Jedan Rumun uspeo je da zaustavi NATO vojnike da na vreme stignu u tadašnju Jugoslaviju, a onda im pride nije dao ni da tako lako odu. Ovo je priča o čoveku koga mnogi u Srbiji, ali i u njegovom rodnom mestu u Rumuniji, smatraju herojem.
„Voz je stigao u podne i nadležni su mi rekli da je to strani vojni konvoj koji je ušao u Rumunije iz Mađarske. Prvi problem sam imaop kada sam pitao gde se voz uputio, tačnije voz nije bio ocarinjen“, počinje svoju priču Florin Patročoj, koji je radio na stanici u selu Pjelešti.
Kad je kako kaže pregledao dokumenta video je da je jedan dokument neispravan.
„Nikakve informacije nisam dobio ni od koga. Pokušao sam da potražim iz samog vrha instrukcije ali nisam uspeo. Svi su bili negde na terenu.
Tada sam odlučio da voz ne može dalje dok se ne izvrši carinjenje“, rekao je Florin.
I tako je, odlukom jednog čoveka, stala cela kompozicija koja je krenula ka Jugoslaviji…
„NATO oficiri ni u jednom trenutku nisu situaciju shvatali kao šalu. U početku su bili smireni a kasnije su postali nervozni jer sam ostao pri stavu da im treba carinski pečat“, rekao je on.
Posle četiri sata natezanja na stanicu su stigli carinski organi. Neophodan pečat završio je na papiru.
Data je dozvola da konvoj može dalje.
[adsenseyu1]
„I da stvar bude smešnija kad su konačno krenuli lokomotiva im se iznenada pokvarila na izlazu iz stanice. I zbog toga su kasnili još dva sata dok nije došla druga“.
On četiri sata i Bog još tri sata – toliko su nam kaže vremena poklonili. A to je bio tek početak…
Kada je stalo bombardovanje, voz je krenuo nazad. Morao je opet da prođe kroz stanicu Pjelešti. Na smeni tog dana – Florin.
„Ponovo su poslali zahtev za prolazak vagona sa opremom i ljudstvom. Kada su stigli, bilo je više vagona nego što je bilo planirano. A nisu ni platili taksu za transport uz reči da je sve sređeno na diplomatskom nivou“, priča Florin.
Ponovo je stopirao prolazak.
„Kada sam im saopštio da treba da plate 370.000 leja i 20.000 dolara počeli su pregovori i intervencije od strane viših instanci ali ja nisam želeo da odstupim od pravilnika. Dok je voz stajao primio sam telegram iz Bukurešta od direktora železnice. U telegramu je bilo naređeno da moram da pustim voz da nastavi ka svom odredištu, a da će takse biti naknadno plaćene. Naravno, odbio sam to da uradim“.
Komandant NATO je pokušao da barem deo sume plati iz svog džepa, ali je Florin i to odbio. Ili sve ili voz ostaje da stoji. Dve sedmice su prošle dok takse nisu bile plaćene.
„Voz je trebalo da krene tog dana u 19 časova. Nisu ispoštovali to vreme, u odredili smo drugo vreme polaska. Pošto ni tada nisu krenuli ja sam naredio da što pre krenu da ne bi blokirali prugu. Rekao sam mašinovođi da polako vozi jer su vojnici stizali autobusima i bukvalno su uskakali u voz“, rekao je on.
Florin danas, 19 godina kasnije mirno provodi svoje penzionerske dane u svom rodnom selu. Za komšije on je heroj.
„Odličnu je stvar uradio, tako treba da se ponaša svaki pošten i čestit čovek“, ispričao je jedan od njih.
Kaže da se nikada nije bojao za sebe.
„Jedino sam mislio da će me smeniti sa posla da će mi dati drugo radno mesto nižeg ranga. Ali uvek sam živeo bez straha.Bilo je naznaka da će mi neko iscenirati događaje da ostanem bez posla. Tadašnjeg ministra saobraćaja sam sreo četiri godine kasnije. Rekao mi je da ne brinem i da je tako moralo biti. Ministar je tada u šali rekao da sam možda lud ili da neko stoji iza mene. Ali ipak mi je čestitao i rekao da sam pravilno postupio, i da takvi ljudi trebaju Rumuniju“, ispričao je Florin.
(Exploziv)[adsenseyu6][adsenseyu5]
