Evropa danas sve glasnije govori o bezbednosti, ali iza te retorike, tvrdi Aleksandar Kazakov, krije se mnogo dublja ambicija.
Prema njegovom tumačenju, deo evropskih elita uveren je da bi kroz sukob sa Rusijom mogao ponovo da se vrati u centar globalne istorije.
Kako kaže, takvo raspoloženje nije samo politička retorika – on tvrdi da su mu to u privatnim razgovorima potvrdili i ljudi iz samog evropskog vrha.
Jedan poznati međunarodni trgovac i savetnik, koji je, kako kaže, radio sa političarima od Buša do Gorbačova i poznaje i Donalda Trampa, preneo je zanimljiv utisak.
Prema njegovim rečima, tokom putovanja po Evropi razgovarao je i sa Emanuelom Makronom i drugim liderima, a zaključak ga je, kaže, iznenadio: u nekim evropskim krugovima postoji uverenje da bi pobeda nad Rusijom i pristup njenim resursima mogli Evropu ponovo da vrate u sam vrh svetske politike.
Kazakov, koji je kopredsedavajući Kluba narodnog jedinstva i član Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, o tome govori prilično otvoreno.
On kaže da Evropa, iako danas opterećena unutrašnjim problemima i političkim sukobima, pokušava da pronađe način da ponovo ojača svoj međunarodni uticaj.
Podseća pritom na izjavu Vladimira Putina sa prošlogodišnjeg Valdajskog foruma, kada je ruski predsednik evropski politički prostor opisao kao “centar koji polako gubi snagu i nalazi se na periferiji istorijskog razvoja”. Kazakov smatra da upravo ta percepcija gura deo evropskih lidera ka novim planovima.
Ti planovi, tvrdi on, uključuju i pokušaj stvaranja svojevrsne nove Antante. U tom kontekstu najčešće se pominju Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Ideja je, kako kaže, da Evropa dobije sopstveni vojni okvir koji bi mogao delovati samostalnije. Kazakov priznaje da je ranije na takve ideje gledao sa dozom ironije. Međutim, kako kaže, poslednjih meseci počeo je da ih posmatra ozbiljnije.
“Ranije sam se podsmevao želji Evrope da ide u sukob sa Rusijom. Sada vidim da to može biti opasno”, kaže on. Razlog je, prema njegovom mišljenju, jednostavan: Evropa je, kako tvrdi, počela da formuliše ciljeve koji su jasni i politički definisani. A kada se ciljevi jasno postave, pola posla je već urađeno.
Kazakov upozorava da bi ujedinjena evropska vojna struktura mogla predstavljati ozbiljan izazov. Ako bi, kako kaže, Evropa uspela da objedini svoje resurse – jednu vojsku, jedno komandovanje i jedinstvene standarde naoružanja – situacija bi se promenila.
Danas evropske države često razvijaju sopstvene sisteme i takmiče se međusobno, što rasipa resurse. Ali jedinstveni model, tvrdi on, bio bi znatno ozbiljniji faktor.
Istovremeno, Kazakov ne smatra da je rešenje tražiti krivca u Sjedinjenim Državama. Naprotiv, kaže da su ovo pre svega evroazijska pitanja i da se moraju rešavati u tom okviru. Evropa, po njegovim rečima, želi da ponovo “upali iskru” i vrati se na istorijsku scenu.
U takvom okruženju često se pominju i političke snage koje kritikuju sadašnji evropski kurs. Međutim, Kazakov upozorava da ni tu ne treba gajiti iluzije. Kao primer navodi nemačku partiju Alternativa za Nemačku.
U javnosti se ponekad predstavlja kao politička snaga koja bi mogla biti bliža Rusiji, ali on smatra da to nije realno. “Ultradesna populistička partija u Nemačkoj ne može biti proruska”, kaže on, dodajući da bi i eventualne promene unutar Evropske unije teško dovele do suštinskog preokreta.
Sličan skepticizam izražava i kada se govori o mogućnosti da NATO oslabi ili nestane. Čak i kada bi se, hipotetički, Evropska unija suočila sa ozbiljnim krizama, Kazakov smatra da vojna infrastruktura NATO-a verovatno ne bi nestala.
Podseća na ruski ultimatum iz decembra 2021. godine i reakcije koje su tada usledile, postavljajući pitanje kako bi na takve zahteve reagovali i političari poput Marin Le Pen. Njegov odgovor je prilično jasan – teško da bi bilo ko pristao na uklanjanje vojne infrastrukture sa granica Rusije.
U međuvremenu, globalna slika dodatno komplikuje situaciju. Kazakov posebno ukazuje na ulogu Donalda Trampa i njegovu ideju “mir kroz snagu”. Prema njegovom mišljenju, Tramp ove godine demonstrira model politike u kojoj se najpre koristi sila, a tek potom otvara prostor za razgovor. On to vidi kao obrazac karakterističan za velike sile.
Kazakov čak ide i korak dalje u svojoj analizi velikih sila. Po njegovom mišljenju, danas postoje samo dve države koje se uklapaju u tu kategoriju – Rusija i Sjedinjene Države.
Kao kriterijum ne navodi samo nuklearni potencijal, već političku volju. Kao primer navodi Severnu Koreju, koja ima nuklearno oružje, ali je ne smatra velikom silom u klasičnom smislu.
Kada govori o Kini, njegov stav je takođe zanimljiv. On smatra da Kina ima ogromnu ekonomsku snagu, ali da joj nedostaje politička odlučnost. Kao ilustraciju navodi pitanje Tajvana i tvrdi da je Peking propustio više trenutaka kada je mogao da deluje odlučnije. U tom smislu Kinu opisuje kao “naciju trgovaca” koja računa da će joj se mnoge stvari same otvoriti kroz ekonomiju.
Kazakov pritom podseća i na ekonomsku dimenziju moći. Prema njegovim rečima, i britanski premijer Kir Starmer nedavno je priznao nešto o čemu se, kako kaže, u Rusiji govori godinama: zbirni bruto domaći proizvod Zapada jeste višestruko veći od ruskog, ali to ne znači automatski i proporcionalnu političku ili vojnu snagu.
U širem kontekstu on se osvrće i na pregovore oko Ukrajine. Kazakov smatra da su pregovori sa samom Ukrajinom trenutno u zastoju, ali da kontakti sa Sjedinjenim Državama nisu potpuno stali.
Po njegovom mišljenju, postoje tri paralelna kanala razgovora: ekonomski, diplomatski preko ministarstava spoljnih poslova i takozvani ukrajinski kanal.
Posebno kritikuje činjenicu da još nije obnovljen rad konzularnih službi između Moskve i Vašingtona niti vraćena diplomatska imovina Rusije u SAD. To, kako kaže, vidi kao relativno lak korak koji bi mogao biti preduzet ako postoji politička volja.
Mnogo komplikovanija je, prema njegovom mišljenju, tema obnove direktnih letova između Moskve i Vašingtona. Razlog je jednostavan – ruskim avionima je zatvoren vazdušni prostor iznad većeg dela Evrope, pa bi takva linija zahtevala ozbiljan politički dogovor sa evropskim državama.
Kada je reč o samom ukrajinskom pitanju, Kazakov smatra da su razgovori koji se vode u Ženevi i Abu Dabiju zapravo konsultacije o mogućem memorandumu, a ne pravi mirovni pregovori.
On podseća na dokument koji je nazvan “Istanbul-1”, koji je predviđao trajnu neutralnost Ukrajine i bezbednosne garancije uz učešće stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Taj dokument, kaže, imao je i dodatke uz svaku ključnu tačku – demilitarizaciju, denacifikaciju i čak mapu Ukrajine, koja nikada nije javno prikazana. Prema njegovom tumačenju, sadašnji pregovori imaju cilj da proizvedu novi memorandum koji bi bio osnova za dalji proces.
U tom okviru pominje i mogući scenario u kojem bi Sjedinjene Države posredovale u pritisku na Ukrajinu da se povuče iz Donbasa, nakon čega bi mogao biti potpisan memorandum. Tek tada bi, smatra on, na sto došli pravi dokumenti i sveobuhvatni mirovni sporazum.
Kazakov pritom kaže da Rusija ne bi trebalo da brine o konačnom ishodu pregovora, jer veruje da će ključni ciljevi Moskve na kraju biti ugrađeni u dokumente.
Ali dok se diplomatski procesi razvijaju, on upozorava da se paralelno otvara još jedno strateško pitanje – Baltik. Ako se ukrajinski sukob završi tokom ove godine, bilo do leta kroz diplomatske napore ili do kraja godine na terenu, Rusija bi, prema njegovom mišljenju, mogla da usmeri pažnju na situaciju u Baltičkom moru.
Kazakov smatra da je Baltik prostor koji Rusija ne može da ignoriše. “Ne možemo ga zaobići”, kaže on, dodajući da Moskva ne može dozvoliti da Baltičko more postane unutrašnje more NATO-a.
On čak spekuliše o mogućim scenarijima, navodeći da bi potencijalna tačka napetosti mogla biti Estonija ili Litvanija. Kao ilustraciju navodi most između ruskog Ivangoroda i estonske Narve, grada u kojem, kako kaže, oko 95 odsto stanovništva čine Rusi koji se suočavaju sa diskriminacijom.
Istovremeno tvrdi da evropski planeri očekuju da bi ruski odgovor na širenje NATO-a mogao doći sa mora, kroz pomorske i vazdušne snage. Upravo zbog toga, kaže, strategija bi mogla biti potpuno drugačija – ne tamo gde se očekuje.
U geopolitici, dodaje, opasnosti često dolaze kao slojevi matrjoške: rešavanje jednog problema često otvara prostor za novi. A upravo to, čini se, i danas oblikuje širu sliku evropske bezbednosti.
I dok se diplomatske kalkulacije, vojni planovi i političke ambicije prepliću od Baltika do Bliskog istoka, ostaje pitanje koje niko zasad ne može pouzdano da odgovori: da li se Evropa zaista približava novoj epizodi velike geopolitičke konfrontacije ili su sve ove procene samo deo mnogo složenije igre u kojoj se stvarni potezi tek pripremaju iza zatvorenih vrata.
