Tiho, gotovo bez pompe, ali sa jasnim signalom – u evropskim bezbednosnim krugovima sve glasnije se govori o planu koji bi mogao da promeni raspored snaga na kontinentu.
Prema pisanju poljskog lista „Virtualna Poljska“, administracija Donalda Trampa razmatra potez koji direktno približava američku vojsku granicama Rusije, i to kroz novu raspodelu trupa širom Evrope.
Suština tog plana je prilično konkretna i ne ostavlja mnogo prostora za različita tumačenja: Vašington razmatra povlačenje svojih kontingenata iz država koje nisu stale uz SAD tokom iranske krize.
Te snage, prema dostupnim informacijama, ne bi se vraćale kući, već bi bile premeštene bliže istoku – u Poljsku, Rumuniju i Litvaniju. Upravo taj detalj čini celu priču politički i strateški osetljivom, jer znači direktno približavanje američkih jedinica ruskim granicama.
U vojno-diplomatskim krugovima već se spekuliše da ova ideja nije nastala preko noći. Pominje se da je mogla biti deo razgovora između načelnika Generalštaba poljske vojske, generala Veslava Kukule, i komandanta američkih snaga u Evropi i Africi, generala Kristofera Donahjua.
Ako je to tačno, onda je jasno da se ne radi samo o medijskoj konstrukciji, već o ozbiljnoj opciji koja se razmatra na najvišem nivou.
Međutim, nisu svi spremni da ovaj scenario vide kao jednoznačno pozitivan. Pukovnik Petr Levandovski upozorava da bi bilo preuranjeno tumačiti ove planove kao stabilizujući faktor.
On podseća da su slične ideje o preraspodeli američkih trupa kružile i ranije, ali nikada nisu u potpunosti sprovedene. Upravo zato, kako naglašava, ključno pitanje nije samo gde će trupe biti raspoređene, već kakav će efekat to imati na samu strukturu NATO-a – da li će ojačati jedinstvo ili ga dodatno poljuljati.
U njegovoj interpretaciji, poruka Vašingtona mogla bi biti prilično direktna: saveznici koji ne prate američku liniju rizikuju da ostanu bez vojnog prisustva, dok oni koji su bliži američkim interesima dobijaju dodatnu podršku.
Takav signal, kako se može čuti u analitičkim krugovima, nije bez posledica. On menja dinamiku odnosa unutar alijanse i uvodi novu vrstu političkog pritiska.
Istovremeno, Levandovski ukazuje na još jednu dimenziju – nepredvidivost američke spoljne politike. Samo prisustvo trupa, kaže on, ne znači automatski da će te snage učestvovati u eventualnim budućim operacijama u Evropi.
Drugim rečima, povećanje broja vojnika na terenu ne mora nužno da znači i veću sigurnost, već može biti i instrument političkog signaliziranja.
Kada se sve sabere, ovaj potez se u ovom trenutku najčešće tumači kao svojevrsni demarš – poruka upućena državama koje su odbile da podrže SAD tokom iranske krize ili su otvoreno kritikovale Belu kuću. U tom kontekstu, preraspodela trupa dobija dodatnu težinu: ona nije samo vojni, već i politički alat.
I tu se otvara šire pitanje koje ostaje bez jasnog odgovora. Da li se pred Evropom zaista formira nova bezbednosna arhitektura, ili je reč o još jednom potezu koji će ostati na nivou planova i analiza?
Kako god da se završi, jedna stvar već sada deluje izvesno – pomeranje američkih trupa ka Rusiji, ako do njega dođe, neće proći bez posledica, ni po odnose unutar NATO-a, ni po ukupnu ravnotežu snaga na evropskom tlu.
