MOĆ IZ SENKE: Antiglobalistički pokret i jurišni odredi levičara i anarhista u rukama su korporativnih elita

francuska6

U subotu i nedelju su žrtve takozvanih „levičarskih“ grupa Antifa i / ili samoprozvanih „anarhista“ heterogenog pokreta Black Bloc bili jedan od poznatijih pripadnika Žutih prsluka u Francuskoj, teško ranjeni Žerom Rodrigez, dok je nakon njega u sličnom napadu žrtva bio francuski novinar Vinsent Lapier.

Ovaj put su se Antifa i Black Bloc okrenuli protiv samih protestanata i poznatijih osoba, prvog jer je javno optužio Black Bloc za napad, a drugog zbog njegovih konzervativnih, desničarskih, ali ne i fašističkih stavova. Međutim, zadatak ovih grupa, ali ne svih, jeste da prouzrokuju haos, nepotrebno nasilje, a zatiim pobeći i policiji prepustiti da se iskali na protestnom pokretu, u ovom slučaju, nad Žutim prslucima.

Pitati se ko su ti Antifa ili Black Bloc je bespredmetno, jer je većina, kao i neonacističko podzemlje poput Bande Kebab u Nemačkoj, povezana s tajnim službama u svojim zemljama. Zadatak im je da potpuno nepotrebnim nasiljem i vandalizmom miniraju protestni pokret potencijalno opasan po finansijsku oligarhiju i neoliberalni kapitalizam, jer u EU drugog i nema, i policiji dati razlog za masovnu represiju.

Ovo nije ništa novo i ove grupe, osim što su dobro uvežbane za urbanu subverziju, imaju svoje finansijere, za koje se zna otkada se koristi ovaj model za suzbijanje bilo kakve vrste otpora tiraniji vladajuće elite.

Međutim, neznanje dovodi do pogrešnih zaključaka. Tako je, na primer, na stranici Vinsenta Lapierea jedan od komentatora napisao: „Vi ste iskreni i hrabri. Zaustavite mržnju i netoleranciju levičara! Hrabro!“

U Francuskoj, zemlji s vrlo jakom levičarskom tradicijom radničke klase, nazvati „levičarima“ samoprozvanu Antifa grupu, blisku tajnim službama i grupu koja tuče radnike, stvarno treba hrabrosti ili potpuno neznanje.

Drugi korisnik je podržao Vinsenta Lapierea i prepoznao napad Antifa kao čin korisnih idiota, sistema koji finansira Soroš.

„Oni su najbolji saveznici neoliberalnog kapitalizma protiv kojeg tvrde da se bore. Vidimo autentične ultranasilne fašističke metode“, napisao je korisnik Ken Utah.

Tačno, ova Antifa grupa je hiljadu svetlosnih godina udaljena od grupe Antifa Pariz, koja se sredinom ’80-ih suprotstavila neonacističkom nasilju takozvanih Skinhedsa, koji su tada pokrenuli pogrom protiv stranaca u glavnom gradu Francuske. Danas živimo u Evropi u kojoj su Antifa grupe, ali ponavljam, ne sve, zapravo čuvari neoliberalnog kapitalizma i njegove ideologije.

Nije tačno da se ne mogu naći podaci kako je stara levica izumrla, bolje rečeno eutanizovana, i kako su stvoreni ovi jurišni odredi, psi čuvari zapadnih „elita“.

U opširnoj analizi profesora ekonomije na Univerzitetu u Otavi, osnivača i direktora Centra za istraživanja i globalizaciju, prof. Mišela Šosudovskog, objašnjava se fenomen takozvanih društvenih pokreta i uticaja takozvanih „filantropskih“ fondacija čijim novcem korporativne elite uspevaju da usmere, sputavaju i onemogućavaju bilo kakve promene.

Parola Svetskog društvenog foruma (World Social Forum): „Drugačiji svet je moguć!“, nakon što je raskrinkana unutrašnja struktura Svetskog društvenog foruma i uslovi pod kojima će biti finansiran, postaje obična fraza koja služi kao „ventil za kanalizovanje ljutnje“, a da nema nikakvog konkretnog učinka na postojeći ekonomski model i ni na koji način ne ugrožava neoliberalni koncept globalizacije.

Od proizvodnje pristanka do proizvodnje lažnog otpora

Do sada se uvek govorilo o „proizvodnji pristanka“, koju su opisali Noam Čomski i Edvard S. Herman, ali se Šosudovski posvetio analizi „proizvodnje otpora“, tj. finansiranju, organizovanju i kanalizovanju otpora u onom obliku i meri u kojem on nikada neće dovesti u pitanje opstanak kapitalizma i njegove neoliberalne verzije, koja nije samo ekonomski model, već ideologija koja prožima sve pore društva.

U taj posao su umešani svi. Od čelnih ljudi nevladinih udruženja, političara, privrednika, bankara, korporativne elite, vlada zemalja domaćina međunarodnih samita do policije, tajnih službi i snaga bezbednosti, koje su uvek spremne intervenisati ukoliko tokom protesta dođe do „promene plana“, a tu promenu plana im omogućavaju upravo grupe koje se formalno zovu „antifašističkim“ ili „anarhističkim“, dok zapravo služe kao jurišni odredi za proizvodnju haosa i miniranje otpora i protestnih pokreta.

Prilikom održavanja Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum) i samita od G7, pa sve do G20, uvek su se paralelno održavali i „anti-samiti“, tj. protesti u organizaciji Svetskog društvenog foruma (World Social Forum), ali koji, upravo zbog toga što su finansirani i orkestrirani od onih protiv kojih dižu svoj glas, nikada nisu doneli neki rezultat.

U slučaju da, kao npr. u Đenovi 2001. godine, za vreme protesta protiv samita G8 dođe do većeg zbližavanja među rascepkanim i nepovezanim grupama otpora, tada se inscenira sukob i Svetski društveni forum se prikaže kao „banda huligana koji ruše sve pred sobom“.

Dakle, isti model imamo u Francuskoj, a primećen je i u Kairu u vreme kada je trebalo na vlasti održati islamističkog predsednika Muhameda Mursija, kada su Black Bloc Kairo napadali sedišta Muslimanskog bratstva, ali ne zato što su protiv ove terorističke islamske organizacije, nego kako bi Mursiju dali povod da uguši bilo kakav oblik otpora njegovoj fundamentalističkoj islamskoj vladi. Srećom, plan je propao i Muhamed Mursi je ubrzo svrgnut u vojnom udaru, koji je tražilo preko 22 miliona potpisnika peticije Tamarod.

Scenario u kojem infiltrirani policajci podstaknu protestante na nasilje, primenjen je i u Torontu 2010. Nakon višegodišnje istrage i punomoćnih sudskih presuda protiv čelnih ljudi iz bezbednosnih službi je dokazano kako je u Đenovi 2001. zaista primenjen takav scenario. No, i pored priznanja krivice ništa se nije promenilo.

Naravno, vodeće infiltrirane grupe su  u međuvremenu preotele Svetski društveni forum, što je bilo vidljivo na godišnjem okupljanju u Tunisu 2015. godine, od kada ova okupljanja više nemaju nikakvog smisla i teško je nadati se da je po njihovom aktivizmu „drugačiji svet moguć“. Možda jeste, ali još gori od ovog kojeg poznajemo.

Kako je sad već jasno da su samoprozvani „antifašisti“ zapravo batinaši plaćeni od strane finansijske oligarhije, za one koji žele znati nešto više i nisu zadovoljni s kratkim i paušalnim tumačenjem ovog fenomena na Fejsbuku ili Tviteru, podsetimo na opširnu analizu prof. Mišela Šosudovskog, nakon koje bi se svi trebali zapitati da li je ono što u najboljoj nameri radimo samo kozmetičko ispravljanje manjeg dela nepravdi sistema čiju suštinu ne dovodimo u pitanje ili je ono što činimo ipak doprinos izgradnji tog „mogućeg drugačijeg sveta“.

Mišel Šosudovski: „Anti-globalistički pokreti su osnovani od strane korporativne elite“

„Sve što je učinjeno do sada, učinilo je svet sigurnijim mestom za kapitalizam. Umanjujući socijalne tenzije pomaganjem i tešenjem siromašnih, osiguravanjem sigurnosnih ventila za ljutite i unapređivanjem funkcionisanja vlade, osigurali smo njegov opstanak“, izjavio je Mek Džordž Bandi, nacionalni savetnik za bezbednost dva američka predsednika, Dž.F. Kenedija i Lindona Džonsona, predsednika „Fondacije Ford“ od 1966. do 1979.

„Finansiranjem i stvaranjem političkih okvira za mnoge zabrinute i predane ljude koji rade u neprofitnim organizacijama, vladajuća klasa može nadzirati i odvojiti čelnike od ostatka zajednice, i učiniti njihovo delovanje tako dugotrajnim i tegobnim, da rad na socijalnoj pravičnosti pod tim uslovima postane gotovo nemoguć“, odlomak je iz knjige „Vi ovo zovete demokratijom? –  Ko zarađuje, ko plaća, a ko zaista odlučuje?“, Paula Kivela.

Kvebek – samit FTAA april 2001.

„Novi svetski poredak praktikuje ritual pozivanja vođa civilnog društva u unutrašnje krugove moći, a istovremeno im onemogućava da bilo šta učine i takva praksa daje dobre rezultate. Prvo se kaže svetu da kritičari globalizacije prvo moraju zaslužiti pravo da učestvuju u „odlučivanju“. Drugo, pruža iluziju da globalistička elita, koja se eufemistički naziva demokratijom, ipak odlučuje legitimno. I treće, ona kaže kako „nema alternative“ globalizaciji i da radikalne promene nisu moguće, stoga se većina može samo nadati saradnji s ovim vladarima, samo ako pristane na njihovu ucenu.

I dok „globalizatori“, kako bi pokazali svoju dobru volju, ponekad i usvoje pokoji predlog, njihovi temeljni ciljevi nikada nisu ugroženi.

Ali šta to takozvana „udruženja civilnog društva“ čine? Dok istovremeno slabe i dele društveni pokret u mnogobrojne razjedinjene grupe, zapravo osnažuju moć korporativne elite. Razumevanje tog procesa je od velikog značaja, jer su desetine i stotine hiljada ljudi u Sijetlu, Pragu, Kvebeku i Đenovi od 1999. do 2001. bili uključeni u anti-globalističke proteste, odbacujući ideju kako je novac sve. Bunili su se protiv opšteg osiromašenja miliona ljudi i uništenja planete zbog bogaćenja malobrojne elite.

Taj čin svakako treba pozdraviti, kao i one koji vode te proteste, ali mora se ići dalje i konačno osporiti pravo finansijskoj eliti da vlada svetom. To zahteva ponovno promišljanje strategije protesta. Možemo krenuti na viši nivo pokretanjem protesta u našim zemljama i pokreta koji će ljudima objasniti i preneti poruku o tome šta ovakva globalizacija čini običnim ljudima. Jer oni su snaga koja mora da se mobilizuje u izazovu onih koji pljačkaju celu planetu“, napisao je Mišel Šosudovski nakon samita FTAA u Kvebeku 2001.

Tokom samita u Kvebeku je došlo do sukoba s policijom u kojem su za suzbijanje protesta korišćeni vodeni topovi i suzavac, ali, što je zanimljivo i možemo povezati s aktuelnim događajima u Parizu, uvek su „protestanti“ bili ti koji su izazvali policiju.

U Kvebeku su to bili Džoan Rusov i Stranka zelenih Kanade, koga su bezbednosne službe optužile kao odgovornog za nerede.

Edvard S. Herman i Noam Čomski: “Proizvodnja pristanka”

„Proizvodnja pristanka“ je termin koji su smislili Edvard S. Herman i Noam Čomski i, kako stoji u njihovom istoimenom radu, „predstavlja propagandni model korišćen od strane korporativnih medija kojim vlast manipuliše javnim mnjenjem i nameće pojedincima sistem vrednosti i verovanja. Masovni mediji služe kao instrument kojim se prenose poruke i simboli celokupnom stanovništvu. Njihov zadatak je da zabavljaju, informišu, i da nametanjem i učvršćivanjem vrednosnih sistema integrišu pojedince u institucionalne strukture šireg društva. U svetu koncentrisanog bogatstva i rastućih sukoba interesnih grupa, ispunjavanje i sprovođenje te uloge zahteva sistemsku propagandu“.

„Proizvodnja pristanka“ podrazumeva manipulaciju i oblikovanje javnog mišljenja. Ona uspostavlja konformizam, prihvatanje autoriteta i socijalnu hijerarhiju. Ona zahteva podčinjavanje etabliranom socijalnom poretku. „Proizvodnja pristanka“ opisuje podčinjavanje javnog mišljenja masovnim medijima i njihovim proizvoljnim lažima.

Proizvodnja otpora (Manufacturing Dissent)

S „proizvodnjom pristanka“ smo uglavnom upoznati, ali nužno je fokusirati se na proces „proizvodnje otpora“, koji ima ključnu ulogu u služenju interesima vladajuće elite i gde se razbijanje, gušenje i kanalizovanje tog otpora koristi u, na početku spomenutoj, grupi.

U savremenom kapitalizmu mora prevladati iluzija demokratije. U interesu korporativne elite je da se prihvate otpori i protesti kao sastavni deo sistema kojeg su stvorili, ali tako da ne ugrožavaju uspostavljeni društveni poredak. Svrha nije sprečiti otpor, već naprotiv, oblikovati protestni pokret, upravljati njime i samim tim mu postaviti granice unutar kojih može delovati. Granica do kojih sme ići, ali koje, ni po koju cenu, ne sme preći.

U svrhu održavanja svog legitimiteta, ekonomske elite koriste ograničene i nadzirane oblike opozicije, a cilj je sprečiti razvoj radikalnih oblika protesta koji bi mogli protresti same temelje i institucije globalnog kapitalizma. Drugim rečima, „proizvodnja otpora“ deluje kao „bezbednosni ventil“ koji štiti i održava novi svetski poredak.

No, kako bi proces „proizvodnje neslaganja“ bio efikasan, on mora biti pažljivo regulisan i nadziran od strane onih protiv kojih su protesti usmereni, a onaj koji to nije će se minirati s upotrebom urbane gerile, koja će svojim postupcima dati zeleno svetlo policiji da otpor uguši silom.

Finansiranje otpora

Iako naizgled zvuči paradoksalno, proizvodnja otpora se u suštini postiže finansiranjem otpora samog. Oni protiv kojih je protest usmereren, finansiraju i usmeravaju novčana sredstva organizatorima protesta, nevladinim oranizacijama i njihovim ograncima u obliku skupina Antifa ili Black Bloc. Finansiranje nije ograničeno samo i isključivo na „kupovinu“ naklonosti političara.

Finansijske elite koje kontrolišu najveće fondove nadziru i finansiraju brojna udrženja i organizacije takozvanog civilnog društva koje su uvek bile uključene u protestne pokrete baš protiv društvenog poretka kojeg su one stvorile. Programi mnogih nevladinih udruženja uveliko se oslanjaju na finansijska sredstva iz javnih i privatnih fondova, uključujući i fondove Ford, Rokfeler, Mek Karti i druge.

Anti-globalistički pokret se protivi Vol Stritu i naftnim divovima koje kontroliše Rokfeler, ali upravo njihove fondove velikodušno finansiraju „progresivne anti-kapitalističke mreže“, baš kao i ekologe i protivnike „Big Oil“ skupine, a sve s ciljem kako bi na kraju nadgledali i oblikovali njihove aktivnosti.

Mehanizmi „proizvodnje otpora“ zahtevaju manipulativno okruženje i suptilnu saradnju pojedinaca unutar organizacija kao što su pacifistička udruženja, udruženja za zaštitu životne okoline, antiglobalistički pokret i druge.

Dok mejnstream mediji „proizvode pristanak“, složena mreža nevladinih udruženja se od strane korporativnih elita koristi u manipulaciji protestnih pokreta i njihovog „stavljanja u kalupe“. Nakon deregulacije globalnog finansijskog sistema 1990. i zbog brzog obogaćivanja finansijskog establišmenta, finansiranje udruženja kroz fondove je naglo poraslo.

Gorka je ironija što je u poslednjih nekoliko godina deo špekulativnog profita na Vol Stritu recikliran kroz razne neoporezive fondove i humanitarne akcije. Ovi finansijski dobici nisu korišćeni samo za kupovinu političara, već su prosleđeni i raznim udruženjima, istraživačkim institutima, društvenim centrima, crkvenim grupama, udruženjima za zaštitu okoline, alternativnim medijima, grupama za ljudska prava itd…

„Proizvodnja otpora“ se posebno fokusirala na pojedine „leve“ i „progresivne“ medije, koji su finansirani od strane udruženja ili direktno iz fondova milijardera.

Skriveni cilj „proizvodnje otpora“ je uspostavljanje granica do kojih može ići „korektni politički otpor“. S druge strane, u mnoga nevladina udruženja su infiltrirani agenti zapadnih obaveštajnih službi, koji ne samo da nadziru, nego i upravljaju njihovim aktivnostima.

Fragmentirani aktivizam

Cilj korporativnih elita je bio raskomadati, podeliti društvene pokrete. Rat i globalizacija više nisu u prvom planu aktivizma koji se raspršio. Više ne postoji integrisani antiglobalistički i antiratni pokret. Nije prepoznata veza između ekonomske krize i ratova koje SAD vode u svetu.

Otpor je fragmentisan i pospremljen u male odeljke. Protestni pokreti se razdvajaju u razne „tematski orijentisane“ pokrete – pokrete za ženska prava, za borbu protiv klimatskih promena, zaštitu okoline, antiglobalističke i kakve sve ne. Za razliku od masovnih pokreta, svaki aktivizam je danas posebno ohrabren velikodušnim finansijskim injekcijama,. Ovakav „mozaik“ je bio rasprostranjen već ’90-tih, pred početak samita G7.

Anti-globalistički pokret

Antisamit u Sijetlu 1999. je bio trijumf antiglobalističkog pokreta. „Istorijska koalicija aktivista koja je zatvorila sastanak Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu je iskra koja je zapalila globalni antikorporativni pokret“, napisala je Naomi Klein, u Nationu u novembru 2009.

Sijetl je bio zaista važno raskšće u istoriji masovnih pokreta. Okupilo se više od 50 000 ljudi iz različitih sredina, društvenih organizacija, sindikata, ekologa i svi s ciljem da se razotkrije i demolira neoliberalna agenda, uključujući i njene institucionalne temelje.

Ali, događaje u Sijetlu je obeležio i veliki preokret. Uz „otpor“ svih sektora društva, službenom WTO samitu je očajnički trebalo i „učestvovanje vođa civilnog društva iznutra“, koji su posmatračima „spolja“ trebali pružiti dojam da se sve odvija „demokratskim putem“.

Dok je hiljade ljudi marširalo Sijetlom, ono što se dogodilo iza zavesa je bila de fakto pobeda neoliberalizma. Nekoliko organizacija civilnog društva, samo formalno protivnika WTO je, pristavši na razgovore s predstavnicima Svetske trgovinske organizacije, priznalo legitimitet globalnog trgovinskog sistema, umesto da WTO prozovu kao protivpravnu organizaciju.

„Akreditovani predstavnici nevladinih organizacija su pozvani na druženje u prijateljskom okruženju s veleposlanicima, trgovinskim ministrima i finansijskim moćnicima s Vol Strita na nekoliko službenih događanja, uključujući i brojne prijeme i koktele“, napisao je Mišel Šosudovski u svom članku „Pogled na proteklih deset godina“.

Skriveni plan je bio oslabiti i podeliti protestni pokret i preokrenuti antiglobalističku plimu u područja u kojima neće direktno pretiti interesima preduzetničke i finansijske elite. Ove „akreditovane“ organizacije civilnog društva, finansirane iz privatnih fondova Ford, Rokfeler, Rokfeler Braders, Čarls Stjuart Mot, Fondacija za dubinsku eklogiju, postavile su se kao lobističke grupe, delujući formalno kao predstavnici društvenih pokreta.

Predvođeni čelnim aktivistima su sami sebi „svezali ruke“. Na kraju, prihvatanjem legitimiteta WTO su pomogli, mnogi ne svojom voljom, slabljenju antiglobalističkog pokreta.

Vođe nevladinih organizacija su bili itekako svesni odakle im dolazi novac. Iako, unutar američkih i evropskih nevladinih organizacija vlada uverenje kako su ti fondovi nezavisna i filantropski nastrojena zasebna tela, odvojena od korporacija, kao na primer fondacija Rokfeler Braders, koju je nemoguće smatrati nezavisnom od porodčnog carstva Rokfeler.

U izvrnutoj logici borbe protiv korporativnog kapitalizma, ali s platama i operativnim troškovima zavisnim o novcu privatnih korporativnih fondova oslobođenih poreza, to je postala opšteprihvaćena činjenica. Nevladine organizacije su svezane u ludačku košulju i njihovo postojanje danas zavisi od korporativnog novca. Sve njihove aktivnosti se pomno prate i nadziru od strane kapitalista.

“Progresivni psi čuvari“ (Watchdogs)

Korporativna elita, čijim interesima verno služe MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija, spremno će finansirati organizacije koje su predvodnice protestnih pokreta protiv WTO i drugih internacionalnih finansijskih institucija. Podržani novcem iz fondova raznih milijardera, nevladine organizacije postavljaju i razne čuvare (watchdogs), čiji je zadatak praćenje sprovođenja neoliberalne politike, ali bez podizanja prašine oko toga ili postavljanja previše pitanja, na primer, kako WTO svojom politikom pridonosi osiromašivanju miliona ljudi.

SAPRIN (The Structural Adjustment Participatory Review Network) osnovan je od Development Gapa, a USAID i Svetska banka finansiraju nevladine organizacije sa sedištem u Vašingtonu.

Opširno dokumentovano nametanje strukturnih promena MMF-a i Svetske banke zemljama u razvoju predstavlja očigledni oblik mešanja u unurašnje  poslove suverenih država, a sve u ime institucije „vernika“. Ali umesto osporavanja legitimiteta MMF-a, Svetske banke i njihove „smrtonosne ekonomske medicine“, jezgra SAPRIN-a je tražila da se osigura participacija nevladinim udruženjima radi nadzora, radeći „ruku pod ruku“ s USAID-om i Svetskom bankom.

Cilj je bio dati „ljudsko lice“ neoliberalnoj političkoj agendi, umesto da se direktno odbije politički okvir MMF-a. SAPRIN je globalno civilno društvo, skraćenica od Structural Adjustment Participatory Review Initiative koja je pokrenuta od Svetske banke i njenog predsednika Džima Volfensona 1997.

SAPRIN je dizajniran kao trodelno telo koje okuplja organizacije civilnog društva, njihove vlade i Svetsku banku u zajedničkom nadgledanju programa strukturnih adaptacija (SAPS),kao i istraživanju novih političkih opcija.

Na sličan način deluje i Trgovinski opservatorijum, nekada WTO-Watch, iz Ženeve, koji je projekt Instituta za poljoprivredu i trgovinsku politiku iz Mineapolisa (IATP), kojeg velikodušno finansiraju opet Ford, Rokfeler, Čarls Stjuart Mot, itd. Trgovinski opservatorijum ima zadatak da nadgleda Svetsku trgovinsku organizaciju i sporazume o slobodnoj trgovini NAFTA i FTAA, od kojih je prvi revidiran od Trampove administracije.

Trgovinski opservatorijum takođe prikuplja podatke i brine o „vladanju“ i „odgovornosti“. „Odgovornosti“ prema žrtvama WTO politike ili protagonista neoliberalnih reformi? Metode rada Trgovinskog opservatorijuma ni na koji način ne ugrožavaju WTO. Upravo suprotno, legitimitet trgovinske organizacije i njeni sporazumi nikada nisu dovedeni u pitanje.

Prema Institutu za poljoprivredu i trgovinsku politiku iz Mineapolisa njegovi najveći donatori su bili:

Ford Foundation
$2,612,500.00 / 1994. – 2006.

Rockefeller Brothers Fund
$2,320,000.00 / 1995. – 2005.

Charles Stewart Mott Foundation
$1,391,000.00 1994. – 2005.

McKnight Foundation
$1,056,600.00 / 1995. – 2005.

Joyce Foundation
$748,000.00 / 1996. – 2004.

Bush Foundation
$610,000.00 / 2001. – 2006.

Bauman Family Foundation
$600,000.00 / 1994. – 2006.

Great Lakes Protection Fund
$580,000.00 / 1995. – 2000.

John D. & Catherine T. MacArthur Foundation
$554,100.00 / 1991. – 2003.

John Merck Fund
$490,000.00 / 1992. – 2003.

Harold K. Hochschild Foundation
$486,600.00 / 1997. – 2005.

Foundation for Deep Ecology
$417,500.00 1991. – 2001.

Jennifer Altman Foundation
$366,500.00 1992. – 2001.

Rockefeller Foundation
$344,134.00 / 2000. – 2004.

Consumer Freedom je takođe napravio spisak udruženja civilnog društva i nevladinih organizacija koje primaju novac od fodova, potom slavnih ličnosti koje su aktivne u “pomoći” udruženjima civilnog društva,kao i spisak imena ključnih igrača koji koordiniraju ceo ovaj zahtevan posao.

Spisak i linkove na fondove poznatih milijardera i poznatih osoba je objavio i The Guardian, ali su sve stranice izbrisane i danas su nedostupne.

Svetski ekonomski forum – Svi putovi vode u Davos

„Narodni pokret“ je otet. Odabrani intelektualci, čelnici organizacija civilnog društva, sindikalni čelnici, uključujući Oxfam, Amnesty International, Greenpeace, rutinski se pozivaju u Davos na Svetski ekonomski forum, gde se druže s najmoćnijim svetskim ekonomskim i političkim akterima. Ovakvo druženje svetskih korporativnih elita s probranim „progresivcima“ je deo rituala na kojem počiva proces „proizvodnje otpora“.

Trik je u selektivnom odabiru vođa takozvanog civilnog društva „kojima se može verovati“ i integrisati ih u „dijalog“, te ih tako odstraniti iz miljea u kojem  bi delovali u ime svojih „kolega“ radnika i navesti ih da služe interesima korporativnog establišmenta.

Učestvovanje nevladinih organizacija na godišnjem sastanku u Davosu je dokaz kako se svesno nastoji integrisati široki spektar glavnih društvenih činioca u definisanju i unapređenju globalne agende. Davos eliti pruža idealan okvir za druženje s glavnim učesnicima nevladinih udruženja gde razgovaraju o globalnoj ekonomiji i navodnom poboljšanju stanja u svetu. NVO služe i kao most između elite, vlasti i civilnog društva, povezujući kreatore politike sa širokim masama, donoseći “praktična rešenja na sto“, poručeno je sa Svetskog ekonomskog foruma od 5.januara 2001.

“Svetski ekonomski forum ne predstavlja široku poslovnu zajednicu. To je elitističko okupljanje članova divovskih globalnih korporacija. Odabrane NVO se gledaju kao učesnici i glasnogovornici onih čija se reč ne može čuti i koji su gotovo uvek vrlo daleko od procesa donošenja odluka”, stoji na službenoj stranici Svtskog ekonomskog foruma).

Da li udruženja civilnog društva i NVO u partnerstvu s globalnim korporacijama zaista zastupaju sve one koji su isključeni iz procesa odlučivanja?

Sindikalne vođe pristaju na kompromise na štetu radničkih prava. Čelnici međunarodne federacije sindikata (IFTU), AFL-CIO, Evropska konfederacija sindikata, Kanadski kongres rada (HPC) su kao regionalni lider pozivani na sastanke u Davosu. Oni učestvuju u radu Svetskog ekonomskog foruma (WEF) kao vođe zajednica i fokusiraju se na uzajamno prihvatljive obrasce ponašanja radničkog pokreta. WEF veruje „kako je glas radnika važan za dinamiku dijaloga o pitanjima globalizacije, ekonomske pravičnosti, transparentnosti i odgovornosti, te osigurava zdrav globalni finansijski sistem.“

Dakle, radi se o osiguranju opstanka zdravog globalnog finansijskog sistema utemeljenog na prevari i korupciji.

Svetski društveni forum (SDF): „Drugačiji svet je moguć!“, ali uz pomoć CIA-e

Antisamit u Sijetlu 1999. je umnogome postavio temelje razvoja Svetskog društvenog foruma (World Social Forum). Prvo okupljanje dogodilo se u januaru  2001. u Porto Alegreu, Brazil. Ovaj međunarodni skup okupio je desetine hiljada aktivista iz ključnih društvenih organizacija.

Okupljanje je održano istovremeno sa Svetskim ekonomskim forumom u Davosu. Namera je bila da se čuje glas otpora i neslaganja sa Svetskim ekonomskim forumom, korporativnim vođama i ministrima finansija. SDF je inicijalno bio pokrenut od francuske organizacije ATTAC i nekoliko brazilskih nevladinih organizacija.

Međutim, godinu ranije, januara 2000., se Bernard Kasen, čelnik francuske platforme ATTAC, Oded Grajev, voditelj brazilskog udruženja poslodavaca i Franciska Vitaker, voditeljka brazilskih nevladinih udruženja sastaju kako bi razmotrili predlog o okupljanju „Za svet civilnog društva“. Do marta 2000. su formalno osigurali potporu opštinskih vlasti u Porto Alegreu, obe u to vreme kontrolisanih od brazilske Radničke partije (PT).

Skupina francuskih nevladinih udruženja, uključujući ATTAC, Friends of L’Humanité i Friends of Le Monde Diplomatique su sponzorisali alternativni društveni forum u Parizu pod nazivom „Godinu dana nakon Sijetla“, kako bi pripremili „dnevni red“ za proteste koji su trebali da se održe prilikom samita EU u Nici.

Govornici su pozvali na „preusmeravanje pojedinih internacionalnih institucija“, npr. MMF-a, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, a sve kako bi se stvorila globalizacija odozdo i izgradnja međunarodnog građanskog pokreta, ali ne „kako bi se uništio MMF, već kako bi se prisilio da preusmeri svoje zadatke”, što je nemoguće.

Od samih početaka 2001. Svetski društveni forum je podržavan od fondacije Ford, koja je poznata po svojim vezama s CIA-om i to još od ’50-tih.

„CIA koristi ove filantropske fondove kao najefikasniji kanal za usmeravanje velikih svota novca raznim agencijama i njihovim projektima, ali bez upozorenja primaocima odakle novac dolazi“, napisao je Džejms Petras u članku objavljenom 18. septembra 2002.

Tu su i drugi finansijeri društvenog foruma, ili partneri, ako ćemo koristiti terminologiju samog foruma, uključujući i fondaciju Ford, dovoljno je reći kako se uvek delovalo u najužoj saradnji s CIA-om i prema ukupnom američkom strateškom interesu.

Fondacija Heinrih Bol, koja je pod kontrolom nemačke Zelene stranke je takođe partner u ovome, partner je bila i nemačka vlada i pristalica ratova u Jugoslaviji i Avganistanu, bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, kao i velike agencije poput Oxfa-Velika Britanija, Novib-Holandija, ActionAid-Velika Britanija, itd.

Zanimljivo je kako član međunarodnog veća SDF-a govori o „značajnim sredstvima“ primljenim od tih agencija, a sve to do sada nikada nije podstaklo značajnije rasprave u telima foruma o mogućim posledicama koje takva zavisnost može generisati. Ipak, on priznaje kako su, da bi dobili sredstva od fondacije Ford, organizatori morali da uvere fondaciju kako Radnička stranka nije bila uključena u celokupni proces.

Ovde je važno spomenuti dve stvari. Kao prvo, takav postupak potvrđuje da su sponzori itekako „zavrtali ruke“ organizatorima i različitim snagama u društvenom forumu i određivali uloge različitim strujama u njemu, kada su se morali uveravati ko će učestvovati, a ko neće. Drugo, ako su donatori garantovali neučestvovanje Radničke partije, jasno je kako se žarko protive istinskim anti-imperijalističkim snagama. Tada je objašnjeno na koji način se određuje ko hoće, a ko neće učestvovati na SDF-u.

Pitanje finansiranja uopšte nije moguće odgonetnuti u povelji SDF-a, usvojenoj u junu 2001. Marksisti bi zasigurno ukazali na pitanje materijalnih temelja foruma, jer je očigledno jasno kako „onaj koji plaća muziku i naručuje pesmu“. Ali se u SDF-u ne slažu. Apsurdno tvrde da izvlače novac od imperijalističkih institucija, poput fondacije Ford, istovremeno se boreći protiv „dominacije kapitala u svetu i bilo kog oblika imperijalizma“.

Fondacija Ford je osigurala temeljna sredstva za SDF, ali i indirektnim donacijama „partnerskim organizacijama“ fondovima McArthur, Charles Stewart Mott, The Friedrich Ebert Stiftung, W. Alton Jones, i telima kao što su Evropska komisija, nekoliko evropskih vlada, uključujući i bivšu laburističku vladu Tonija Blera, kanadsku vladu, kao i neka tela UN-a (UNESCO, UNICEF, UNDP, ILO i FAO).

Osim početne potpore Fondacije Ford, mnogi od učesnika su počeli da primaju sredstva od velikih „humanitarnih“ fondova. Američke i evropske nevladine organizacije i same postaju sekundarne finansijske agencije, pa Fordov novac preusmeravaju ka drugim partnerskim organizacijama, npr., poljoprivrednim ili pokretima za ljudska prava.

Međunarodno veće SDF-a je sastavljeno od predstavnika nevladinih udruženja, sindikata, navodno nezavisnih medijskih kuća, istraživačkih instituta, od kojih su mnogi izdašno finansirani od strane fondacija i vlada pojedinih zemalja. A sindikati, koji su rutinski pozivani na druženja s direktorima s Vol Strita u Davosu, uključujući AFL-CIO, Evropsku konfederaciju sindikata i Kanadski kongres rada, takođe sede u Međunarodnom veću. Među nevladinim organizacijama finansiranim od velikih fondacija koje sede u SDF-ovom Međunarodnom veću su i Institut za agrikulturu i trgovinsku politiku (IATP), koji nadgleda ženevski Trgovinski opservatorijum.

Mreža donatora za trgovinu i globalizaciju (FTNG) ima status posmatrača u SDF Međunarodnom veću, gde igra ključnu ulogu. Dok kanalizuje novac SDF-u, istovremeno deluje kao klirinško telo za velike igrače (fondacije). FTNG se opisuje kao „savez osiguravatelja predanih izgradnji pravičnih i održivih zajednica širom sveta“. Članovi ovog saveza su fondacije Ford, Rokfeler Braders, Heinrih Bol, C.S.Mot, Merk porodična fondacija, i drugi.

Zapadne vlade finansiraju proteste, nad kojima potom i provode represiju

I ponovo gorka ironija, vlade, uključujući i Evropsku uniju, osiguravaju novčana sredstva takozvanim „progresivnim“ grupama uključenim u organizaciju protesta protiv tih istih vlada koje ih finansiraju.

„Vlade su takođe značajni donatori protestnih grupa. Evropska komisija je, na primer, finansirala dve grupe koje su mobilizovale veliki broj ljudi u protestima tokom samita EU u Geteburgu i Nici. Britanska nacionalna lutrija, koju nadgleda vlada, pomaže u finansiranju grupa koje su jezgra britanskog kontingenta u oba protesta“, izjavio je za Financial Times britanski analitičar Džejms Harding.

Sve se odvija na sledeći način: vlada domaćina finansira službeni samit, kao i nevladine organizacije koje su aktivno uključene u proteste protiv samita u toku. Takođe se multimilionskim iznosima finansiraju aktivnosti bezbednosnih snaga za suzbijanje pobuna u čijem radu, opet učestvuju predstavnici one nevladine organizacije koja se finansira.

Dobar primer za razumevanje tog fenomena je veliki protest u Đenovi 2001., kada je protiv 27. samita G8 protestovalo oko 300 000 ljudi. Predstavnici udruženja su se mesecima dogovarali s tajnim službama i predstavnicima policije, Karabinjera, tajne službe DIGOS i lokalnim vlastima, da bi na kraju došlo do opšteg haosa u kome je na stotine ljudi ranjeno, a život je izgubio Karlo Giliani (23), koga je, kako je kasnije dokazano, u insceniranim neređenjima ubio pripadnik Karabinjera  Mario Plakanika.

Svrha svih tih kombinovanih operacija, uključujući i isplanirani vandalizam od strane preobučenih policajaca i grupa Black Bloc i Antifa, jeste da se diskredituju protestni pokreti i njihovi učesnici. Širi cilj je pretvoriti bilo kakav protestni pokret u ritual otpora, kome je svrha zastupanje interesa službenog samita i vlade domaćina. Takva logika je prevladala na brojnim antisamitima još od 1990.

Na samitu u Kvebeku 2001. je skup nevladinih udruženja strane kanadske federalne vlade bio uslovljen isključivanjem brojnih grupa i nepodmićenih sindikata. Stoga se formirao drugi, paralelni samit, koga su neki opisali kao „protivnarodni“. S druge strane, u dogovoru s federalnim vlastima, organizatori su usmerili protest na lokaciju 10 kilometara udaljenu od grada, umesto prema istorijskom centru grada, gde se održavao službeni FTAA samit, snažno čuvan „bezbednosnim zonama“.

Umesto marširanja prema ogradama oko mesta održavanja sastanka dve Amerike, protestanti biraju rutu koja vodi u suprotnom smeru kroz stambene četvrti do parkinga stadiona.

Henri Mejs, predsednik Federacije radnika Kvebeka (FTQ), izjavio je:
„Ja odobravam što smo tako daleko od centra grada. To je pitanje bezbednosti. Hiljadu policajaca je nadziralo marš. Kada su neki aktivisti pokušali da se odvoje i krenu uzbrdo do ograde, FTQ daje signal članovima Kanadskih radnika automobilske industrije, koji su išli na kraju kolone, da sednu i tako blokiraju aktiviste da napuste službeni marš“.

Čelnici Svetskog društvenog foruma odvojeni od onih koje predstavljaju

Osnivanje Svetskog društvenog foruma je nedvsmisleno istorijski trenutak. Nije mala stvar okupiti desetak hiljada angažovanih aktivista. Omogućena je razmena ideja i uspostavljanje veza i solidarnosti. Međutim, ono što upada u oči je ambivalentna uloga čelnika tih organizacija u odnosu prema krugovima moći. Njihov ugodan i pristojan odnos naspram korporativnog ili vladinog sponzorisanja, pomoći fondova, Svetske banke itd., potkopava njihovu odgovornost prema članstvu organizacija i šire.

Svrha i cilj „proizvodnje otpora“ je upravo to. Odvajanje vođa pokreta kao efikasno sredstvo ućutkavanja i slabljenja pokreta i njihovih akcija, kao i finansiranje otpora i infiltracija u redove društvenih organizacija s ciljem prikupljanja informacija o njihovom delovanju.

Većina organizacija koje učestvuju u društvenom forumu, uključujući radničke, seljačke, studentske organizacije, su bile potpuno nesvesne odnosa vrha Svetskog društvenog foruma i korporativnih finansiranja, kao i pregovora koji su se odvijali iza njihovih leđa, od šačice vođa nevladinih organizacija koji su povezani s privatnim fondovima.

Finansiranje ovih organizacija nikada nije bezuslovno. Svrha je „utišati“ i izmanipulisati protestni pokret. Privatne fondacije postavljaju uslove, a ako se tim uslovima ne izađe u susret, primatelji donacija su osuđeni na bankrot.

Svetski društveni forum sam sebe definiše kao „otvoreno sastajalište otvorenog razmišljanja, demokratske razmene ideja, formulisanja predloga, slobodne razmene iskustava i mesto međusobnog povezivanja s ciljem efikasnijeg delovanja protiv neoliberalizma i dominacije kapitala ili bilo kog oblika imperijalizma“. Zalažu se za izgradnju boljeg i pravičnijeg društva u celini, usmerenog na boljitak pojedinca.

SDF je zapravo mozaik pojedinačnih inicijativa koje ni na koji način direktno ne ugrožavaju, niti dovode u pitanje legitimitet globalnog kapitalizma i njegovih institucija.

Takva neorganizovana struktura je namerna. Sve dok favorizuje, promoviše ideju o brojnim pojedinačnim temama, SDF nije i ne može biti pogodan i delotvoran okvir za artikulaciju zajedničkih platformi usmerenih protiv globalizacije i neoliberalnog kapitalizma. Usput, rat na Bliskom istoku i Središnjoj Aziji, kog su SAD pokrenule samo nekoliko meseci nakon što je utemeljen SDF u Porto Alegreu u januaru 2001. godine, uopšte nije bio tema rasprava na forumu.

Ono što prevladava je ogromna i zamršena mreža organizacija. Nevladine organizacije iz zemalja u razvoju koje primaju potpore od partnerskih nevladinih organizacija iz Amerike i Evrope, uopšte ne znaju da su i oni finansirani iz velikih privatnih fondova. Novac koji se sliva kontroliše i postavlja ograničenja. Mnogi članovi i vođe tih nevladinih udruženja su dobronamerni pojedinci, predani borbi za boljitak, ali ipak deluju unutar nametnutih okvira i granica otpora i njihove ruke su vezane.

Globalni kapitalizam finansira antikapitalizam

„Drukčiji svet je moguć“, ali ga je nemoguće postići u ovim okvirima. Potrebno je revidirati Svetski društveni forum, njegovu organizacijsku strukturu, njegove finansijske aranžmane i njegovo vođstvo. Nema smislenog masovnog pokreta dok je otpor velikodušno finansiran od strane istih korporativnih elita koje su „meta“ protestnog pokreta.

Prema rečima Mek Džordž Bandija, predsednika Fondacije Ford (1966.-1979.), „Sve što je fondacija Ford učinila, može se smatrati stvaranjem sveta sigurnijeg za kapitalizam.“

U ovom kontekstu, kada svi mehanizmi zakažu, ranije regrutovane i jednako tako podmićene grupe Black Bloc i određeni delovi fragmentisanog pokreta Antifa se šalju na ulice kako bi sprovodili nasilje i podsticali nerede, što policiji i vlastima daje razlog za uzvraćanje represijom.

Osim toga, vraćajući se na Žute prsluke, tumačiti akcije ovih grupa kao akcije cele francuske levice je apsurd. Takvi namerno podsticani antagonizmi dovode do podele protestnog pokreta na „levi“ i „desni“ blok, što vlada Emanuela Makrona, odnosno elite koje stvarno vladaju Francuskom, upravo i žele.

Kao što vidimo, još od ’90-ih je uspešno stvorena mreža koja ne dopušta konsolidovanje otpora. Hoće li se to promeniti? Moguće, ali svakako ne površnim pristupom ovom složenom problemu.

(logicno.com)