Zapad vodi „jezivi, hiljadugodišnji“ rat protiv Rusa i Slovena na Balkanu, a taj kolonijalni odnos prema njima se neće promeniti.
Knjiga švajcarskog novinara Gi Metana, pod naslovom Rusija i Zapad (Hiljadu godina rata), ne govori samo o odnosu koji Zapad veoma dugo, već vekovima, gaji prema Rusiji. U ovoj knjizi reč je i o nama – Srbima, Slovenima, i o raznolikim narodima koji nastanjuju Balkansko poluostrvo. Još značajnije: ovde je reč o jednom „jezivom ratu“ i o „hiljadugodišnjem ostrakizmu koji potkopava Zapad iznutra, odsecajući jedan veliki deo njega samog“.
[adsenseyu1]
Zapad (Evropa) uopšte nije zajednica koja se proteže „od Atlantika do Pacifika“, o kojoj je, između ostalih , sanjao De Gol. „Pravi Zapad“, u najboljem slučaju, danas obuhvata Sjedinjene Američke Države i današnju Evropsku uniju; ovu poslednju ne u potpunosti. Sam Zapad odbija da prihvati pojedine evropske narode i tradicije kao ravnopravne, čak i onda kada je, iz nekog razloga, prisiljen da ih formalno prizna za „evropske“. U stvari, on ih odbacuje, pretvarajući ih u neprijatelje.
Prema mišljenju uticajnog francuskog katoličkog istoričara Alana Bezansona, a to je zapravo preovlađujuće mišljenje na Zapadu, granice „prave Evrope“ podudaraju se sa granicama do kojih prodire gotička umetnost: „Istočna granica Evrope može se posmatrati kao linija koja ujedinjuje poslednje gotičke crkve. Ova linija ide uz Finsku, baltičke zemlje, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku, Sloveniju. Upravo je to granica ’Evrope od 25’ (zemalja članica EU)… S druge strane, jasnim prekidom oglašava se vizantijska umetnost“.
Raskol počinje davno pre 1054, danas teško razumljivim teološkim sporom, sa franačkom liturgijom i „filiokve“ (lat. Filioque – „i (od) Sina“), koji je naknadno, na Zapadu, umetnut u Simvol vere. „Zapadno carstvo“ proglasilo je novo i drugačije hrišćanstvo, drugačiju religiju i novu, zapadnu imperiju, oglavašavajući pravoslavne za „šizmatike“. Nije Istok otpao od hrišćanstva, nego je to učinio Zapad, skrivajući tu činjenicu gomilom istorijskih falsifikata i bučnom propagandom.
Trebalo bi u stvari reći, dodaje Metan, da s one strane te granice počinje „neevropsko varvarstvo“. O tome zapravo govori Bezanson. To su krajnje granice do kojih je doprlo katoličanstvo, kasnije rascepljeno reformacijom: „Evropa se zaustavlja tamo gde… susreće drugu civilizaciju, režim drugačije prirode i religiju koja je ne želi“ (A. Bezanson). Od tog šarenog mora naroda u svesti zapadnjaka zapravo počinje nešto „drugo“ – „Azija“.
[adsenseyu1]
Rasecajući živo tkivo pojedinih naroda na limesu, ovo slepilo fatalno je predodredilo budućnost Evrope i trajno onemogućilo njeno jedinstvo. I projekat Evropske unije, hronološki poslednji u nizu pokušaja „evropskog ujedinjenja“, danas se, iz istog razloga, suočava sa konačnim neuspehom, sa fijaskom. Evropa je krajem 20. veka ponovo umrla u Jugoslaviji. Razbijajući Jugoslaviju, „ujedinjena Evropa“ je samoj sebi pucala ne u nogu, nego u glavu.
FENOMEN „LAŽNE SLIČNOSTI“
Poljski pisac Marijus Vilk, koji je dvadeset pet godina proživeo u Rusiji, govori o fenomenu „lažne sličnosti“: nijedan narod na svetu ne liči toliko na Evropljane (poput ruskog) a da to u suštini nije. Ali to ne važi samo za Ruse i Rusiju, iako za njih možda važi više nego za druge; važi i za ogromna prostranstva na evropskom istoku i pojedine narode „geografske Evrope“, koji i jesu i nisu „Evropljani“. Ista zapadna predrasuda vredi i za Balkan, posebno za balkanske Slovene, one pravoslavne, Srbe pre svega.
Kada je reč o Grčkoj, zapadnjaci svojataju njeno antičko nasleđe, kao jedan od „tri stuba na kojim počiva Evropa“ (Atina, pored Jerusalima i Rima), ali snažno odbacuju njeno pravoslavlje, „Vizantiju“, čija istorija, kako je pisao još filozof Monteskje, predstavlja samo „splet niskosti“. Zabluda, koja će ostati žilava i istrajna sve do dan-danas, a koja „istočnjacima“ pripisuje lažljivost, podmuklost, prevrtljivost, surovost („skitsku surovost“), sklonost zločinu i intrigama. „Istočnjaci“ samo svojom spoljašnošću nalikuju na Evropljane a da to ipak nisu. Oni su istinski i nepopravljivi „otpadnici Evrope“.
Kako Zapad reaguje na tu „lažnu sličnost“? Snažnim i upornim podozrenjem i osećanjem (lažne) superiornosti. Upornim, katkad pritajenim a katkad, kad to dozvole istorijske okolnosti, sasvim otvorenim neprijateljstvom. „Šizmatike“ treba spasiti; po mogućnosti ognjem i mačem. Jedan istorijski primer za to je dovoljan: Britanska imperija je za čitavo stoleće produžila život „bolesnika sa Bosfora“, umirućeg Turskog carstva, kako bi ugušila pokrete balkanskih naroda (Srba i Grka) za oslobođenje i sprečila „ruski uticaj“. (Nešto slično ponoviće se i krajem 20. veka, kada je Zapad tokom razbijanja Jugoslavije bezrezervno stao na stranu separatista i islamizma u Bosni, a potom politički i vojno podržao albansku pobunu na Kosovu.)
[adsenseyu4]
Zapadna svest bila je i ostala kolonijalna. Sve i kad bi to htela, a neće, ona ne može da prihvati „druge“ kao ravnopravne, niti može da im prizna bilo kakvo pravo na posebnost. Spremnost da se prihvati zapadni diskurs, želja da se najzad „postane Evropljanin“ i „deo civilizovanog sveta“, otvara jedino put za kolonizaciju od strane Zapada. To je stvarna slika Balkana i Istočne Evrope na kraju 20. i na početku 21. veka, kada je Balkan i čitav istok kontinenta ponovo kolonizovan i pretvoren u zabačenu, zaostalu i siromašnu periferiju progresivnog „zapadnog sveta“. Kolonijalni odnos Zapada prema Balkanu u potpunosti definiše i danas važeća deviza: „Balkan (ni po koju cenu) ne sme biti prepušten Balkancima“.
VAŽNA SARAJEVSKA LEKCIJA
Postoje istine koje nije dozvoljeno izreći glasno. Ako ih neko baš i izrekne, čini to na sopstvenu odgovornost. Trebalo bi da bude svestan posledica koje će neminovno nastupiti: „Novinar je 2015. godine skamenjen od straha da će izgubiti posao“, primećuje Metan. „Više nema snage da se odupre političkim pritiscima i zahtevima glavnog deska da upodobi svoju temu predrasudama i neodoljivim pozivima dominantnih grupa koje vrše pritisak. Služe li mediji još nečem drugom, osim „upodobljavanju“ istine u odgovarajući i jedino poželjan kalup? Naravno da još uvek postoje mediji i novine, kao i novinari koje to odbijaju, iznoseći drugačije istine, dozvoljavajući, makar i povremeno, drugačije poglede i mišljenja od onih koja su u osnovi jedino prihvatljiva. Ali je njihov opstanak sve mukotrpniji i teži. Izgleda da takvi jednostavno nisu u stanju da nauče životno važnu lekciju: Ravno je samoubistvu biti sasvim sam kad si u pravu, dok je grešiti u gomili garancija za život“.
Jednu od tih, izuzetno važnih lekcija Gi Metan je mogao da nauči u Sarajevu godine 1993. Svega nekoliko godina posle pada Berlinskog zida, on se našao u međunarodnoj delegaciji novinara koja je doputovala u Bosnu kako bi pružila podršku „nezavisnom časopisu Oslobođenje“. Tada je u Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji važilo prilično jednostrano shvaćeno pravo naroda na samoopredeljenje. Nepovredivost granica je preko noći nestala iz zapadnjačkog rečnika i iz pragmatično tumačenog međunarodnog prava; trebalo je, za početak, srušiti postojeće granice i omogućiti nasilnu secesiju jugoslovenskih republika. Čitava predstava je, manje ili više vešto, režirana spolja. Scenario će se kasnije ponoviti u Ukrajini i širom bivšeg Sovjetskog Saveza; ali tada je na dnevnom redu bilo ponovno „iscrtavanje karte centralne Evrope, od Češke do Makedonije“: rušenje „federacije naroda koji su do tada živeli pod istim krovom“.
INTERESI NEVIDLjIVIH LOBIJA
Čuveni sarajevski dnevni list, tvrdi Metan, koji je nekad bio istinsko otelovljenje nezavisnosti i multietničnosti, pretvorio se u karikaturu, koja je služila isključivo jednom cilju: promovisanju bosanskih (muslimanskih) interesa i „propagande koja se tada još nije nazivala islamističkom“. Alija Izetbegović tada nije bio „podstrekivač islamizma“. Bio je na Zapadu uvažavani predsednik „demokratske, multikulturne i multietničke Bosne“. To je, u stvari, bio jasan i nedvosmislen interes Zapada, motivisan geopolitikom i učvršćen tvrdoglavim i žilavim predrasudama.
[adsenseyu4]
Okupljeni novinari, pod izgovorom odbrane slobode, pretvoreni su u marionete i u „oružje jednog tabora protiv dvaju drugih“, zaboravljajući na svoju najpreču dužnost: da raskrinkaju i obelodane prevaru. Pristrasnost je već onda postala sistematska. „Obaveza da se krene protiv Srba“ se podrazumevala. To će se i dogoditi svega dve godine kasnije. Ponoviće se i 1998. i 1999, kada je na sličan način usmereno zapadno javno mnjenje zahtevalo odlučnu akciju zbog navodne srpske represije na Kosovu. A nastavlja se i danas.
Švajcarski novinar je 1993. godine bio „zgrožen ovom farsom“. Ovo, gorko iskustvo nateralo ga je da pažljivije i s mnogo više opreza posmatra izveštaje i komentare koje su drugi novinari „objavljivali povodom jugoslovenskog sukoba i događaja u Rusiji“. U oba slučaja postojala je, a postoji i danas, strana koja nikad neće biti saslušana i čiji zahtevi neće biti uzeti u obzir. „Istina“ je svima bila poznata unapred. Zašto bi onda gubili vreme slušajući ono što im govore „bad guys“ – „loši momci“? Gi Metan je svakako bio jedan od retkih; ostali, velika većina, priklonila se glavnom toku, lagodno se utapajući u struji konformizma. Nikakva sloboda izveštavanja i medija danas više ne postoji. Postoje samo lobiji i njihovi opipljivi interesi; lobiji koji ne žele da se imenuju.
GEOPOLITIKA NIJE SLOVENSKA NAUKA
Geopolitika i surova realnost geopolitičkih interesa nude neke odgovore zašto je to tako. A geopolitika, kako konstatuje Aleksandar Dugin, u predgovoru za Osnove geopolitike, uopšte nije slovenska nauka: „Geopolitika, suvoparna nauka, ne naročito slovenska, potrebna nam je da bismo imali pouzdan objektivan alat, da bismo bolje shvatali toliko stranu nam logiku atlantizma, da bismo jasnije uvideli šta je to Evroazija, naša zajednička civilizacijska matrica“.
Na geopolitičke realije nadovezuju se snažne predrasude, taložene vekovima i duboko ukorenjene u kolektivno nesvesno pojedinih zapadnih naroda. U osnovi, to je logika i mentalitet kolonizatora, konkvistadora koji se prema narodima i njihovim tradicijama odnose kao prema „domorocima“, a domoroce je potrebno ili potčiniti ili istrebiti. To i jeste sama srž atlantizma. Ne možemo očekivati da se ono što se taložilo stolećima promeni preko noći. Ovaj obrazac ponašanja suviše je duboko usađen u Zapadnoj Evropi, posledično i u Sjedinjenim Američkim Državama. Slovenski narodi se, uopšte uzev, ovde kotiraju veoma loše, možda s ponekim izuzetkom: „Sloveni se (ni danas) ne doživljavaju kao potpuno evropski,“ uočava Rodrigo Sobota, „i to ne samo u Nemačkoj, već i u SAD, gde smo klasifikovani kao ‘non-white’ (‘ne-beli’)“.
Ukratko, Zapad ni danas, kao ni u prošlosti, ne gleda nimalo blagonaklono na Slovene, čak ni kada se oni sami izdaju za „Zapad“, kada pokušavaju da ubede i sebe i druge da su već postali punopravan i „organski“ deo modernog Zapada. A to posebno važi za pravoslavne Slovene. U tom, poslednjem slučaju, da se sami i „dobrovoljno“ svrstavaju uz Zapad, moguće je očekivati jedino da budu cinično iskorišćeni u svrhu realizovanja zapadnih, hladnokrvno i sebično proračunatih geostrateških interesa.
Pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland je u decembru 2013. priznala da su SAD od 1991. godine „uložile“ više od pet milijardi dolara kako bi pomogle Ukrajini da ostvari „budućnost kakvu zaslužuje“. Izjava, sama po sebi skandalozna, nije naišla na odgovarajući odjek u medijima. Kakvu to budućnost zaista „zaslužuje“ Ukrajina i šta je Ukrajincima zapravo obećala Nulandova mnogo jasnije vidimo danas, kada je čitava zemlja razorena ratom i „reformama“ koje diktira Zapad; devastirana, opljačkana i najzad depopulizovana, do te mere da joj, prema skorašnjoj izjavi šefa ukrajinske diplomatije Pavela Klimkina, preti da izgubi polovinu svog stanovništva.
Odumire, zapravo, čitava Istočna Evropa, o čemu sada izveštavai Al Džazira: „Zemlje Istočne Evrope nalaze se na vrhu liste zemalja čiji se broj stanovnika smanjuje dramatičnom brzinom“. Zašto vlade ovih zemalja odbijaju da se bave tim, a i mnogim drugim, životno važnim pitanjima, ili se njima bave samo površno i usputno, stvarajući tek privid da nešto „ozbiljno rade“?
NEZAOBILAZNA PITANjA
Knjiga Gi Metana o rusofobiji na Zapadu – rusofobija i antislavizam i postoje jedino na Zapadu – nije jedina u svojoj vrsti, ali takvi glasovi su i danas iznimno retki. Švajcarski autor nema nikakvog razloga da bude pristrasan u svojim opservacijama. On iznosi činjenice koje je nemoguće osporiti i postavlja pitanja koja se ne mogu zaobići. „Jer, ima na hiljade pitanja koja treba postaviti“. Na primer: „Kakav nas to strah obuzima da ne možemo da vidimo šta se nalazi s druge strane ogledala?“ Ili: „Zašto se u našim novinama, na radio i TV stanicama, nikad ne preispituje legalnost, legitimnost i nadasve efikasnost zapadnih vojnih intervencija, dok se nemilosrdno denuncira želja potčinjenih da se odbrane?“
„Da li je naše viđenje sveta onoliko objektivno koliko verujemo da jeste? Da li su naša dela zaista plod naših visokih moralnih zahteva ili su diktirana materijalnim interesima zbog kojih zaziremo pred nekim drugim? Da li moralni temelji naše međunarodne politike pripadaju promenljivoj geometriji? Zašto su granice Ukrajine bile nepovredive 2014, dok to nije bilo tako s granicama Srbije 2008, kao ni s granicama Čehoslovačke 1993?“ I takođe: „Evropska unija, koja je podigla veliku galamu kad je Rusija podupirala povratak Krima u njeno okrilje, apsolutno nije rekla ni reč kad se 1991. raspala Jugoslavija…“
Da li se ovde možda radi o „nasumičnim dezinformacijama“ ili neoprostivom neznanju? I zašto ih mi bez promišljanja prihvatamo? Neće biti da je u pitanju greška, neznanje ili nemar. „Veliki zapadni mediji imaju manir da iskrivljuju stvarnost u ime odbrane ‘zapadnih vrednosti’, a u tom cilju, ‘odbrane vrednosti’, dozvoljeno je baš sve, pa i da se stvari predstavljaju na sasvim suprotan način u odnosu na činjenice koje se zvanično ustanovljuju“.
Otuda je moguće da se agresor predstavlja kao žrtva, i obrnuto; već prema praktičnoj potrebi. Ko je uostalom agresor u Ukrajini, a ko je bio agresor u bivšoj Jugoslaviji? Da li je samo jedna sukobljena strana uvek u pravu i kome je dato da, s neporecivošću vrhovnog moralnog autoriteta, presuđuje u sporu? „Agresija“, sumnjiv pojam, postoji u svakom ratu i nikad nije jednostrana; to i čini njegovu suštinu. Pogotovo je tako u građanskom ratu. Za zapadne novinare i intelektualce, sa samo retkim izuzecima koji potvrđuju opšte pravilo, pitanje je besmisleno jer se odgovor podrazumeva i dat im je unapred. I tu više jednostavno nema šta da se istražuje.
INTELEKTUALNA RADOZNALOST
Konačno i najvažnije od svega: šta se dogodilo s našom intelektualnom radoznalošću? Postoje pitanja koja bi morala da „neprestano progone intelektualce, profesore, doktore, istraživače i novinare“, opominje Metan, „sve one kojima je zanimanje da misle, da razumeju i da objašnjavaju“, ali to se ne dešava, već se oni utapaju u najprizemnijem intelektualnom komformizmu, u pretežnoj većini, zadovoljavajući se horskim ponavljanjem klišea, banalnosti čiji je jedini cilj da nas obeshrabre i umrtve našu moć rasuđivanja, po mogućnosti zauvek.
„Zbog čega se“, pita Metan, „zadovoljavamo slatkorečivim koještarijama o slobodi, demokratiji i trajnom razrađivanju Semjuela Hantingtona, Frensisa Fukujame i Bernar-Anri Levija?“, kad je savršeno jasno da je reč o galami „samoproklamovanih eksperata i plaćenika“; plaćenika koji imaju ambiciju „da ponovo ispisuju prošlost i skiciraju budućnost po najtrivijalnijem američkom ukusu“.
Od ove bolesti nisu obolele samo zapadne, već, velikim ili čak najvećim delom i naše intelektualne i političke elite; ozbiljne rasprave o prošlosti i budućnosti izostaju, ili se vode na margini, a ne tamo gde bi trebalo, jer se tamo već odavno „sve zna“. Ozbiljne rasprave i „pitanja koja se ne mogu zaobići“ zamenjuju banalnosti, mantre bez smisla koje se beskonačno ponavljaju; trivijalna pitanja i jednako trivijalni odgovori, poput onog da je „budućnost Srbije u EU“ ili da „evrointegracije nemaju alternativu“. Retki disonantni glasovi tretiraju se kao skandal. Još efikasnije i ubojitije, na njih se odgovara gromoglasnom tišinom. Zašto se svaka javna rasprava suzbija i onemogućava i pre nego što je počela, uključujući i onu o Kosovu i o famoznom „razgraničenju“, o „Evropi“, pretvarajući se u farsu, u nastupe dobro uvežbanih i, očigledno, plaćenih horova“.
Mi danas živimo u epohi dramatičnih, upravo tektonskih promena u svetu, mnogo značajnijih nego što je bilo rušenje Berlinskog zida. Naša prva dužnost je da ih spoznamo i shvatimo. A nesnalaženje i nerazumevanje onog šta se stvarno dešava je prvi i neophodni uslov da pometnja preraste u tragediju.
Boris Nad (standard.rs)
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
