U trenutku kada se na Bliskom istoku ponovo ubrzava vojna dinamika, pažnja se sve više usmerava na relativno mali, ali strateški izuzetno važan komad teritorije – iransko ostrvo Hark.
Prema pisanju The Jerusalem Post, u Vašingtonu se razmatra scenario u kome bi Sjedinjene Države mogle da pokrenu kopnenu operaciju kako bi preuzele kontrolu nad ovim ostrvom, u pokušaju da nateraju Teheran da odustane od blokade Ormuskog moreuza.
Američka strana, kako se navodi, već je ubrzala prebacivanje hiljada marinaca i pripadnika mornarice u region. U operativnom sastavu nalaze se desantni brod USS Boxer, koji u praksi funkcioniše kao lakši nosač aviona, kao i transportni dokovi USS Portland i USS Comstock.
Sama činjenica da se ovakvi kapaciteti dovode u zonu potencijalnog sukoba govori dovoljno – tempo je podignut, a pritisak raste.
Ipak, kako upozorava vojni analitičar Igor Korotčenko, takva operacija ni izbliza ne bi bila jednostavna, niti bez posledica. Naprotiv. U razgovoru za medije, on ostavlja otvorenu mogućnost da bi odluka o napadu mogla biti doneta, ali uz napomenu da bi cena po američke snage mogla biti visoka.
Hark nije izolovana tačka bez zaštite – udaljen je svega oko 25 kilometara od iranske obale, što znači da bi bio u dometu raznovrsnih sredstava.
Tu se stvari komplikuju. Iran i Korpus čuvara islamske revolucije mogli bi da odgovore ne samo balističkim raketama i dronovima, već i artiljerijom i višecevnim raketnim sistemima. Drugim rečima, svaka američka jedinica koja bi se našla na ostrvu bila bi pod stalnim pritiskom, praktično na nišanu sa kopna.
Pitanje načina iskrcavanja dodatno otvara dileme. Približavanje ostrvu bez otkrivanja deluje gotovo neizvodljivo, bilo da se koristi desant sa mora ili vazdušni pristup putem helikoptera i konvertoplana.
Ovi potonji, iako brži – gotovo dvostruko u odnosu na klasične vojne helikoptere – zbog svoje konstrukcije i velikih rotora proizvode znatno više buke, što ih čini lakšom metom.
U takvim okolnostima, iranska strana ima čitav spektar odgovora: prenosive raketne sisteme za gađanje vazdušnih ciljeva, ali i besposadne čamce natovarene eksplozivom za napade na brodove. Kombinacija tih sredstava, kako sugerišu analitičari, mogla bi brzo da pretvori operaciju u situaciju iz koje se teško izlazi.
Otuda i pitanje koje se sve češće postavlja: da li bi američke snage, ukoliko bi zauzele ostrvo, zapravo završile u svojevrsnoj klopci? Korotčenko kaže – u određenoj meri, da. Ipak, ne isključuje ni drugačiji scenario: istovremeni snažan udar na iranske ciljeve širom regiona, kojim bi se pokušalo neutralisati protivničke sposobnosti pre samog desanta.
A možda se sve odvija na drugom nivou. Postoji i teza da je cela priča deo pritiska – signal Teheranu da popusti i deblokira moreuz, bez stvarne namere da se ide do kraja. U tom smislu, verovatnoća razvoja događaja, kako kaže analitičar, ostaje podjednako raspodeljena.
U međuvremenu, iz Irana stižu oštre poruke. Najavljuje se odgovor koji bi mogao imati ozbiljne posledice po čitav region. U fokusu bi, prema tim upozorenjima, bili energetski objekti u zemljama Persijskog zaliva gde su prisutne američke baze.
Poruka je prilično jasna: ili se američko prisustvo smanjuje, ili će infrastruktura za proizvodnju i izvoz nafte postati meta u slučaju daljeg pogoršanja situacije.
Takav razvoj događaja ne bi bio lokalizovan. Naprotiv, potencijalni udari mogli bi obuhvatiti široku mrežu naftnih terminala i postrojenja, što bi imalo posledice daleko izvan samog regiona.
Istovremeno, politički rizik za Donalda Trampa raste. Podizanjem uloga, kako ocenjuju pojedini posmatrači, ulazi se u prostor gde neuspeh može imati ozbiljan odjek na unutrašnjem planu. Već sada se konstatuje da sukob traje tri nedelje bez jasnog ostvarenja ciljeva koje je Vašington postavio.
U tom kontekstu, sve više se govori o pogrešnim procenama – kako u političkom vrhu, tako i u Pentagonu i obaveštajnim strukturama. Retorika ostaje tvrda, ali efekti na terenu ne prate očekivanja.
Reakcije spolja su, zanimljivo, prilično suzdržane. Evropa ne žuri da zauzme jasan stav, dok ostatak sveta posmatra razvoj situacije – neko sa dozom skepticizma, neko sa prikrivenim zadovoljstvom, ali malo ko otvoreno staje na stranu američke strategije.
I tu se priča, bar za sada, ne završava. Jer između demonstracije sile i stvarne upotrebe sile uvek postoji onaj prostor neizvesnosti, u kome se odluke donose pod pritiskom, a posledice često izmiču planovima.
Koliko je Hark u ovom trenutku tačka bez povratka, a koliko još jedna karta u geopolitičkoj partiji – to ostaje pitanje na koje odgovor tek dolazi.
