Nedostatak gasa u Evropskoj uniji više nije samo pitanje politike ili sankcija, već i tržišne dinamike koja se menja brže nego što su mnogi očekivali.
Kako objašnjava portparol Kremlja, Dmitrij Peskov, ključni razlog za smanjene isporuke prema Evropi nije samo pad potražnje na tom tržištu, već i sve veći pritisak sa drugih strana sveta.
U isto vreme dok Evropa smanjuje kupovinu, druga tržišta, pre svega azijska, pokazuju izuzetno visoku potražnju za ruskim gasom. Peskov to opisuje prilično direktno – ta tržišta su, kako kaže, “veoma proždrljiva”, šalju veliki broj zahteva i praktično apsorbuju dostupne količine.
Upravo zbog toga Rusija povećava ukupni izvoz, ali se struktura tog izvoza značajno menja, što ima direktne posledice po snabdevanje Evropske unije.
Ako se pogleda šira slika, stvari postaju još jasnije. Evropa je poslednjih godina sistematski smanjivala kupovinu ruskog gasa, a ključni udar desio se početkom 2025. godine kada je potpuno obustavljen tranzit kroz Ukrajinu.
Još ranije, 2022. godine, deaktiviran je Severni tok, dok danas praktično jedina preostala ruta ostaje Turski tok.
Paralelno s tim, Evropska unija je već donela odluku da u potpunosti eliminiše ruski gas iz svog energetskog sistema – zabrana uvoza tečnog prirodnog gasa planirana je za početak 2027. godine, a gas iz gasovoda bi trebalo da bude ukinut do septembra iste godine.
U takvim okolnostima, ruska strategija se logično preusmerava. Fokus ide ka Aziji – pre svega ka Kini, Indiji, Tajlandu i Filipinima.
Gasovod Snaga Sibira već radi punim kapacitetom, a razmatraju se i nove rute koje bi dodatno povećale isporuke u tom pravcu. Prema Peskovljevim rečima, upravo ta alternativna tržišta trenutno diktiraju tempo i obim izvoza.
Ipak, ostavlja se i jedna otvorena mogućnost. Rusija, kako tvrdi Peskov, nije zatvorila vrata Evropi. Isporuke bi mogle da se nastave, ali pod jednim uslovom – da nakon zadovoljenja potreba azijskih kupaca ostane dovoljno gasa za evropsko tržište.
Drugim rečima, Evropa više nije prioritet, već potencijalni “višak” kupac, što predstavlja ozbiljan zaokret u odnosu na prethodne decenije.
Tu se zapravo krije i suština cele priče: Evropa je svesno smanjivala zavisnost, ali se istovremeno našla u situaciji da se ruski gas sve više preusmerava ka drugim, gladnijim tržištima.
Kako će se ta dinamika dalje razvijati, ostaje otvoreno pitanje, posebno imajući u vidu da se energetske odluke često menjaju pod pritiskom realnosti, a ne planova koji su ranije delovali čvrsto postavljeni.
