[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
Navršava se devet godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, haškog optuženikaSlobodana Miloševića, a i dalje vlada oprečno mišljenje o tome da li je lider SPS-a umro prirodnom smrću ili je ubijen lekom protiv lepre!
Prema zvaničnoj verziji iz Haškog tribunala Slobodan Milošević je umro od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru tokom suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj, i za genocid u Bosni i Hercegovini. Prema navodima istrage, Miloševićevo srce stalo je zato što se on nije pridržavao propisane lekarske terapije, nego je pribegavao samoinicijativnom uzimanju lekova.
Prema tvrdnjama zatvorskih vlasti, Milošević je duže vremena uzimao „rifampicin“, antibiotik koji se koristi pri lečenju lepre. „Rifampicin“ u potpunosti neutrališe dejstvo lekova za regulaciju krvnog pritiska, pa bi to značilo da je Milošević sam sebe dugo i sistematski ubijao.
Telo Slobodana Miloševića dopremljeno je iz Haga u Beograd 15. marta 2006, a narednog dana kovčeg s telom je bio izložen u Muzeju “25. maj”, u okviru muzejskog kompleksa u beogradskom naselju Dedinje. Hiljade ljudi su prošle pored kovčega. Istog dana više desetina hiljada pristalica bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije okupilo se ispred Narodne skupštine u centru Beograda, gde je na pokrivenoj bini bio izložen kovčeg sa njegovim telom.
[adsenseyu1]
Teoretičari zavere vole da tvrde da je Slobodan Milošević ubijen u Ševeningenu, a svoje tvrdnje podupiru izveštajem holandskog toksikologa Donalda Ugesa:
– Tačno je da sam dve nedelje pre smrti Miloševića dobio njegovu krv na analizu i utvrdio prisustvo „rifampicina“ (petak 24. februara 2006. godine). Tri dana kasnije (ponedeljak 27. februar 2006. godine), znači dve nedelje pre smrti Miloševića, obavestio sam zatvorske vlasti o činjenicama koje sam utvrdio – tvrdi Uges, što potvrđuje sumnju dela javnosti u zvaničnu verziju Miloševićeve smrti.
Više od nedelju dana pre Miloševićeve smrti zatvorske vlasti su znale da se Milošević ili sam truje, ili ga neko truje. U oba slučaja njihova je dužnost bila da ga zaštite. Zašto to nije urađeno u slučaju Miloševića? – rekao je Uges.
Da teorije zavere o ubistvu Miloševića imaju smisla još više dokazuje nalaz toksikološkog superveštačenja Instituta za sudsku medicinu Univerziteta u Bonu. Ovo veštačenje je u Miloševićevom urinu otkrilo prisustvo još jednog leka, „droperidola“.
[adsenseyu4]
Ovaj lek je jako sredstvo za smirenje, a američka Federalna agencija za lekove i hranu (FDA) izdala je najoštrije upozorenje o štetnosti njegove primene kod srčanih bolesnika. U dokumentu ove agencije piše da doza „droperidola“ veća od 25 miligrama kod srčanih bolesnika vrlo često izaziva tzv. fatalnu srčanu aritmiju, odnosno prestanak rada srca.
Milošević je dugi niz godina bolovao baš od hipertrofije leve srčane komore, povišenog krvnog pritiska i srčane aritmije. Dakle, da je on kojim slučajem popio više od 25 miligrama „droperidola“, ishod bi bio fatalan. Ipak, ostaje pitanje otkud tragovi ovog leka u njegovoj krvi?
Na pitanje da li je Milošević mogao samoinicijativno da uzme ovaj lek, Uges kategorično tvrdi:
– To je nemoguće. Način primene tog leka znaju samo izuzetno stručne osobe, lekari ili farmaceuti, a Milošević nije bio ni jedno ni drugo – objasnio je holandski toksikolog.
U upozorenju o štetnosti primene „droperidola“ kod srčanih bolesnika koje je izdala FDA stoji da doza od 25 miligrama ovog anestetika izaziva trenutnu smrt tako što između dva otkucaja srca zaustavi nervni impuls koji srčani mišić tera da se grči. Usled toga dolazi do pucanja trbušne arterije. Dakle, čak i da je lekar u tom trenutku bio neposredno pored Miloševića, ne bi mu bio od pomoći. Interesantno je da ovaj lek desetak minuta posle primene uspava bolesnika, tako da čak i da žrtva nešto oseti, ne može da reaguje jer bukvalno umire u snu.
(Telegraf.rs)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
