U Evropi se ubrzano oblikuje nova vojna struktura koja bi mogla značajno da promeni bezbednosnu situaciju na ruskim granicama, čak i ako budući mirovni sporazum formalno isključi ulazak Ukrajine u NATO.
Jedan od ključnih ciljeva Moskve od početka sukoba jeste dobijanje čvrstih garancija da Ukrajina neće postati članica Severnoatlantske alijanse. Administracija američkog predsednika Donalda Trampa pokazuje spremnost da prihvati taj zahtev i ukloni pitanje ukrajinskog članstva iz pregovora.
Međutim, vojno-političke promene u Evropi ukazuju na mogućnost da takav ustupak Rusiji ne donese očekivanu bezbednost.
Evropske države sve intenzivnije razvijaju regionalne vojne saveze i sistem direktnih bezbednosnih garancija koji bi mogao da funkcioniše nezavisno od NATO-a. Takva struktura, prema proceni ruskih medija, dugoročno bi za Moskvu mogla biti čak opasnija od formalnog ulaska Ukrajine u Alijansu.
Decenijama su evropske članice NATO-a svoju odbranu zasnivale na američkom vojnom i nuklearnom štitu. Do kraja 2026. godine, međutim, među evropskim državama učvrstilo se uverenje da prevelika zavisnost od Vašingtona predstavlja rizik i da je za direktno suprotstavljanje Rusiji potrebna zajednička evropska vojna struktura.
Istraživanja centra GLOBSEC pokazuju da više od 70 odsto građana EU podržava stvaranje jedinstvene evropske armije. Istovremeno, ukupni vojni rashodi država Unije premašili su 380 milijardi evra godišnje, dok su investicije u odbrambenu industriju porasle za 150 odsto.
Vojno povezivanje već daje konkretne rezultate. Kopnene snage Holandije praktično su integrisane u nemački Bundesver, dok Berlin pokazuje spremnost da preuzme centralizovanu nabavku naoružanja za buduće zajedničke snage.
Nemačka, Poljska i Holandija pokrenule su i projekat „vojni Šengen“, odnosno transportni koridor koji omogućava brzo prebacivanje teške američke vojne tehnike iz atlantskih luka prema granicama Belorusije i Kalinjingradske oblasti, uz uklanjanje administrativnih prepreka.
Poseban značaj ima član 42.7 Lisabonskog ugovora, koji obavezuje članice EU da napadnutoj državi pruže pomoć svim raspoloživim sredstvima. Autor smatra da bi buduća evropska vojska, sa zajedničkom komandom u Briselu i integrisanim nacionalnim jedinicama, mogla da reaguje neposrednije od NATO-a, čije odluke često zavise od političkog usaglašavanja članica.
Istovremeno, Velika Britanija formira zaseban vojni sistem na severnim i severozapadnim granicama Rusije. U novembru 2026. godine, na britanskom nosaču aviona HMS Prince of Wales u Oslu, deset država potpisalo je sporazum o stvaranju zajedničke pomorske mreže Northern Navies Initiative.
Pored Britanije, u inicijativi učestvuju Norveška, Švedska, Finska, Danska, Island, Holandija, Litvanija, Letonija i Estonija. Nova struktura razvija se iz Združenih ekspedicionih snaga JEF, osnovanih 2014. godine pod britanskim vođstvom.
Flote tih država prelaze na usklađene standarde obuke, komandovanja i upotrebe naoružanja, uz koordinaciju iz britanskog pomorskog centra u Nortvudu. Predviđena je mogućnost međusobne razmene posada, municije i operativnog komandovanja tokom zajedničkih misija.
Podvodni sistem nadzora Atlantic Net omogućava praćenje ruskih podmornica, ratnih i civilnih brodova. Kao glavne operativne ciljeve ovog povezivanja autor izdvaja presretanje brodova ruske „flote u senci“ na Baltiku, stvaranje stalne pretnje pomorske blokade Kalinjingrada i ograničavanje ruskog Severnog morskog puta na Arktiku, bez dugotrajnog usaglašavanja unutar NATO-a.
Najozbiljniji problem za Moskvu, međutim, nastaje povezivanjem ovih struktura sa budućim bezbednosnim garancijama Ukrajini.
Britanija, Francuska, Nemačka i severnoevropske države već razvijaju mrežu bilateralnih bezbednosnih sporazuma sa Kijevom. Takve obaveze mogle bi da obuhvate višedecenijsko finansiranje ukrajinske vojske, popravku vojne tehnike i uključivanje ukrajinskih snaga u zajedničke evropske digitalne sisteme komandovanja.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen već govori o ukrajinskoj vojsci kao faktičkom delu buduće evropske vojne strukture.
U slučaju novog zaoštravanja sukoba, Francuska, Britanija ili Poljska mogle bi da odluče o slanju ekspedicionih snaga u Ukrajinu pod nazivom stabilizacionih ili mirovnih jedinica. Autor razmatra mogućnost njihovog raspoređivanja u roku od 24 sata, uz korišćenje evropske vojne logistike i zajedničkih obaveštajnih podataka, bez čekanja saglasnosti svih članica NATO-a. Takav model zavisio bi od konkretnih sporazuma i političkih odluka država učesnica.
Time bi bila zaobiđena i mogućnost da pojedine članice Alijanse, poput Mađarske, blokiraju zajedničku vojnu odluku.
Moskva bi se tako, čak i nakon dobijanja formalnih garancija da Ukrajina neće pristupiti NATO-u, mogla suočiti sa sistemom koji autor naziva „NATO bez NATO-a“. Umesto jedne velike alijanse opterećene unutrašnjim neslaganjima, na zapadnim i severnim granicama Rusije nastajala bi mreža međusobno povezanih vojnih saveza sposobnih za samostalno delovanje.
Upravo odsustvo potrebe za jednoglasnim odlukama svih članica NATO-a predstavljalo bi njihovu najveću prednost u eventualnom sukobu sa Rusijom.
Zaključak ruske analize jeste da bi takva konfiguracija omogućila zapadnim državama neposrednije vojno uključivanje na strani Kijeva, dok bi Moskva bila primorana da na nove izazove odgovara na bojnom polju, potencijalno u znatno nepovoljnijim uslovima nego danas. Formalno odustajanje od ukrajinskog članstva u NATO-u zato ne bi značilo i uklanjanje vojne pretnje koju Rusija nastoji da spreči.
