Kao i svaki selebriti, a onaj koji odaje tajne posebno, imao je (i ima!) kritičare koji su duboko ubeđeni da je kriminalac, manijak, silovatelj ili sve to zajedno. Neki su pozivali na njegovo smaknuće. Neki drugi, opet, da mu treba dati Nobelovu nagradu za mir.
Važno je, za objašnjenje njegovog današnjeg fizičkog izgleda, objasniti i kako je izgledao njegov život u ambasadi Ekvadora.
Kada ga je novinar Njujorkera Rafi Hačadurijan posetio početkom 2017. godine, Asanž je imao polomljen zub i povredu ramena zbog koje je morao da ide na magnetnu rezonancu, ali to nije bilo moguće, pošto bi bio uhapšen čim bi kročio van parčeta teritorije Republike Ekvador.
[adsenseyu1]
Njegov fizički prostor punih sedam godina bio je tek 32 kvadratna metra: jedna sobica za njega i deo koji je delio sa osobljem ambasade. Njegov propali fizički izgled objašnjava i stalni oprez, nalik na paranoju („to što sam paranoičan, ne znači da me ne prate”?) da će britanski ili čak američki vojnici upasti u ambasadu i silom ga odvesti. Britanski vojnici udarali su u prvo vreme u zidove u četiri ujutru, zbog čega je svake noći menjao sobu u kojoj spava.
Asanž je tada Hačadurijanu pokazao lisice koje je kupio. „Ako krenu na mene, vezaću se za ekvadorskog ambasadora.” (Na kraju to nije učinio.)
No pre nego što je postao poznat – ili ozloglašen, kako vam volja – Asanž je živeo uglavnom povučenim životom. Njegova majka stalno se selila, i on je navikao da putuje svuda, i da radi na putu. Utoliko mu je teže padalo zatvaranje u mali prostor. Novinar će primetiti i da je Asanž „teška” osoba, ali da to i ne krije. Njegova želja da se odupre konformizmu često nadvlada njegovu želju da bude shvaćen. A ono čime se bavi, slegnuće ramenima ti koji ga znaju, nije ni moglo da prođe bez prsta u oko, bez provokacije, bez besa.
Jedan od delotvornih pristupa u psihologiji je kako jedinka vidi sebe samog. A Asanž je 2010. ovako govorio, zbog čega će ga mnogi prozvati narcisom:
„Kada si mnogo pametniji od ljudi sa kojima se družiš, kao što se meni desilo kada sam bio tinejdžer, dese se dve stvari. Prvo razviješ ogroman ego. Drugo, padne ti na pamet da sve može da se reši samo ako dobro misliš. Ali ideologija je previše jednostavna da bi objasnila kako sve funkcioniše.”
Asanž je čekao i čekao, verovatno misleći da će Donald Tramp („I love WikiLeaks!”, tvitnuo je jednom kada je izašlo nešto baš osuđujuće po njegove demokratske protivnike) biti zahvalan na onome što je Vikiliks, možda i nehotice, učinio za njega. Da će politička klima biti naklonjenija ljudima poput njega.
O tome svedoči i njegov poslednji razgovor sa Čelsi Mening, kada ju je ubeđivao da zajedno čine svet boljim mestom.
„Progutaće me tama nekoliko godina”, kazala je ona. „Sačekaću da se sve ovo smiri.”
„Neće trebati više od nekoliko godina”, uveravao ju je on.
„Tako je”, složila se.
Dokumenti koje je, uz pomoć Čelsi Mening, Vikiliks objavio u vezi sa ratovima u Iraku i Avganistanu otkrivaju da je američka vojska ubila na stotine civila u incidentima koji su zataškani.
Ali, dva meseca kasnije, Čelsi Mening je uhapšena. Za Asanža više nije bilo mesta u Americi
(Nedeljnik)
