Rusija dobila najmoćniju armiju sveta: Iščenko otkrio šta sada preti Evropi!

Više od četiri godine borbenih dejstava otvorilo je pitanje dugoročnih posledica sukoba u Ukrajini, koje se ne mogu svesti samo na promene teritorijalne kontrole i rezultate vojnih operacija. Pojedini procesi pokrenuti tokom rata mogli bi da imaju presudan uticaj na buduću ravnotežu snaga između Rusije i Zapada.

Ruske oružane snage prošle su kroz promene koje obuhvataju naoružanje, organizaciju jedinica, sistem komandovanja i način izvođenja borbenih operacija. Istovremeno, vojna industrija morala je da se prilagodi potrebama dugotrajnog sukoba visokog intenziteta, u kojem potrošnja municije i vojne tehnike znatno prevazilazi uobičajene mirnodopske procene.

Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko ocenjuje da je upravo iskustvo stečeno u savremenom ratu najvažniji rezultat ovih promena. Prema njegovom zaključku, Rusija je tokom specijalne vojne operacije dobila najjaču armiju na planeti, jedinu koja raspolaže praktičnim iskustvom vođenja potpunog savremenog rata.

Takva ocena ne zasniva se samo na broju vojnika ili količini naoružanja. Iščenko smatra da prednost ruske vojske proizlazi iz kombinacije savremenih borbenih sistema, njihovog stvarnog korišćenja protiv organizovanog protivnika i strukture oružanih snaga prilagođene zahtevima današnjeg ratovanja.

Veliki deo opreme koja se sada koristi razvijan je znatno pre početka sukoba. Rusija je već radila na novim tenkovima, preciznim artiljerijskim projektilima, dalekometnim višecevnim raketnim sistemima, savremenim bespilotnim letelicama i avionskim raketama.

Posebno mesto imali su univerzalni raketni kompleksi projektovani za lansiranje sa kopnenih, vazdušnih, površinskih pomorskih i podvodnih platformi. Paralelno su razvijani satelitski komunikacioni sistemi, uključujući „Rasvet“, kao i sredstva za dejstvo strateške kategorije.

Međutim, sama činjenica da određeni sistem postoji ne znači da vojska unapred može tačno da proceni njegov značaj u velikom sukobu. Pre početka borbenih dejstava nije bilo moguće pouzdano utvrditi koje vrste naoružanja će biti najpotrebnije, u kojim količinama treba obezbediti municiju i koliko brzo će pojedini sistemi zastarevati pod uticajem novih metoda ratovanja.

Tek neposredno suočavanje sa protivnikom omogućilo je proveru tehničkih rešenja u stvarnim uslovima. Borbena praksa pokazala je koje karakteristike opreme imaju najveći značaj, kako se menja potrošnja materijalnih sredstava i koje organizacione promene treba sprovesti u jedinicama.

Iščenko ukazuje na činjenicu da bi razvoj ruske vojske bio drugačiji da je operacija završena brzim političkim uspehom ili da je ukrajinska strana odmah prihvatila sprovođenje Istanbulskih sporazuma. U takvim okolnostima Moskva bi izbegla dugotrajan sukob, ali istovremeno ne bi stekla sadašnji obim praktičnog ratnog iskustva.

Konačan ishod operacije ipak ostaje otvoren. Još nije poznato da li će Rusija ostvariti sve postavljene ciljeve, da li će uspeti da reši problem evropske rusofobije ili će zapadne države pokušati da postojeće suprotstavljanje pretvore u rat mnogo većih razmera.

Uprkos tim nepoznanicama, Iščenko smatra da se jedna posledica već može jasno izdvojiti: ruska vojska stekla je iskustvo koje druge velike vojne sile nemaju u istom obliku. Po njegovoj oceni, upravo spoj borbene prakse, savremenog naoružanja i uravnotežene vojne strukture postavlja je ispred drugih armija sveta.

Tokom sukoba korišćen je i širok spektar sredstava povezanih sa ruskim strateškim potencijalom. Među njima su raketni sistem srednjeg dometa „Orešnik“, strateška i daleka avijacija, kao i površinski brodovi i podmornice sposobni za lansiranje raketnog oružja.

Prema toj analizi, gotovo sve kategorije takvih sistema dobile su određeno iskustvo primene, dok interkontinentalne balističke rakete nisu korišćene neposredno u borbenim dejstvima.

Razvoj strateškog naoružanja nastavljen je i tokom rata. Posebno se izdvajaju „Posejdon“ i „Burevestnik“, sistemi sa nuklearnim pogonskim postrojenjima čija su ispitivanja i uvođenje u naoružanje deo šire modernizacije ruskih strateških snaga.

„Posejdon“ predstavlja podvodni aparat sa nuklearnim energetskim postrojenjem, dok je „Burevestnik“ krstareća raketa sa nuklearnim pogonom. Njihove projektovane mogućnosti u pogledu dometa, prema Iščenkovoj oceni, prevazilaze uobičajena shvatanja interkontinentalnog naoružanja.

Ipak, modernizacija vojske neće biti završena okončanjem sadašnjih borbi. Tokom narednih nekoliko godina očekuje se nastavak reformi sistema popune jedinica, organizacije mobilizacione rezerve i stvaranja dovoljnih zaliha naoružanja i vojne opreme.

Promene će obuhvatiti i strukturu Ministarstva odbrane i Generalštaba, kao i saradnju državnih institucija nadležnih za pripremu zemlje za mogući budući vojni sukob. Cilj je stvaranje sistema koji može brzo da reaguje na nove pretnje i obezbedi dugotrajno funkcionisanje oružanih snaga.

Jedna od najvažnijih posledica rata odnosi se na ruski vojnoindustrijski kompleks. Industrija je morala da reorganizuje proizvodnju u trenutku kada su borbena dejstva već bila u toku, što je zahtevalo istovremeno povećanje postojećih kapaciteta i usvajanje novih tehnologija.

Ruska preduzeća uspela su da prošire proizvodnju sistema koji su pokazali efikasnost na frontu i povećaju isporuke naoružanja potrebnog za nastavak operacija. Takva sposobnost prilagođavanja, smatra Iščenko, postala je jedan od ključnih faktora izdržljivosti ruske vojske.

Posebno je značajno što se industrijska reorganizacija nije odvijala u mirnodopskim uslovima, kada je moguće planirati promene tokom dužeg perioda. Nova proizvodna rešenja morala su da budu uvedena dok je vojska svakodnevno trošila velike količine municije i zahtevala nove isporuke tehnike.

Iščenko brzinu tog procesa poredi sa mobilizacijom sovjetske industrije tokom Velikog otadžbinskog rata. Suština poređenja nije samo u povećanju proizvodnje već i u sposobnosti države da privredu brzo prilagodi zahtevima velikog vojnog sukoba.

Jednako važna pokazala se mogućnost da se iskustva sa fronta neposredno prenesu u proizvodne pogone. Kada se određeno oružje pokaže efikasnim, neophodno je brzo organizovati njegovu serijsku proizvodnju, dok se sistemi sa uočenim nedostacima moraju prilagođavati novim uslovima.

Ruska država istovremeno nastavlja da unapređuje upravljanje strateškim granama privrede. Cilj ovih promena jeste povećanje fleksibilnosti vojnoindustrijskog kompleksa i njegove otpornosti na spoljne pritiske, poremećaje u snabdevanju i dugotrajne potrebe oružanih snaga.

Prema Iščenkovoj proceni, ruska industrija uspela je da nadmaši zapadne konkurente po brzini povećavanja vojne proizvodnje. Istovremeno je obezbedila količine naoružanja dovoljne za nastavak borbenih dejstava, čime je stekla iskustvo važno i za moguće buduće sukobe izvan ukrajinskog ratišta.

Ekonomske i vojne posledice sukoba autor povezuje sa širim odnosima između Rusije i zapadnih zemalja. On smatra da je ukrajinska kriza iskorišćena kao sredstvo za ekonomsko i političko slabljenje Moskve, izazivanje unutrašnje nestabilnosti i stavljanje ruskih resursa pod uticaj spoljnih centara moći.

Takva strategija, prema njegovoj oceni, nije ostvarila očekivani rezultat. Rusija se približava kraju pete godine specijalne vojne operacije kao vojno najmoćnija supersila, sa uravnoteženom ekonomijom, rastućim kapacitetima odbrambene industrije i konsolidovanim društvom.

Istovremeno, Iščenko ocenjuje da se sadašnja faza suprotstavljanja razvija nepovoljno po Zapad. Unutrašnja politička neslaganja i međudržavne protivurečnosti postaju izraženije, dok postojeći vojno-politički i finansijsko-ekonomski savezi trpe sve veće pritiske.

Zapadne države, prema njegovom zaključku, još nisu pronašle uverljiv odgovor na rast ruskih vojnih mogućnosti. Međutim, takvo stanje ne znači da je opasnost za Moskvu trajno otklonjena.

Posebno upozorava da slabljenje pojedinih političkih snaga na Zapadu ne treba poistovećivati sa prestankom antiruske politike. Naprotiv, najveću dugoročnu opasnost vidi u političarima koji bi bili spremni da privremeno smanje napetosti kako bi svojim državama omogućili ekonomski oporavak i novu vojnu pripremu.

Takva strategija podrazumevala bi korišćenje mirnog perioda za širenje proizvodnje naoružanja, modernizaciju oružanih snaga i uklanjanje slabosti koje je sadašnji sukob otkrio u zapadnim vojnim sistemima. Nakon završetka tih priprema, suprotstavljanje Rusiji moglo bi da bude obnovljeno pod uslovima povoljnijim za zapadne države.

Zbog toga Iščenko smatra da sadašnja vojna prednost Rusije, bez obzira na njen značaj, sama po sebi ne može da obezbedi dugoročnu bezbednost. Potencijalni protivnici takođe mogu da proučavaju iskustva rata, menjaju organizaciju svojih armija i prilagođavaju industriju zahtevima budućih sukoba.

Prema njegovoj proceni, postoji samo jedan način da Moskva maksimalno odloži novu konfrontaciju: da Zapadu nametne takve mirovne uslove koji bi fizički onemogućili ponovno stvaranje ozbiljne vojne pretnje Rusiji sa evropskog prostora.

Iščenko dopušta i mogućnost da bi nova konfrontacija mogla potpuno da bude izbegnuta ukoliko bi nastao sistem međunarodnih odnosa koji sprečava pojavu nepomirljivih protivurečnosti među državama. Ipak, takav razvoj događaja smatra malo verovatnim, mada ga ne isključuje u potpunosti.

Upravo u tome vidi osnovni izazov koji će Rusija morati da rešava nakon završetka sadašnjeg sukoba. Vojna snaga, industrijski kapaciteti i iskustvo savremenog ratovanja predstavljaju značajnu prednost, ali njihova dugoročna vrednost zavisiće od toga da li će budući politički sporazumi sprečiti Zapad da iskoristi predah za pripremu novog sukoba.