Mnogima nije jasna spoljna politika aktuelne ruske vlasti, koja se u manjoj ili većoj meri drži istog kursa od dolaska na vlast Vladimira Putina.
Na primer, to se vidi pri negodovanju mnogih kada ruski vođa i njegov ministar spoljnih poslova koriste termin „naši zapadni partneri“ ili pri „popuštanju“ oko nekih pitanja, kao što je kontinuirana izraelska agresija na Siriju ili pritisci američke uprave na stvarne ruske partnere poput Venecuele, Kube ili Irana.
Deo analitičara, čak i u samoj Rusiji, sklon je da tvrdi „kako je ruski problem preterano poverenje u inostrane partnere“ i da se Putinova uprava ponaša kao da u svetu ne postoji Hobsovo “prirodno stanje rata svih protiv svih” i međunarodna anarhija.
[adsenseyu1]
Ovakvo tumačenje aktuelne ruske spoljne politike podseća na razloge istorijski neuspelog pristupa spoljnoj politici generalno, a Vladimir Putin i njegovi saradnici i vlada se poistovećuju sa istorijskim vođama Rusije koji su „previše verovali inostranim partnerima“.
Putinu se savetuje „da stvarima pristupi s više realizma“, iako niko ne definiše tačne korake u tom smeru. U svakom slučaju, konstruktivna kritika je uvek dobrodošla, stoga razmotrimo i ovu tačku gledišta.
Prema ovoj teoriji, značajan deo ruske političke i kulturne elite, još od vremena Petra Il Velikog, utemeljitelja moderne Rusije, uvek je nastojao da oblikuje zemlju prema zapadnim kanonima.
Takođe je istina i da je Zapad, prvo pod okriljem Evrope, a potom pod Sjedinjenim Državama, uvek sa sumnjom gledao na Rusiju, smatrajući je autokratskom silom, više azijskom nego evropskom, prema kojoj treba postupati sa sumnjom i suočiti se s adekvatnom, višedimenzionalnom, „odbrambenom“ politikom, što u praksi znači negativno projekotvanje uticaja duž ruskih granica, što nije teško zahvaljujući njenim gigantskim dimenzijama.
Naglasimo da nije sir Halford Makinder , utemeljitelj zapadne geopolitike, razvio prve rusofobne teorije početkom XX veka, već je to bio Napoleon nakon Francuske revolucije. Vredan doprinos Rusije antinapoleonskom pitanju bio je adekvatno priznat na Bečkom kongresu, kada je zemlja primljena u Četvorostruki savez, koji je ulaskom Francuske dobio još jednog člana.
Ipak, u roku od samo nekoliko godina, oni koji su trebali da budu ruski saveznici počeli su da zajednički deluju kako bi proterali Rusko carstvo sa Starog kontinenta.
Rusija se našla potpuno izolovana 1853. godine, kada je zbog spora s Francuskom oko zaštite hrišćanskih manjina u Svetoj zemlji pod osmanskom vlašću započeo najvažniji sukob veka: Krimski rat. Britansko, Francusko i Osmansko carstvo, zajedno s Kraljevinom Sardinijom, formirali su međunarodnu koaliciju kako bi sprečili da Rusija poveća uticaj na tadašnjeg „bolesnika Evrope“, Osmansko carstvo, na čijim su teritorijima hrišćani, od Balkana do Svete zemlje, bili su u punom zamahu procesa nacionalnog buđenja.
Ruski saveznici ratovali su u odbrani Osmanskog carstva, entiteta kog su smatrali stranim i neprijateljskim još od zauzimanja Carigrada.
Zanimljivo je da je antirusko neprijateljstvo uskoro postalo uobičajeno čak i u Sjedinjenim Državama, iako je Rusija ovu mladu zemlju branila tokom rata za nezavisnost i s njom izvrsno poslovala u pomorskoj industriji, kao i pri prodaji Aljaske.
Evropljani su čak i imali nekakvih razloga da smatraju Rusiju pretnjom postnapoleonskom geopolitičkom poretku, ali Sjedinjene Države tada nisu imale baš ništa da prigovore Rusiji.
Suprotno zvaničnoj zapadnoj historiografiji, pre nego što je započeo Drugi svetski rat, Sovjetski Savez nije uspeo da uveri Veliku Britaniju i Francusku u opasnost koju je predstavljala nacistička Nemačka, stoga je SSSR pokušao da izbegne umešanost u sledeći sukob kroz čuveni pakt Molotov-Ribentrop, vodeći istovremeno pronemačku spoljnu politiku.
Ovaj napor je bio beskoristan, što su u Moskvi vrlo dobro znali. 1941. je Adolf Hitler pokrenuo operaciju „Barbarosa“, najveću kopnenu vojnu operaciju u istoriji, kojoj je cilj bio osvajanje sovjetske teritorije.
Danas Rusija proživljava ista iskustva s malo pouzdanim partnerima, spremnima na izdaju pri prvoj dobroj prilici.
Slučaj proširenja na istok NATO pakta, uprkos uzajamnim dogovorima sovjetskog i evroameričkog rukovodstva u vreme implozije Sovjetskog Saveza, zbog integriteta njihovih sfera uticaja je u tom pogledu vrlo značajan.
Pravi problem je što Rusija nikada kao danas nije bila okružena suparnicima i neprijateljima, uz ekonomiju koja dobrim delom zavisi od saradnjie sa sumnjivim partnerima, pa bi politička elita u Moskvi trebala hitno da deluje kako bi izbegla pad, koji bi najverovatnije bio i teritorijalni. Decenijama se u Americi razgovara o tome kako konačno ukloniti rusku pretnju, što je stvarna fiksaciju Vašingtona. Još je Bžežinski govorio o potrebi izazivanja unutrašnjeg raskola kako bi se Ruska Federacija podelila na tri makroregije, od kojih bi prvi takoreći nezavisni entitet bio evropska Rusija, drugi Sibir i treći Daleki istok.
Mogućnost prokockana pre tridesetak godina? Distopija? Možda, ali se čak i u Rusiji vodi ozbiljna rasprava o tom ambicioznom američkom projektu koji bi, ako se sprovede, zauvek promenio sudbinu najveće zemlje na svetu. U tom trenutku bi se u Sibiru i na Dalekom istoku mogle uspostaviti prozapadne vlade, okružujući Moskvu svedenu na malu geopolitičku silu koja je nebitna, vojno okružena i lišena ogromnih ležišta prirodnih resursa.
U tom kontekstu Rusija jednom mora priznati strašnu istinu: Evropska unija joj nikada neće biti verodostojan i pouzdan partner. Gotovo da ne postoji mogućnost da će Sjedinjene Države pustiti da njihov najvažniji satelit sledi prorusku politiku. To se videlo iz nedavnog govora francuskog predsednika Emanuela Makrona, kao i iz nepotrebnih poziva da se Rusija vrati u G7, ali da prvo prizna krivicu za „aneksiju“ Krima i rat u Donbasu.
Čak i francusko-nemačka osovina, koja se samo rečima želi više osamostaliti od Vašingtona, nema interesa za ukidanje režima sankcija vezanog za ukrajinsku krizu, što dokazuje svakih šest meseci kada se te sankcije produžuju. Čak su i populističke desničarske stranke, koje su uzdrmale čitavu EU, samo teoretski „proruske“, dok su u praksi emanacija Vašingtona, kao što pokazuju njihove agende.
[adsenseyu4]
Mađarska Viktora Orbana i Italija Đuzepea Kontea nisu učinile ništa da zaustave sankcije, uprkos tome što su uveliko trubile navodnu spremnost za otvaranje ka Moskvi. To nije učinjeno iako bi bio dovoljan samo jedan glas u EU za urušavanje režima sankcija, koji se temelji na sistemu jednoglasnosti.
S druge strane, bez obzira na žrtvovanje odnosa sa svojim najvažnijim trgovinskim partnerom, kao i uz velike rizike za mir u regiji i po energetsku bezbednost, Evropska unija je odlučila da je uklanjanje Ukrajine iz ruske sfere uticaja važnije od odnosa s Moskvom. Rusija ima samo jedan način za okončanje evropske bravure, a to je korišćenje energetskog oružja.
Prekid snabdevanja prirodnim gasom EU tokom određenog razdoblja bila bi dobitna strategija, bez ikakvih gubitaka i trebala bi da ima trajne efekte. Razlog je jednostavan, Evropska unija je doslovno zavisna od ruskog gasa i takva odmazda bi podstakla Brisel da ponovo otvori diplomatski kanal s Moskvom i da, bez obzira na mišljenje Vašingtona, pronađe hitno rešenje.
Vladimir Putin se umesto toga odlučio za sukob niskog profila i politiku koja se temelji na neprekidnoj potrazi za dijalogom, zaboravljajući, međutim, da se za pregovarački sto ne seda samo ako se s kompromisom slaže jedna strana.
Nije jasna ni Putinova igra u kojoj s jedne strane uverava Evropljane i Amerikance da je Rusija slaba i da stoga nije u stanju da sprovede ozbiljne i zaista preteće represije. Takva retorika, iako nema veze sa stvarnošću, objašnjava nedostatak interesa da Brisel ukine ili samo ublaži sankcije.
Prema zagovornicima oštrije i konfrontacijske politike u Rusiji, mnogi tvrde da Moskva sličan problem ima i s Kinom, koja navodno „iskorišćava rusku slabost kako bi je ekonomski kolonizovala i svoje kandže proširila na dugogodišnje ciljeve, nikad zaboravljene tokom vekova, naime na Sibir i Arktik“.
Pa ipak, ne može se poreći da je Rusija u Kini pronašla partnera za zajednički front protiv pretnje koju osećaju obe zemlje, a to je zapadni imperijalizam.
Tačno je da se Kina ukorenjuje u Rusiji, kupuje zemlju i deonice ruskih kompanija uz ključne infrastrukture i resurse. Ali rusko poverenje ovde nije bezgranično i postoje mehanizmi za sprečavanje da Kina stekne više udela u ruskim kompanijama od „dopuštenog“.
U jednom delu se moramo složiti sa zagovornicima ove teorije, a to je da samo realan pristup može da spase Moskvu od implozije koja je poslala SSSR u skladište istorije, što su ciljevi većine ruskih „zapadnih partnera“. Ali ovde vredi podsetiti da je ruski predsednik Vladimir Putin u više navrata citirao cara Aleksandra III, koje je rekao „kako Rusija ima samo dva saveznika, svoju vojsku i mornaricu“.
Međutim, takve izjave se očito ne razumeju ili se tumače u drugačijem kontekstu od onog u kom su izrečene. Trebaju li ruske elite da spoljnoj politici pristupe s više realizma ili Moskva diplomatske odnose vodi upravo onako kako treba da ih vodi svetska sila poput Rusije, pokazaće vreme, posebno razdoblje nakon vladavine aktuelnog predsednika.
(logicno.com)
