Kina shvatila šta se sprema: Vojni savez Rusije i Severne Koreje mogao bi skupo da košta Peking

Severoistočna Azija ostaje jedna od najosetljivijih tačaka u kineskim nastojanjima da obezbedi neposredno okruženje svojih granica.

Istovremeno raste napetost između Severne i Južne Koreje, zbog čega Peking sve pažljivije prati mogućnost krize koja ne bi nužno ostala ograničena na Korejsko poluostrvo.

Foreign Affairs ocenjuje da Kina zbog toga sa sve većom zabrinutošću posmatra ulogu Severne Koreje u stvaranju novih bezbednosnih rizika, ali i traži način da prilagodi politiku prema Pjongjangu bez dodatnog podizanja napetosti i destabilizacije regiona.

Poseban problem predstavlja promena ponašanja Severne Koreje uporedo sa razvojem njenog nuklearnog programa. Decenije međunarodnih sankcija, osuda i izolacije nisu navele Pjongjang da odustane od nuklearnog oružja. Naprotiv, takav pritisak dodatno je učvrstio odlučnost severnokorejskog rukovodstva da zadrži nuklearni program.

Peking pritom i dalje raspolaže veoma snažnim ekonomskim polugama. Više od 70 odsto ukupne spoljne trgovine Severne Koreje povezano je sa Kinom, odakle stiže približno 60 odsto njenih prehrambenih proizvoda i 75 odsto robe široke potrošnje.

Kina godišnje isporučuje Severnoj Koreji približno 520.000 tona nafte, kao i između 500.000 i 800.000 tona žitarica i đubriva. Te isporuke odvijaju se u okvirima izuzetaka koje dozvoljavaju Ujedinjene nacije i predstavljaju jedan od ključnih mehanizama za održavanje životnih uslova u Severnoj Koreji, ali i stabilnosti duž severoistočne kineske granice.

Međutim, odnos snaga počeo je da se menja zbog naglog jačanja veza Moskve i Pjongjanga. Iako Severna Koreja ostaje zavisna od kineske ekonomske podrške, proširena bezbednosna saradnja sa Rusijom smanjila je njenu raniju zavisnost od Pekinga.

Važna prekretnica bilo je potpisivanje Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu Rusije i Severne Koreje u junu 2024. godine. Moskva je nakon toga Pjongjangu pružila bezbednosne garancije, vojne tehnologije, energente, tržište za izvoz radne snage i podršku koja mu pomaže da zaobiđe sankcije. Severna Koreja je zauzvrat slala municiju i vojnike za učešće u ruskom ratu protiv Ukrajine.

Takav razvoj događaja stvara za Kinu problem koji prevazilazi same odnose sa Severnom Korejom. Peking strahuje da bi u slučaju ozbiljne krize mogao da ostane na periferiji događaja ukoliko situacija izmakne kontroli, upravo zato što Pjongjang sada ima još jednog moćnog partnera na kojeg može da se osloni.

Tokom gotovo osam decenija kinesko-severnokorejski odnosi počivali su na istorijskim vezama, simboličkom prijateljstvu i neformalnoj koordinaciji. Sve veća nepredvidivost Pjongjanga pokazala je ograničenja takvog modela, pa Kina pokušava da uspostavi stabilniji sistem odnosa.

Simbol nove kineske strategije postao je junski dolazak predsednika Kine Si Đinpinga u Severnu Koreju. Cilj Pekinga je da Pjongjang ponovo čvršće veže za svoju sferu uticaja i da bilateralne odnose učini stabilnijim i predvidljivijim.

Za kinesko rukovodstvo još ozbiljnija posledica približavanja Rusije i Severne Koreje mogla bi da se pojavi na drugoj strani regionalne podele. Jačanje njihovog vojnog partnerstva pruža Japanu, Južnoj Koreji i Sjedinjenim Državama dodatni razlog za ubrzavanje integracije sopstvenog bezbednosnog bloka.

Ako Moskva i Pjongjang nastave tesnu saradnju u oblasti nuklearnog oružja, severnokorejska pretnja mogla bi da posluži Japanu i Južnoj Koreji kao argument za dalje jačanje savezništva sa SAD. To bi moglo da obuhvati intenzivniju trilateralnu razmenu obaveštajnih podataka, zajedničke vojne vežbe i veću integraciju sistema naoružanja.

Krajnji rezultat mogao bi da bude institucionalizovani savez za vojno odvraćanje koji ne bi bio usmeren samo prema Severnoj Koreji. Takva struktura predstavljala bi i dodatni pritisak na Kinu sa više pravaca, uz istovremeno povećavanje vojne napetosti oko kriznih područja kao što je Tajvanski moreuz.

Upravo zato Peking više ne može da računa samo na istorijske veze, lične odnose lidera i povremenu diplomatsku koordinaciju kao instrumente za očuvanje uticaja na Severnu Koreju, koja postaje samouverenija, odlučnija i manje predvidljiva.

Kineska strategija zato se pomera ka institucionalizovanijem modelu saradnje. Takav pristup trebalo bi da počiva na redovnoj i stabilnoj komunikaciji i formalnijim mehanizmima koji bi Pekingu omogućili da uz ekonomsku pomoć postavlja uslove koje Pjongjang realno može da ispuni.

Za Kinu je time pitanje odnosa sa Severnom Korejom postalo deo znatno šire bezbednosne računice: kako zadržati uticaj na susednu nuklearnu državu koja dobija snažniju podršku Rusije, a istovremeno sprečiti da približavanje Moskve i Pjongjanga ubrza vojno povezivanje SAD, Japana i Južne Koreje u strukturu koja bi sve otvorenije bila usmerena i prema samoj Kini.