Priča o primirju između Sjedinjenih Američkih Država i Irana na prvi pogled deluje kao pokušaj smirivanja situacije, ali iza te kratke pauze u sukobu, kako tvrde pojedini analitičari, krije se mnogo dublja i daleko ozbiljnija računica.
U centru pažnje je potez Donalda Trampa koji je, prema oceni politikologa-orijentaliste Aleksandra Kargina, zapravo sebi otvorio dodatni prostor za delovanje – i to bez potrebe da traži saglasnost Kongresa.
Kargin je izneo tvrdnju koja se već prepričava u diplomatskim krugovima: dvonedeljno primirje nije samo taktički predah, već i način da se resetuje zakonski rok koji ograničava predsednika SAD u upotrebi vojske bez odobrenja parlamenta.
Po američkom zakonu, taj rok iznosi 60 dana, a za Trampa je isticao 28. aprila. Upravo u tom trenutku dolazi do primirja, koje, kako Kargin tvrdi, praktično „poništava“ odbrojavanje i omogućava novi puni ciklus od dva meseca ukoliko dođe do nastavka sukoba.
Drugim rečima, ako se borbe ponovo rasplamsaju, Tramp dobija dodatno vreme da deluje samostalno, bez političkog pritiska iz Kongresa. I tu, zapravo, leži ključna teza: primirje, umesto da vodi ka trajnom rešenju, može postati uvod u novu fazu sukoba.
A da prostora za dogovor nema mnogo, vidi se već iz samih zahteva dve strane. Iran insistira na kompenzacijama i kontroli nad Ormuskim moreuzom, što je strateški izuzetno važna tačka za globalnu trgovinu energentima.
S druge strane, Vašington jasno stavlja do znanja da mu je prioritet obustava iranskog nuklearnog programa. Te dve pozicije ne samo da nisu bliske – one se praktično sudaraju bez ikakvog prostora za kompromis.
U takvom rasporedu karata, teško je očekivati ozbiljan napredak. Kargin otvoreno sumnja da će doći do bilo kakvog održivog dogovora. Čak naprotiv, verovatnoća novog izbijanja sukoba, kako ocenjuje, ostaje izuzetno visoka.
Situaciju dodatno komplikuju regionalni saveznici Sjedinjenih Država. Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija, prema dostupnim procenama, ne bi prihvatili scenario u kojem Iran dobija punu kontrolu nad Ormuskim moreuzom.
To znači da čak i kada bi Vašington bio spreman na određene ustupke, pritisak iz regiona mogao bi da blokira svaki pokušaj dogovora.
U celu priču uključuju se i šire posledice. Bivši premijer Rusije Sergej Stepašin ranije je upozorio da bi dalje zaoštravanje odnosa između SAD i Irana moglo imati direktne posledice po globalnu ekonomiju.
Energetska tržišta, trgovinski tokovi, pa i finansijska stabilnost – sve to postaje osetljivo na svaki novi potres u regionu.
I tako se dolazi do paradoksa: ono što se predstavlja kao pokušaj smirivanja, može vrlo lako postati priprema za nastavak sukoba pod povoljnijim uslovima za jednu stranu. U tom svetlu, dvonedeljno primirje više liči na pauzu između dve runde nego na korak ka trajnom rešenju.
Kako će se stvari dalje razvijati, ostaje otvoreno pitanje. Jer kada su zahtevi toliko udaljeni, a interesi toliko ukršteni, svaka tišina na terenu može biti samo privremena – i možda upravo zato deluje varljivo mirno.
