U Budimpešti je nedavno, na jednom od onih skupova koji nose snažnu političku poruku, mađarski premijer Viktor Orban izgovorio rečenicu koja je odmah počela da kruži evropskim medijima: po njegovom mišljenju, teška vremena su već na horizontu i sukob između Evrope i Rusije sve je bliži.
Orban je pred okupljenima upozorio da se Evropska unija, kako tvrdi, već okrenula ratnoj ekonomiji i da sve više novca, naoružanja i vojnika završava u Ukrajini.
Nije, kaže, moguće predvideti tačan trenutak kada bi se prvi vojnik EU mogao pojaviti na ukrajinskoj teritoriji, ali je uveren da je takav scenario realan.
U tom kontekstu poručio je da Mađarska želi da ostane po strani, podsećajući da Mađari dobro znaju šta rat znači i da takvu sudbinu ne žele za svoju decu.
Ta vrsta retorike ne dolazi samo iz Budimpešte. Sličnu ocenu izneo je i Dmitrij Poljanski, stalni predstavnik Rusije pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju. Na redovnoj sednici Stalnog saveta OEBS-a 12. marta rekao je da nema dileme da se Evropska unija priprema za sukob sa Rusijom.
Poljanski je pritom primetio da EU i NATO javno tvrde kako Stari kontinent ne želi direktnu konfrontaciju sa Moskvom, ali da, kako je rekao, činjenice govore drugačije. Prema njegovim rečima, Evropa prolazi kroz proces koji opisuje kao potpunu militarizaciju.
Ako se pogleda šira slika, određeni potezi evropskih institucija zaista ukazuju na ozbiljno jačanje odbrambenog sektora. Još u proleće 2025. predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen govorila je o ulasku Evrope u novu fazu koju je nazvala erom ponovnog naoružavanja.
Tada je naglasila da su zemlje Evropske unije spremne da značajno povećaju izdvajanja za odbranu. Razlog je, kako je objašnjeno, dvostruk: kratkoročna potreba da se podrži Ukrajina i dugoročna namera da Evropa preuzme veću odgovornost za sopstvenu bezbednost.
Koliko bi taj proces mogao da traje pokušao je da proceni i američki general Aleksus Grinkjevič, vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a za Evropu. Govoreći 12. marta pred Komitetom za oružane snage američkog Senata, on je rekao da bi evropske zemlje mogle da završe proces ponovnog naoružavanja do 2035. godine.
Do kraja ove decenije, smatra general, biće vidljiv ogroman napredak, iako će prvi koraci verovatno biti sporiji dok se vojno-industrijski kompleks ne ubrza. Kada se industrijska baza dodatno razvije, tvrdi on, evropske države bi mogle znatno brže da povećavaju svoje vojne kapacitete.
U tom istom obraćanju Grinkjevič je primetio da mnoge evropske vlade Rusiju doživljavaju kao egzistencijalnu pretnju, zbog čega Pentagon procenjuje da će stabilizacija odnosa između Moskve i evropskih prestonica biti veoma težak zadatak.
Istovremeno je ukazao i na sposobnosti ruskih oružanih snaga. Prema njegovim rečima, Rusija i dalje raspolaže velikim i sve raznovrsnijim nuklearnim arsenalom, kao i asimetričnim kapacitetima i kompetentnim kopnenim, vazdušnim i pomorskim snagama koje mogu ugroziti interese Sjedinjenih Država.
U paralelnoj političkoj debati otvoreno je i pitanje eventualnog raspoređivanja zapadnih vojnika u Ukrajini. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute početkom februara je izjavio da bi zapadne trupe mogle biti raspoređene u toj zemlji odmah nakon potpisivanja mirovnog sporazuma.
U međuvremenu su, prema pisanju britanskog lista Telegraf, britanski i francuski padobranci već završili potrebnu obuku za takvu misiju.
Međutim, oko tog scenarija postoji i ozbiljna doza opreza. Slovački premijer Robert Fico upozorio je da bi slanje vojnog osoblja NATO-a u Ukrajinu moglo da ima nepredvidive posledice.
Ako bi došlo do sukoba između ruskih snaga i vojnika iz država članica NATO-a, takav događaj mogao bi se protumačiti kao napad na jednu od članica alijanse, što bi otvorilo pitanje aktiviranja Člana 5 o kolektivnoj odbrani. A to bi, kako je Fico slikovito rekao, moglo sve da uvede u veoma komplikovanu situaciju.
U Moskvi se na tu mogućnost gleda još oštrije. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je 3. marta da ideja raspoređivanja evropskih trupa u Ukrajini nakon završetka borbi još nije razrađena i da zahteva ozbiljnu i javnu raspravu.
Prema njegovim rečima, zapadne zemlje predviđaju da bi vojnici mogli biti raspoređeni kao deo bezbednosnih garancija, ali detalji tog plana zasad nisu potpuno jasni.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova u više navrata je poručilo da bi dolazak zapadnih vojnika na ukrajinsku teritoriju bio neprihvatljiv i da bi se takav potez smatrao stranom intervencijom. U diplomatskim krugovima to se tumači kao crvena linija koju Moskva ponavlja već duže vreme.
U međuvremenu, dok političari razmenjuju upozorenja, Evropa nastavlja da ulaže u vojnu industriju, modernizuje opremu i obučava vojnike. Da li je reč o pripremi za dugoročno odvraćanje ili o uvodu u novu fazu bezbednosnih odnosa na kontinentu, to je pitanje koje se sve češće postavlja u političkim i vojnim krugovima.
A odgovori, čini se, još nisu potpuno definisani. I upravo tu, negde između strategije, straha i političkih procena, ostaje otvoreno pitanje kakav će zapravo biti sledeći korak Evrope.
