prvi korak načinjen.
Predrag Vasiljević (Sputnik)
