Prema turskom listu Hürriyet, Ankara i Doha dovršavaju izgradnju druge vojne baze u Kataru. Ona će se nalaziti pored turske baze u emiratu „Tarek bin Zijad“, južno od Dohe, gde su jedinice turske vojske i vazduhoplovstva stacionirane od oktobra 2015. godine.
Prema stručnjacima, njihov broj danas iznosi oko tri hiljade vojnika. Nakon otvaranja nove baze, predviđenog za jesen, ta brojka bi se mogla povećati na pet hiljada.
Kvalifikovana procena ovog događaja zavisi od izvora izveštavanja. U širem smislu, trenutna kriza u Persijskom zalivu povezana je sa sukobom Sjedinjenih Država i Irana, takozvanim “tankerskim ratom”, koji ponekad preti da pređe u vruću fazu. Amerikanci su, iako bez većeg uspeha, pokrenuli projekat stvaranja međunarodne koalicije za patroliranje vodama u blizini Irana i Jemena.
[adsenseyu1]
Naime, ako isključimo poruke Australije i Litvanije „da bi mogli da pošalju svoje brodove u regiju“, Vašington nije dobio podršku među saveznicima, ali situacija je i dalje takva da drži i regionalne i spoljne igrače u napetosti. Štaviše, u Persijskom zalivu se prepliću mnogi ključni interesi u današnjem svetu.
U širem smislu, ako gledamo geostrateške interese Sjedinjenih Država, američkom rukovodstvu je u interesu da Persijski zaliv odseku od ekonomski dostupnih regija. Sada kada je Amerika postala veliki svetski proizvođač nafte i gasa, odnosi sa saveznicima u regiji su se promenili. Osim toga, SAD bi blokadom Persijskog zaliva uspele da dezintegrišu ne samo ruski projekat „Koridor Sever-Jug“, koji je u izgradnji i cilj mu je da poveže Sankt Petersburg s iranskom lukom Bandar Abas i Indijskim okeanom, već i da osujeti izgradnju određenih logističkih pravaca kineskog projekta „Novog puta svile“. U drugom slučaju bi se transformisali integracijski procesi koji počinju u severnom Indijskom okeanu. Nije uopšte potrebno spominjati faktor privlačnosti ulaganja za ova dva i druge projekte. Međutim, svi napori američke administracije u tom smislu do sada ne daju nikakve rezultate.
Ali, zbog toga je u širem smislu opet aktuelna američko-iranska vojna i politička konfrontacija. Stoga se pojava druge turske baze u Kataru doživljava kao želja Ankare da, zajedno s Vašingtonom, Parizom i Londonom, učvrsti svoj status u regiji i učestvuje u stvaranju lokalnog ili „zajedničkog“, sistema bezbednosti, iako je drugi malo verovatan.
Istovremeno, savez s Rusijom, koja je sada pod “proverom” u Siriji, a najnoviji susret ruskog predsednika Putina i turskog vođe Erdogana govori da dvojica lidera mogu da nađu zajednički jezik o svim gorućim pitanjima, od najveće je važnosti za Tursku i Iran, kao i Katar, koji je, uz Ankaru, zbog agresivne kampanje saudijskog režima protiv zalivskog emirata neočekivanog saveznika pronašao u Iranu.
[adsenseyu1]
Sve to se događa u vrme dok Sjedinjene Države i NATO u regiji Persijskog zaliva ni na koji način ne nameravaju da podignu nivo svoje interakcije s Turskom. U užem smislu možemo da govorimo o takozvanoj horizontalnoj raslojenosti interesa i geopolitičkim ambicijama Bliskog istoka, što dovodi do nastanka, istorijski, nikada viđenih saveza.
Ako se ovaj sukob može tumačiti kao sukob dve najveće islamske zajednice, Turska, koja zajedno s Iranom podržava Katar, gotovo je u epicentru sukoba šiita i sunita, ali na strani sa šiitima. Rezultat toga je da se raspoređivanje snaga na Bliskom istoku počelo da menja do te mere koju je donedavno bilo nemoguće i zamisliti.
Ali evo na šta biste trebali da obratite pažnju. Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Kavušoglu, govoreći o turskoj vojnoj bazi u Kataru, rekao je da je Ankara angažovana u “osiguranju bezbednosti čutave regije Persijskog zaliva, a ne bilo koje određene zemlje”, jer Ankara “smatra da su opasnosti koje prete zalivskim zemljama usmerene i protiv Turske”.
Odnosno, Turska je u regiji gotovo otvoreno počela da označava zonu svojih istorijskih interesa, očekivano na teritorijama koje su nekada bile deo Osmanskog carstva.
S tim u vezi je turski provladin list Yeni Şafak izrazio verziju prema kojoj Amerikanci “uskoro mogu da napuste regiju, a Turska počinje da sprovodi svoj plan”.
Nije slučajno što Institut za strateške studije Bliskog istoka veruje da se veliki deo odnosa između Ankare i Dohe objašnjava činjenicom da su “već u 19. veku osmanske vlasti pomogle Kataru da stekne identitet različit od Saudijske Arabije”.
Zbog toga, prema Institutu za strateške studije Bliskog istoka, Doha nikada nije doživljavala Rijad ne samo kao “starijeg arapskog brata”, već ni kao „vođu sunitskog sveta“.
[adsenseyu4]
Istina, postoji verzija prema kojoj SAD iza kulisa igraju na ovu kartu zbog svojih interesa i “prebacuju bezbednosne probleme regije na pleća svojih saveznika, čime bi neregionalne sile bile izbačene iz igre”. Navodno je “turski plan jedan od tih scenarija”.
Ni taj scenario se ne sme isključiti, a on je vidljiv u pokušaju davanja „kurdskog pitanja“ u Siriji, ali i Iraku, u ruke Ankare.
Ali istorijsko iskustvo pokazuje da je takav plan vrlo neefikasan za osiguranje bezbednosti i stabilnosti u regiji, budući da “regionalni igrači pre ili kasnije mogu ući u međusobni sukob”.
Međutim, dok dva stvarna kandidata za ulogu regionalnih čelnika, Turska i Iran, igraju zajedničku igru u „katarskom pitanju“, to za Rusiju, može biti značajno u Siriji, gde Katar i njegovi protivnici, blago rečeno, imaju svoje interese. U svakom slučaju, Doha je dobila ozbiljnu podršku Turske u situaciji kada položaj Sjedinjenih Država izgleda dvosmislen, a prema mnogima je vidno oslabio, što je proces koji je počeo još u vreme Obamine administracije.
U celini, na Bliskom istoku je previše istorijski razvijenih protivrečja. Sve zemlje koje ovde pokušavaju ili vode nezavisnu politiku moraju ih uzeti u obzir, uključujući Rusiju, koja neće gubiti nijednu priliku da u regiji popuni vakuum kog, greškom ili silom prilika, stvore SAD.
(logicno.com)
