U trenutku kada su mnogi očekivali makar minimum predvidljivosti u odnosima velikih sila, u Moskvi se sve češće čuje potpuno drugačiji ton.
Kako prenosi list Christian Science Monitor, rusko poverenje u Vašington dodatno je narušeno posle američkih i izraelskih udara na Iran.
U ruskim političkim i analitičkim krugovima sve glasnije se ponavlja jedna teza: pregovori, tvrde oni, često služe samo kao politički paravan iza kojeg se pripremaju vojne operacije.
Taj zaključak postao je još glasniji nakon iznenadnog napada tokom vikenda, u kojem je ubijen ajatolah Ali Hamnei, lider jedne suverene države. Rusko rukovodstvo je reagovalo šokirano tim razvojem događaja, ali zasad pažljivo bira reči i ne otkriva kako bi moglo da reaguje na sukob koji se, kako izgleda, širi iz dana u dan.
U Kremlju se, međutim, jasno stavlja do znanja da Moskva nema nameru da se direktno umeša. Andrej Klimov iz stranke Jedinstvena Rusija kaže da Rusija osuđuje ono što naziva neizazvanim napadom na Iran, ali ističe i jednu važnu rečenicu: „Ovo nije naš rat.“
Kako objašnjava, Rusija nije započela sukob i u njemu ne učestvuje, ali je spremna da pokuša da pomogne u smirivanju situacije diplomatskim i drugim kanalima.
Taj oprezni stav uklapa se u širu strategiju Moskve da reaguje politički, a ne vojno, čak i uprkos činjenici da je tek prošle godine potpisan sporazum o strateškom partnerstvu sa Iranom.
Zanimljivo je da je još nakon prošlogodišnjeg Dvanaestodnevnog rata, kada su Sjedinjene Države i Izrael bombardovali iranska nuklearna postrojenja, predsednik Vladimir Putin podsetio da rusko-iranski odnosi ne uključuju međusobne odbrambene obaveze. Štaviše, kako je tada rekao novinarima, ni sam Teheran nije pokazivao posebno interesovanje za takvu ideju.
U jednom trenutku dobio je i pitanje koje danas zvuči gotovo proročanski: kako bi reagovao ako bi Izrael eliminisao vrhovnog vođu Irana, ajatolaha Alija Hamneija. Putin je tada kratko prekinuo temu. „Ne želim ni da razgovaram o takvoj mogućnosti. Ne želim“, rekao je. I to je bio kraj odgovora.
Sada, međutim, rat otvara mnogo šire geopolitičke posledice. Sa ruske tačke gledišta, najveći razlog za zabrinutost nije samo sam sukob, već ono što on može da promeni na Bliskom istoku.
Moskva je već gledala kako je u Siriji zbačen dugogodišnji saveznik Bašar el Asad. Ako bi Iran doživeo sličnu sudbinu, to bi ozbiljno pogodilo ruske strateške interese i politički autoritet u regionu.
Neki analitičari čak crtaju scenarije koji u Moskvi izazivaju nelagodnost: Amerika pod vođstvom Donalda Trampa ponovo bi potvrdila dominaciju na Bliskom istoku, a možda i šire.
Nezavisni moskovski politikolog Vladimir Sotnikov otvoreno postavlja pitanje koje se sada čuje i u ruskim akademskim krugovima: šta ako Vašington nastavi da preoblikuje globalni poredak po sopstvenom ukusu.
„Posle Sirije, Venecuele, a sada i Irana, niko ne zna ko je sledeći“, kaže on. Ako operacija protiv Irana bude uspešna, dodaje, to bi bio ozbiljan udarac ruskim interesima na Bliskom istoku.
Ipak, slika nije jednostrana. Tokom protekle godine ruska diplomatija uspela je da zadrži određeni uticaj u Siriji, uključujući i vojne baze. Pojedini analitičari smatraju da su ekonomske i geopolitičke veze između Rusije i Irana dovoljno duboke da bi mogle da prežive čak i radikalnu promenu vlasti u Teheranu.
Postoji i druga mogućnost: ako Sjedinjene Države ne ostvare svoje ciljeve u Iranu, Moskva bi mogla da pokuša da se nametne kao posrednik.
Sotnikov podseća da Rusija već ima iskustvo u takvoj ulozi. Bila je jedan od ključnih aktera u multilateralnim pregovorima koji su tokom Obamine ere doveli do iranskog nuklearnog sporazuma.
Uz to, Rusija je izgradila jedinu civilnu nuklearnu elektranu u Iranu, a stotine ruskih stručnjaka i dalje rade na tom programu. „Prerano je reći da li će ovo biti katastrofa za Rusiju ili obrnuto“, kaže Sotnikov, ostavljajući otvorenu dilemu.
Usred svih tih strateških kalkulacija pojavljuje se i jedan, pomalo paradoksalan element. Rat na Bliskom istoku podigao je cene nafte i gasa na međunarodnim tržištima, a upravo su to ključni izvori ruskih izvoznih prihoda.
Zatvaranje Ormuskog moreuza, kroz koji inače prolazi oko petine svetskih energetskih isporuka, već je izazvalo snažne poremećaje na tržištu. Saobraćaj tankera kroz ovaj ključni prolaz naglo je opao, a deo brodova je ostao usidren ispred ulaza zbog bezbednosnih rizika.
U takvoj situaciji cene nafte i gasa počele su brzo da rastu, što bi moglo da donese dodatne prihode ruskom budžetu koji se u velikoj meri oslanja na izvoz energenata.
Promene se već vide i na tržištu. Indija je ranije, pod uticajem Vašingtona, smanjivala kupovinu ruske nafte, ali sada ponovo razmatra svoje planove zbog smanjene ponude na tržištu.
Paralelno s tim, američki vojni arsenali – posebno sistemi važni za odbranu Ukrajine od ruskih vazdušnih napada – već su bili pod pritiskom, a dodatni troškovi operacija protiv Irana mogli bi dodatno da promene prioritete.
Fjodor Lukjanov, glavni urednik moskovskog časopisa Rusija u globalnim poslovima, kaže da na kratki rok mnoge okolnosti idu u prilog ruskim interesima. Amerikanci su, tvrdi on, rasuti na više frontova, evropske države deluju zbunjeno, a isporuke oružja Ukrajini već se smanjuju.
Ali u Moskvi postoji i druga, mnogo emotivnija reakcija. Ruski lideri posebno su ogorčeni činjenicom da je rat započet u trenutku kada su pregovori još trajali i kada je, prema brojnim izveštajima, postignut određeni napredak.
Putin je ubistvo Hamneija nazvao ciničnim atentatom. Lukjanov ide i korak dalje: eliminacija lidera jedne države članice Ujedinjenih nacija, kaže on, prelazi granice onoga što se ranije smatralo opšteprihvaćenim pravilima međunarodne politike.
„Navikli smo da uzimamo zdravo za gotovo da legitimni lideri država imaju određeni imunitet“, objašnjava on. „Moraju postojati ljudi sa kojima može da se pregovara. Sada se čini da to više nije slučaj.“
U međuvremenu, posledice se osećaju i u odnosima između Rusije i Sjedinjenih Država. Dmitrij Suslov sa moskovske Visoke škole ekonomije smatra da je otopljavanje odnosa, koje je počelo pre godinu dana tokom mirovnih pregovora o Ukrajini uz američko posredovanje, sada ozbiljno uzdrmano. Po njegovom mišljenju, retorika i realna politika Vašingtona sve više se razilaze.
„Vidimo da, bez obzira na svoju retoriku, SAD vode agresivnu politiku kako bi uspostavile svoju hegemoniju. Tramp se predstavljao kao protivnik strane intervencije, ali je postao njen vatreni pristalica“, kaže on. „Sada vidimo da su pregovori sa SAD prevara, puko pokriće za pripremu vojne akcije. SAD se ne može verovati.“
U ruskim analitičkim krugovima sve češće se čuje i tvrdnja da su pregovori, iz američke perspektive, samo pokriće za pripremu vojne akcije.
Suslov veruje da bi rat mogao dodatno da zbliži Rusiju i Kinu. Njihove političke izjave o sukobu gotovo su identične, a ekonomska logika saradnje dodatno ih povezuje, posebno zbog ruske uloge kao velikog snabdevača energijom i resursima za kinesku ekonomiju. Obe zemlje, dodaje, verovatno će pokušati da ojačaju uticaj na globalnom Jugu i kroz platforme poput BRIKS-a.
Postoji, međutim, i druga strana te priče. Sjedinjene Države bi mogle da pokušaju da prikažu BRIKS kao strukturu koja ne može da pomogne sopstvenim partnerima kada su u ozbiljnoj krizi. U Moskvi su svesni tog rizika i, kako tvrdi Suslov, verovatno će pokušati da organizuju koordinisaniji odgovor i privuku zemlje koje nazivaju globalnom većinom.
U svemu tome možda je najzanimljivija promena percepcije o Donaldu Trampu u samoj Moskvi. Fjodor Lukjanov primećuje da se u ruskim političkim krugovima sada sve češće čuje pomalo ironična opaska: možda će, kažu, jednog dana čak nedostajati Džo Bajden i njegova administracija. Ne zato što su bili naklonjeni Rusiji – naprotiv – već zato što su, kako tvrdi Lukjanov, ipak delovali unutar određenih granica.
Moskva više ne gaji nikakve iluzije da je Tramp prijatelj Rusije, naglašava Lukjanov.
A upravo u toj neizvesnosti – između strateških prilika, geopolitičkih gubitaka i promenjenih pravila igre – mnogi u Moskvi vide glavnu dilemu. Rat u Iranu možda još nije završio ni svoju prvu fazu, ali već menja odnose među velikim silama. Kako će se taj proces završiti, i ko će iz njega izaći jači, zasad je pitanje na koje niko nema siguran odgovor.
